Nekadašnji gitarista legendarnog pank benda Sex Pistols objavio je memoare pod naslovom “Lonely Boy”.

Tim povodom dao je intervju za magazin Rollingstone čije vam najzanimljivije delove prenosimo. A ima ih… zaista mnogo. Jer, njegova karijera je bila sve, samo ne obična.

Iako je Stiv Džons rođen u Londonu, decenijama je živeo u Los Anđelesu, a sada razmišlja o preseljenju u, kako kaže, nedođiju negde na severu Karoline.

– Tamo je prelepo. Nije previše toplo, a kiša stalno pada. I najvažnije od svega – nema puno ljudi. Ovih dana mi većina ide “na živce”, možda zato što postajem matori mrgud – izjavio je Stiv.

Dok je pisao svoje memoare, pod nazivom “Lonely Boy” Džons se osvrnuo na svoju promenu iz brižnog Sex Pistolsa u matorog mrguda. U knjizi je svoj život podelio u tri faze: Pre, Za vreme i Posle.

– To vam je kao solo gitariste – početak, sredina i kraj – pojasnio je ovu podelu.

U knjizi je opisao svoj humor i dao procenu sopstvene ličnosti kroz razne faze u životu. Džons je detaljno opisao svoje teško detinjstvo, tokom kojeg je trpeo seksualno zlostavljanje od strane očuha. To zlostavljanje bilo je uzrok kleptomanije, zloupotrebe narkotike i zavisnosti od seksa.

On se prisetio i pozitivnih i negativnih strana turneja sa Džonijem Rotenom i Sidom Višisom. U tom delu knjige je takođe objasnio kako je sa bubnjarem Polokom Kukom osnovao bend Professionals. Džons je takođe pisao i o svojim solo radovima, nastupima i svirkama.

Svoje memoare završio je začuđujuće detaljnim spiskom stvari koje nisu rock’n’roll, na kojem su se našli – selfiji i sandale.

– Najgore je kad je muškarac ćelav. Zaista je smešno kad neko svoju ćelavost pokušava da sakrije šeširom, maramom ili nečim sličnim. To deluje veoma glupo – izjavio je Sitv.

“Lonely Boy” je surovo realan i iskren portret gitariste Stiva Džonsa.

– Dok sam pisao knjigu razmišljao sam da li zaista želim da se sazna sve što unutra piše, ali onda sam rekao sebi: “Zajebi, šta te briga” – rekao je.

Imao si teško detinjstvo. Šta ti je najteže palo?
– U knjizi sam opisao zlostavljanje od strane očuha. Kada vas očuh dodiruje po intimnim regijama kada imate samo 10 godina postanete zbunjeni u vezi sa vašim seksualnim opredeljenjem. Do svoje 15 godine nisam znao koje je moje opredeljenje. Sada sam sto posto siguran da nisam gej, ali vas tako nešto usmerava u potpuno pogrešnom pravcu.

Kako je sve to uticalo na tebe?
– Postao sam kleptoman, kao i zavisnik od seksa. Bio sam zavisan od svega. Mada mislim da to nije bilo ono što je od mene napravilo pijanduru i narkomana, mislim da su za to krivi geni. Jednostavno sam na sve načine pokušavao da popunim prazninu koju sam osećao.

Kada si shvatio da te je zlostavljanje odvelo u kleptomaniju i zavisnost od seksa?
– Na terapiji. Kada sam postao kleptoman nije mi delovalao kao da je to loša stvar. Ništa me nije sprečavalo u tome. Iz nekog razloga kleptomanija mi je bila veoma privlačna. Ona mi je dala svrhu i zbog nje sam se svakog jutra budio sa osmehom. Pomagala mi je da preživim dan. Mnogi zbog takve traume postanu frustrirani i agresivni, a ja jednostavno nisam znao kako da se nosim sa njom.Spas sam pronašao u terapiji, pre 15-20 godina. Sada se kajem zbog toga. Siguran sam da sam mnogim ljudima naneo zlo. Ne ponosim se time i voleo bih da nisam krao. Nije nimalo lep osećaj. Ali, kao klinac nisam razmišljao o tuđim osećanjima.

