Lebanski punk sastav Razočarenje objavio je spot za pesmu “Budućnost ni u čemu” sa aktuelnog albuma “Bez pardona” objavljenog krajem juna ove godine za izdavačku kuću Take It Or Leave It.
Ovo je njihov drugi videospot, pesma “Easy come, easy go” predstavljena je već uz obaveštenje o albumu prvencu u potrunosti stvoreno rukama i maštom (snimao, montirao i režirao) Saše Miljkovića.
Razočarenje/ Photo: Facebook/ Razočarenje
O svom novom audio-vizuelnom delu Razočarenje zajednički komentariše: – Spot smo snimali sami, Gagi nam je radio osnovne bend kadrove, a Johan, Pejke i Aca Dinamit pružili dodatnu pomoć oko zombi kadrova. Poruka je više nego eksplicitna – preko bombi i sankcija, uz pomoć političkih elita i tajkuna, do ekonomske okupacije od strane krupnog kapitala. Moderne izrabljivačnice, nalik na nekakve fabrike, u kojima poreski obveznici plaćaju modernog roba i te njihove dohotke koji su minimalni, kao i prava i slobode ponižene i porobljene radničke klase. A uz put nas sve vreme formatiraju na ćutanje, zatvaraju nam oči pred surovom realnošću, šalju jasnu poruku time što najgore malograđane nagrađuju i privileguju.
Veći deo albuma “Bez pardona” snimljen je u niškom studiju Psycho therapy u novembru i decembru 2016. godine, pod producentskom palicom Nenada Pejčića i uz asistiranje legendarnog Gorana Kostića – Koste iz Novembra.
Na ovom izdanju nalazi se 10 novih pesama, kao i bonus od četiri teme sa maxi singla “Pro et contra” iz 2002. godine kada je i nastao bend.
Reditelj: Endi Mušeti Scenario: Čez Palmer, Kari Fukunaga, Geri Duberman (prema romanu Stivena Kinga) Uloge: Bil Skarsgard, Džeden Liberer, Džeremi Rej Tejlor, Sofija Lilis, Fin Volfhard, Vajat Olif, Nikolas Hamilton… Trajanje: 135 min. Budžet: 35 miliona dolara
Ništa, prirodno, ne može da se meri s uzbuđenjem koje sam, kao klinac, osetio okrećući poslednju od više od hiljadu stranica romana “To” Stivena Kinga, ali najava premijere novog istoimenog filma Endija Mušetija za momenat mi je vratila taj nenadmašni trip treperavog iščekivanja da se desi nešto strašno dobro. Strašno. I dobro.
It/Photo: Promo
Davnih 90-ih mini serija “It” nije izazvala takvu reakciju, valjda nam je stvarnost bila dovoljni horor (što ne znači da sada nije), ali realno solidna ekranizacija kultnog horor romana nekako nije potvrdila da je dostojna onih hiljadu i kusur stranica Kingovog jedinstvenog osećaja da vas usisa u svoju prilču i baš kao klovn Penivajz natera da plutate zajedno s njim kroz likove i događaje u gradiću Deri, Mejn. Delom je to, sigurno, bilo i zbog ipak tada nedovoljno moćne TV produkcije, starih televizora na kojima smo seriju gledali, ili u mašti još živih likova kakve smo sebi stvorili čitajući roman, tek “It” iz 2017. u holivudskoj produkciji sa praktično neograničenim budžetom i mladom rediteljskom zvezdom Endijem Mušetijem, izgledao je kao idealna prilika da klinci kojima je danas hiljadu stranica kao hiljadu šamara, ipak dožive delić Kingove horor magije.
Za one koji ipak nisu čitali, niti gledali neku od ekranizacija, ukratko… “It” se, kao i najveći broj Kingovih dela, odvija u gradiću Deri u Mejnu, personifikaciji klasičnog američkog idealizovanog provincijskog mesta, u kome ništa nije kao što izgleda. U atmosferi na prvi pogled lenjog i dosadnog leta grupa školaraca, pod nadinkom Gubitnici, sreće se sa iskonskim zlom kojim je gradić proklet, oličenom u bizarnoj figuri klovna Penivajza (Bil Skarsgard) koji svakih 27 godina izlazi na površinu kako bi se hranio dečjim strahom, I njihovim telima, naravno, tokom perioda hibernacije. Telima koja plutaju negde u hodnicima kanalizacije ispod idiličnog gradića.
