Smrt ti se prikrada tiho dok u supermarketu kupuješ svakodnevne potrepštine. Nisi ni svestan toga. Prikrada ti se dok razmišljaš, sa mnogo magle u glavi, kako je pred tobom još jedan dan koji treba da odradiš, pre nego što se mrtav umoran strovališ ispred televizora i nakon par minuta zahrčeš kao medved oboleo od upale pluća. Stanje uma ti je nalik slici klošara koji na vrlo niskoj temperaturi sedi u podzemnom prolazu na hladnom betonu i čeka da mu neko udeli koju kovanicu. Uhćeš, puhćeš, gutaš šlajmaru, pun si suvišnog šećera, a telo ti je svezano anksioznošću kao lancima. Sve filozofije koje si nekad praktikovao u cilju podizanja vlastite svesti i ostavljanja kul utiska sada ti se čine besmisleno. Prosto se vučeš u garderobi koju si sanjivo i bez razmišljanja navukao na sebe tog jutra kao bes vozača kojeg si nehotice isekao probijajući se kroz jutarnji špic. A u tebi više nema ni besa. Ti si spisak svega onoga što si nekada bio i što više nikad nećeš biti. Jer ti se, ako nisi odmah ukapirao, smrt prikrada tiho, pa čak i dok čitaš ove redove.

Zato je krajnje vreme da nagaziš na gas, čak iako ti papučica propada i skazaljka nikako neće da se pomeri sa pedeset. Nemaš još mnogo. Isuviše gluposti je opoganilo tvoj život i tvoj um, tako da možeš slobodno izbrisati sve te suviše foldere iz svog mozga i zagnjuriti glavu u prazninu praznih obećanja sutrašnjice. Možeš, bez imalo stida, iz sveg glasa, dok u kolima čekaš da se izvučeš iz tunela, zapevati: „Ona dolazi, jednostavno osjetim, možda mi šapne snijeg sa grana, šta mi donosi, kusur od ljubavi il’ malo sreće minulih dana?“ I dok pojačavaš ka krešendu, dok ti napukli glas sa mukom izvlači: „Tuuuugooo, tugo nesrećo, nikoga niiisam tako volio“, biće ti jasno da se smrt prikrada tiho i da si odavno izgubljen u prevodu.

Starci imaju pravo na rokenrol. Ma koliko to patetično i komično izgledalo. Oni starci koji nisu uspeli da se okupaju u kadi punoj stodolarki i koji nisu hteli ili umeli da svoje dukserice sa kapuljačom zamene uštirkanim košuljama i kravatama koje su više nalik omči a manje statusnom simbolu.

Jer, prijatelji moji, „kad suze govore, istina razvaljuje i svaka reč te obori s nogu“. A sve je manje reči… Potrošene su, izlizane, ofucane, suvišne, besmislene, deplasirane, pristaju nam baš onako debilno kao uske farmerice koje više nalikuju helankama nego pantalonama. Ne, nemamo više vremena da pratimo modu jer jedva da možemo pratiti svoju senku. Mi smo tek bivši ljudi koji se svakodnevno rvaju sa toksinima što su nam zaposeli organizam. Nama se tiho, sasvim tiho prikrada smrt i moramo naučiti da joj se smejemo u lice. Kao što je to uradio Lenard Koen. Kao što je to uradio Bouvi. Kao što je to uradio Hanter S. Tompson kad je uzeo gan i sam sebi prosvirao mozak. Ne sme nas zbuniti i pokolebati činjenica da šabani preuzimaju vlast na planeti. Mi ionako nismo sanjali njihove, šabanske snove. Mi smo hteli da otvorimo kafanu na putu za Ajdaho i da u njoj, ne izdajući fiskalne račune, služimo domaće kobasice i hladno pivo bez etikete, dok se njome razležu zvuci muzike Brusa Springstina, a pijani gosti recituju poeziju bit pesnika pre nego što se strovale pod sto da tamo dočekaju svitanje. Mi smo hteli da u zoru odemo na plažu i goli se brčkamo u hladnim talasima okeana… Mi smo hteli… Šta smo no hteli? A, da!

Sad je trenutak. Danas. Vreme je ionako izmišljotina otmenih švajcarskih sajdžija. Imamo ga na pretek, samo ga moramo uzjahati kao režeći harli i odmetnuti se od sise konformizma. Te sise konformizma ionako nisu bujne, one su uvele šljive koje je plastična hirurgija naduvala do nivoa grotesknih balona i kupljene su prljavim kešom CIA-nih narko dilera. Nemojte da vam šabanolike starlete čupaju srce iz grudi i da vas vijagra laže kako ste napaljeni. Odvrnite taj tandrkavi radio do daske, nek’ zabruje električni rifovi u transu, jer…

Ma, znate već, smrt se prikrada tiho dok čekate da vam legne plata i stigne poruka o tome na vaš mobilni telefon. Život nije poruka na koju se čeka, život su karaoke, a pesme birate sami. I bog nema telefon, on samo pošalje pozivnicu…

Niko od nas nema pojma kad će biti pozvan na njegovu žurku. Zato je bolje napraviti svoju, dok se još može. A može se, može.