Da li si ikada rekao majci šta ti je očuh radio?
– Terapeut mi je savetovao da joj pošaljem pismo, pa sam to i uradio. U njemu sam detaljno opisao kako sam se osećao. U svom odgovoru me je nazvala ludakom i odbila da prihvati da se tako nešto ikada desilo. To je bilo to.

https://www.youtube.com/watch?v=LOy8zvmIgvo

Kada si poslednji put razgovarao sa njom?
– Nismo razgovarali od 2008. godine. Pokušao sam da izgradim odnos sa njom kada sam se otreznio, međutim od osnivanja Sex Pistolsa smo potpuno prestali da se viđamo. Iako nisam presrećan zbog toga, ipak mislim da sam vezan za nju. Ona nije loša osoba, samo je uvek bila “hladna”. Dala je sve od sebe, ali mislim da je za mene najbolje da nemamo nikakav kontakt, nego da imamo loš odnos.

Da li ti je ikada rekla svoje mišljenje o bendu?
– Nikada. Mislim da joj se nije dopalo to što joj je sin poznat, ali na veoma lošem glasu. Ona je jako zatvorena osoba. Ako sa njom krenete da razgovarate o bilo čemu ozbiljnijem od vremena ona se potpuno isključi.

Koja je tvoja najgora krađa, koju si počinio dok si bio kleptoman?
– Najveća je svakako ona kad sam ukrao opremu Dejvidu Bouviju. Bio sam njegov vatreni fan. Smešno je što su ubrzo posle toga gosti u mojoj emisiji na radiju bili upravo Tom Viskonti i bubnjar Vudi Vudmansi. Tada sam se Vudiju izvinio što sam maznuo njegove činele. Bio je potpuno šokiran kada je čuo da sam ja zapravo lopov koji im je ukrao opremu. Pogledao sam ga i upitao šta bih mogao da mu dam da bih se iskupio. Rekao je da ne želi ništa, ali je popustio jer sam bio uporan. Tražio mi je 100 dolara. Ja sam mu dao 200 i tako kupio njegov oprost.

Rekao si da si veliki fan Dejvida Bouvija. Nije ti smetalo što si pokrao nekoga ko ti je bio uzor i idol?
– Da, to je jako čudno. Pretpostavljam da je to bio moj način da se približim svom idolu.

Posle nekoliko godina si ga i upoznao. Da li si mu ikada priznao da si ti bio taj koji ga je pokrao?
– Nisam, ali mislim da je on pretpostavljao da sam to bio ja. Ipak, oprema koju sam ukrao nije zapravo bila njegova.

Tu opremu ste koristili na nastupima Pisotlsa. Nekoliko godina posle svega si upoznao kolegu, kojem si nadenuo nadimak Džoni Roten (Rotten – istruleo) zbog njegovih zuba. Koliko mu taj nadimak zapravo odgovara?
– Nekoliko prednjih zuba bili su mu zelene boje, izgledali su kao da su istrulili. Nije bilo toliko strašno, ali nam je prešlo u naviku da ga tako zovemo. On mi je rekao da mu nadimak nije smetao, već da mu je simpatičan. Bili smo bend pun humora. Svemu smo pronalazili smešnu stranu.

Tvoj i Džonijev odnos je bio loš, ali šta je bio uzrok totalnog raspada prilikom turneje po Americi?
– Sve. Za početak, to što se Sid ponašao kao totalni idiot. Uopšte ga nije interesovalo da svira bas kako je trebalo, već je samo želeo da se naduva. Zatim, Džoni… Ma, svako je vukao na svoju stranu. Nikada nismo bili složni kao bend. Turneja po Americi je samo doprinela raspadu, jer nismo bili naviknuti na toliku pažnju.

Zašto ste Pol Kuk i ti mislili da bi mogli da nastupate bez Džonija u Brazilu?
– Pa, svakako smo palnirali da idemo u Brazil, kako bi simili film “The Grat Rock’n’Roll Swindle”. Naravno, Džonija to uopšte nije interesovalo. Kuki i ja smo otišli jer nas je Brazil privukao kao zanimljiva destinacija, a i ja sam želeo da snimim film.