I “It” se, kao i priličan broj Kingovih dela, odvija uglavnom u “školskom” okruženju, među tipski određenim likovima kao što su mucavac, astmatičar, starmali dečak, crnac, Jevrejin, cvikeraš i devojčica/devojka s etiketom lokalne drolje. Dakle, Drugačiji. A tu su, kao u “Keri” na primer, i standardni lokalni srednjoškolski nasilnici, kao i roditelji koji ne postoje ili su potpuni monstrumi. Naličje američke idile.
A kada Penivajz otme malog brata glavnog junaka Bila (Džeden Liberer) i odvuče ga u kanalizaciju dok jednog kišnog dana pušta brodić niz poplavljenu ulicu, Gubitnici odlučuju da prekinu vekovno prokletstvo.
Horor standard, rekli biste. Ali ne i kada ga napiše Stiven King. Posebno kada se zna koliki je uticaj ovaj roman, napisan 1986. imao na globalnu industriju horora. I baš zbog toga su kreatori ovog filma pred sobom imali takoreći nemoguću misiju. Kako da naprave film koji će biti sasvim drugačiji od drugih, a pritom ispuniti očekivanja Kingovih fanova. I u tome u velikoj meri – nisu uspeli.
“It” je zamišljen kao duologija, film iz dva dela u kojem se radnja prvog, koji je pred nama, događa 1989. Drugi deo baviće se periodom posle 27 godina, kada se ekipa Gubitnika vraća u Deri na konačni obračun sa zlim klovnom. Prvobitno, film je trebalo da režira Keri Fukunaga, režiser “True Detective”, ali je on napustio projekat zbog neslaganja sa studijom. U rediteljsku stolicu seo je mladi Argentinac Mušeti, proslavljen trominutnim You Tube hororom “Mama” koji je Giljermo del Toro proglasio najjezivijim filmom koji je ikada gledao. I studio je dobio ono što je hteo. Čoveka koji ume da vas uplaši jednom scenom, kratkim rezovima, upečatljivim kretanjem kamere, krupnjacima… I tako u krug. Uz nekoliko stvarno briljantnih scena, kao što je ona sa samog početka filma u kojoj mali Bilijev brat Džordži juri svoj papirni brodić niz poplavljenu ulicu, hteli to ili ne, zapitamo se kako bi sve “to” Fukunaga uradio. I da li bi bilo bolje. Jer, gotovo sve ostalo videli smo već stotine puta u visokobudžetnim, ali i onim drugim hororima. Kao pesma “We Are Young” benda Fun, s čijeg početka mislimo da nas čeka ozbiljna stvar, dostojna Foo Fightersa, a na kraju dobijemo njanjavu dečiju pesmicu.
It/Photo: Promo
Da ne ispadnemo totalni hejteri, Mušeti je uradio stvarno korektan posao. Ali ništa više od toga. Bil Skarsgard je odigrao Penivajza onako kako mu je rečeno, s nepotrebno iritantnim egzibicionizmom. I ništa više od toga. Gubitnici su redom nepamtljivi i neupečtaljivi, izuzev možda Sofije Lilis u ulozi Beverli Marš, dok briljantnu minijaturu ima Stiven Vilijams, kao deda jedinog crnog Gubitnika. I ništa više od toga.
Kad se zna kakvi su se filmski velikani do sada bavili Kingovim delima: Stenli Kjubrik (Isijavanje), Brajan de Palma (Keri), Džon Karpenter (Kristina), Rob Rejner (Mizeri)…, jasno je da Mušetijev “It” nije ni izbliza u tom rangu. Kao i da je pred producentima još jedna nemoguća misija. Da drugi deo nadoknadi izneverena očekivanja. A to je đavolski težak posao. Čak i kad imaš predložak kakav to je dao genije horora.
Konačno, nije “It” film koji treba preskočiti. Ne, nikako. Da nisam Kingov fan, kao što jesam, zbog vrhunske produkcije i profesionalizma ako ništa drugo, zaradio bi jaku četvorku. Ovako…
Kao da je vekovima daleko, a bila je 1991. I dok su na Balkanu kretale ratne igre, u Sijetlu je jedan bend stvarao istoriju rokenrola.
Tog 10. septembra 1991, zvanično je objavljen singl “Smells Like Teen Spirit” alternativnog benda Nirvana, skinut s hit-albuma “Nevermind”.
I taj dan se najčešče pominje kao trenutak kad je alternativni rok dostigao mainstream popularnost.
Singl je ubrzo dobio i kultni spot, jedan od najemitovanijih u istoriji MTV-a. Inače, naziv pesme potiče od natpisa koji je sprejem ispisala prijateljica grupe, Ketlin Hana iz Bikini Kill, kojim je htela da poruči da Kurt Kobejn miriše na ženski dezodorans ‘Teen Spirit’, čega lider Nirvane nije bio svestan.
Posle 17 godina u jednoj od dve prestonice svetskog rokenrola, onoj za*ebanijoj, Njujorku, posle živih nastupa sa brojnim svetskim zvezdama i u klubovima kakav je BB Kings Blues Club na Tajms skveru, Šon Joks (Sean Yox) može da kaže da istinski žestoko brani boje Srbije na svetskoj sceni.
Prvi album “Eastern Spirit” je sa bendom The Streamers objavio već posle dve godine u Velikoj jabuci, a nema značajnijeg muzičara njujorške scene s kojim nije delio binu.
Da li je baš to perspektivni gitarista Nebojša Joksović planirao kada je 2000. pakovao kofere za odlazak preko bare i da li bi ponovo prešao isti put, pitali smo Šona koji upravo u Beogradu priprema svirku posvećenu svojoj večitoj inspiraciji, Beatlesima, u klubu Satchmo u Skadarliji. [accordion title=’Diskografija:’]
Sean Yox / The Streamers
Albumi: Eastern Spirit This Is Not Material World Singlovi: Fire in Your Eyes Hey Girl (All That’s in Your Mind) Strawberry Fileds Revisited Something Deep Inside
Sean Yox
Albumi: Liquid Fusion Kitchenrocks Blues (Feat. Annette Hollander, Jessica Braun & Sean Yox) Swinging Shades of Green Singlovi: Ram On Where’s the Revolution (feat. The Streamers) New York City (Swinging Shades of Green) Sunshine Baby (feat. Sean Yox) Liquid Fusion / The Kitchen – NYC Rock Vol 1 Come Tomorrow New York Xmas (Can You Tell Me It’s Christmas) Wonderwall Imagine Days of Innocence (Swinging Shades of Green) Dungeon of Love (Swinging Shades of Green) Different Worlds (Swinging Shades of Green) Mind Trip (Swinging Shades of Green)[/accordion] Da li se kaješ što si otišao u Ameriku? – Ne. Amerika je izuzetno iskustvo. Ako si muzičar onda je bolje da prođeš kroz tu školu.
Šta ti najviše nedostaje iz Srbije? – Srbija ima sjane talente u raznim oblastima. Tu postoji neka vrsta tribal komunikacije koji samo mi koji potičemo odavde razumemo.
Koje su najveće sličnosti Srbije i Amerike? – Stalno si na ledu. Stalno borba za opstanak. Nema nekih beneficija od strane države da ti olakša život. Uglavnom si upućen na prečice i trikove da živiš život kakav hoćeš.
A najveće razlike? – Kulturološka razlika. Tolerancija. Amerika je izgrađena kao spiralni sistem uspeha, dok je u Srbiji sve pod strogom partijskom kontrolom. Kako god se ta partija zvala.
Koji je tvoj savet za mlade muzičare koji bi sada da odu “preko bare”? – Get your shit togehther. Zaboravi da si Faca u svom gradu. Moraš da kreneš of nule. Niko ti neće priznati ništa što donosiš ne samo ako dolaziš iz Srbije, nego iz bilo kojeg dela Evrope.
Ko je od slavnih muzičara koje si upoznao ostavio najbolji utisak na tebe i zašto? – Ja nisam od onih celebrity huntera koji trče da se slikaju sa svakom rok zvezdom. Bio sam s Makartnijem u Njujorku. Svirao sam u jednom klubu. Pol je bio sa Nensi. Super je reagovao. Pohvalio je moju svirku, dok sam ja bio malo u šoku… Odmah sam počeo da sviram “Yetserday”… (smeh). Verovatno impulsna reakcija… Neki drugi muzičari su više kao lični prijatelji, kao sto je bio David Peel koji je preminuo u aprilu. Generalno, nema nešto mnogo ljudi koji su spremni da prenesu znanje novoj generciji i da budu neka vrsta trenera ili učitelja za nove rok bendove. Peel je bio jedan od njih.
[infobox title=’Holanđani su optimistična, a Englezi euforična publika’]
Sean Yox/Photo: Janko Đurić
U koliko si zemalja do sada svirao? – Oko 20… Gde je najbolja publika? – Hmmm… Svaka publika na svoj način. Holanđani su Upbeat, optimistična Party publika. Nemci su tolerantna i takođe party publika, dok su Englezi, na primer, euforična publika.[/infobox]
Da li sanjaš o tome da napuniš Arenu? – Javlja mi se… javlja mi se… A ti znaš da sam odrastao u Kremnima, na planini Tari…
Da li misliš da si mogao više da uradiš u autorskom segmentu karijere? – Definitivno. Kad pobedim Letnje Lenstvovanje… biće više Akcije u Studiju.
Pratiš li srprsku rok scenu i ima li na njoj neko ko ti se dopada i ko bi mogao da prođe na Zapadu? – Srbija je fantastičan rasadnik top muzičara. Ima tu dosta dobrih bendova kao što sam primetio. Samo treba da se scena malo bolje ispovezuje. I pogura. Onda se svašta može očekivati.
Gde vidiš sebe za 10 godina? – U sličnom aranžmanu kao danas.
Šta ćeš biti kad porasteš? – Bicu Kolos. Nisam još, moram da jedem domaću hranu, da porastem… ali ne GMO. Može i roštilj. Mada, thai je možda najbolja opcija.
Reći da je Stiven King ponovo trend u Holivudu ne bi bilo ok, jer kultni pisac horora nikada nije ni izlazio iz filmske mode. Međutim, 2017. je zaista donela vanredno veliki broj adaptacija raznih Kingovih dela, među kojima je naj(ne)slavnija svakako visokobudžetna “Mračna kula”.
Pošto se ona poprilično urušila pod udarima kritičara i dila fanova, ljubitelji Kinga sad utehu traže u novoj verziji priče o strašnom klovnu Penivajzu “To” koji upravo hara bioskopima, a ono što se s nestrpljenjem iščekuje svakako je i ekranizacija romana “Džeraldova igra” (Gerald’s Game). Reč je o romanu iz 1992. godine o sredovečnom bračnom paru, čija (ne)voljna seks igrica u duhu “50 nijansi sive”, u zabačenoj kolibi države Mejn (a gde drugde), dobija još mračniju notu kada suprug naglo umre, a supruga ostane lisicama vezana za krevet, ostavljena na milost bićima u prolazu i svojim halucinacijama.
Džeraldova igra/Photo: Netflix
Roman s izrazito statičnom radnjom, čija srž je u strahu i ludilu koje se razvija u glavi jed(i)ne osobe, nije jednostavno pretočiti u film. Ali, Netflix je odlučio da proba, i prvi trejler ostavlja dovoljno prostora da mislimo kako neće uspeti, ali i dovoljno nade da ipak hoće.
Srećom, najstabilnije deluje ona najvažnija tačka, a to je Karla Gudžino, glumica kojoj je poveren taj veliki prostor na ekranu i prepušteno da oslika svu psihofizičku izmučenost Kingove protagonistkinje, sa svim njenim iskonskim strahom, maničnim vizijama, avetima iz prošlosti i jezivom bespomoćnošću.
Koliko je tačno Gudžino stabilna u nestabilnosti svoje junakinje i kako izgledaju drugi elementi ove adaptacije, pogledajte u trejleru i spremite se za premijeru koja je zakazana za 29. septembar.
Koncertom Van Gogha u Bojčinskoj šumi zatvoreno je Bojčinsko kulturno leto, a Đule i ekipa su se pobrinuli da oproštaj od ove sezone bude nezaboravan.
Pred nekoliko hiljada fanova, na bajkovitom mestu nadomak Surčina, Van Gogh je publici poklonio izbor svojih najboljih stvari iz karijere duge više od 30 godina, od prvih hitova, poput “Za godine tvoje” (koja je, btw, snimjena pre nego što je poplovina prisutnih u publici bila rođena), do hitova sa prošlogodišnjeg albuma “Ako stanemo gubimo sve”.
Zato Van Gogh i nema nameru da stane. Sledeće druženje sa fanovima zakazali su već za 16. septembar u Vršcu.
Nekadašnji član britanskog boy benda One Direction objavio je prvi singl sa predstojećeg, drugog albuma, u kojem kao gošća peva Sia, a spot za “Dusk Till Down” je urađen kao filmska drama u režiji Marka Veba, jednog od autora Marvelovih serija “The Amazing Spider-Man” i romantične komedije “500 Days of Summer”.
Datum objave Zejnovog novog albuma još nije potvrđen.
Njegov solo prvenac “Mind of Mine” izašao je 2016. godine i obeležili su ga hitovi “Pillowtalk” i “Like I Would”.
Neobične fotografije slavnog reditelja Dejvida Linča, koje su trenutno izložene u galerijama Kulturnog centra Beograda, izazvale su dosta pažnje, a fanovi će uskoro moći i da popričaju direktno s Linčom o njegovim “Malim pričama”.
Razgovor sa Dejvidom Linčom održaće se u utorak 12. septembra od 19h u Dvorani KCB, uz projekciju dokumentarnog filma “Meditacija, mir i kreativnost” u produkciji Fondacije Dejvida Linča za svetski mir i obrazovanje bazirano na svesti.
Posle projekcije, od 20.10, Dejvid Linč razgovaraće sa beogradskom publikom u direktnom uključenju putem video linka.
Program moderiraju Vesna Danilović i Miroslav Karić, kustosi izložbe “Male priče”, Natasja Čičić, učitelj Transcedentalne meditacije (TM), predsednica omladine Saveza za TM Srbije i Milija Petrović, učitelj TM, predsednik Saveza za TM Srbije. Razgovor će biti simultano prevođen na srpski.
Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band/ Photo: youtube.com printscreen
Pesma legendarne liverpulske četvorke The Beatles “A Day In The Life”, sa albuma Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band, proglašena je za najbolju britansku pesmu svih vremena prema izboru muzičkih stručnjaka.
Istraživanje je na današnji dan 2005. objavio Q magazin, a u obrazloženju piše da je reč o pesmi koja “zvukom najbolje opisuje šta znači biti Britanac”.
U tom glasanju drugo mesto pripalo je pesmi “Waterloo Sunset” benda The Kinks, dok su na trećem mesti završili Oasis, sa svojim ultimativnim hitom “Wonderwall”.
Meksički reditelj Giljermo del Toro osvojio je večeras Zlatnog lava na 74. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji (Mostra) za ostvarenje “The Shape of Water” (Oblik vode) posvećeno ljubavi.
– Ako ostanete verni onome što zaista verujete, u mom slučaju su to čudovišta, onda možete da uradite šta god želite – rekao je Del Toro na ceremoniji dodele nagrade.
Film predstavlja priču o ljubavi neme devojke i neobičnog stvorenja.
Nagradu žirija, Gran pri, osvojio je izraelski reditelj Samuel Maoz za film “Fokstrot”, dok su Palestinac Kamel el Baša i Britanka Šarlot Rempling dobili nagrade kao najbolji glumci.
Na spisku 21 filma u konkurenciji za Zlatnog lava bila su, između ostalih, ostvarenja reditelja Džordža Klunija i triler Darena Aronofskog, koji su važili za favorite.
Zlatni lav za životno delo ovogodišnje Mostre dodeljen je 1. septembra američkim glumcima Džejn Fondi i Robertu Redfordu. Tog dana je njima u čast prikazan film “Our souls at Night” reditelja Riteša Batre u kojima oni glume.
Predsednica žirija ove godine je bila američka glumica Anet Bening, dok ostale članove čine reditelji Mišel Franko, Edgar Rajt i Tajvanac Jonfan kao i glumice Rebeka Hol, Ana Muglalis i Žasmin Trinka.
Mostra je počela 30. avgusta prikazivanjem filma “Downsizing” (Smanjivanje) američkog reditelja Aleksandera Pejna a zatvorilo ga je ostvarenje “Outrage Coda”, japanskog reditelja Takešija Kitana.
Zlatnog lava je prošle godine dobio film “The Woman who left” (Žena koja je otišla) filipinskog scenariste i reditelja Lava Diasa.