Da li si smatrao da bi mogli da nastavite da nastupate samo vas trojica?
– Ne, ne. O tome tada čak nismo ni razmišljali, iako je u filmu prikazana audicija koju smo organizovali kako bi našli novog pevača. To je bila Meklarenova ideja, ali mi nismo imali nameru da tražimo drugog pevača. Da smo ga našli, to više ne bi bili Sex Pistols.

Koliko je prošlo od vašeg povratka iz Brazila kada ste ti i Džoni prvi put razgovarali?
– Moguće je da su prošle i godine. Ne sećam se tačno tog perioda, jer sam bio u potpunom haosu. Tada sam počeo da se drogiram.

Zar te Sidova borba sa drogom nije naterala da se preispitaš?
– Njegova zloupotreba me nije doticala ni najmanje. U tom trenutu heroin mi je bio savršena droga. Stanje u koje ga je droga dovela me nikad nije toliko potreslo da bih se zapitao ili čak prestao da je koristim.

U knjizi si Sida opisao kao ratobronu osobu i provokatora. Da li si ikada pamislio da te svojim provokacijama drugih po barovima dovodi u opsnost?
– Počeli smo da izlazimo po tim nekim kaubojskim barovima, kada smo stigli u Ameriku. On je bio kao magnet za kauboje. Dovoljno je bilo da ga pogledaju na način koji se njemu nije dopao, pa da nastane svađa. Nikada neću zaboraviti kada je mene i telohranitelja uvukao u tuču u jednom teksaškom baru. Imao sam osećaj da instistira na tome kako bi opravdao sliku prikazanu u medijima ili svoj nadimak “Opaki” (Vicious). U jednom trenutku sam samo presekao i rekao sebi da mi je dosta takvog ponašanja.

Napisao si da ti je bilo potrebno vreme da osetiš žaljenje zbog Sidove smrti. Šta ti je vezano za njega najviše nedostajalo?
– Imao je dobar smisao za humor. Bio je dobra duša. Mislim da je mogao da bude velika zvezda. Imao je svoje talente. Mislim da ga je slava brzo odvukla na dno i da nije znao kako da se izbori sa time. Svi smo prošli kroz to, ali smo imali nešto više iskustva od njega.

Džoni Roten je u jednoj od svojih knjiga napisao da je basista Motorheada, Lemi Kilmister pokušao da ga nauči da svira bas. Čega se sećaš vezano za tu temu?
– Možda i jeste, ali se sećam da sam ja bio taj koji mu je pokazao gde i kako treba da drži prste. Stvarno se trudio i dao sve od sebe. Čak sam mu i lepio prste za žice, ali nikako nije išlo. Ipak nisam želeo bilo koga drugog sem njega da učim kako se svira bas i na kraju je ukapirao.
Ipak mi je drago što nije svirao dok smo snimali album. Mislim da bi to bio težak blam.
Zaista mi je smetalo što je uvek dobijao više pažnje od mene, ali sada kada razmišljam o tome vidim i zašto je to bilo tako. Bio je savršen panker. Izgledao je savršeno, radio je prave stvari. Njegova devojka i on su završili mrtvi. Bolje od toga stvarno ne može.

Njegova bas gitara je kod tebe. U knjizi si čak napisao da si se manje vezao za gitaru Sylvain Sylvain koju ti je Malcom uručio u Njujorku, nego za Sidov bas.
– Nije tako. Jednostavno imam njegovu bas gitaru samo zato što je još uvek nisam prodao.

Hoćeš li je ikada prodati?
– Nisam razmišljao o tome. Dobio sam nekoliko velikodušnih ponuda, ali ne bih želeo da sebi tom prodajom izazovem lošu karmu. Ali, ona nema nikakvu sentimentalnu vrednost.

Ove godine će biti 40 godina od kako ste snimili album “Never Mind the Bollocks”. Kako se osećaš kada ga sada preslušavaš?
– To je jako bizaran album. Kada smo ga snimali uopšte nas nije bilo briga da li će se nekome dopasti, niti smo se trudili da napravimo hit koji bi proslavio i našu izdavačku kuću, ali mislim da smo odradili dobar posao. Ima dosta zaraznih pesama. Sada uživam da ga slušam.
Sviđa mi se kako zvuči. Vrhunac moje karijere u Sex Pistolsima je upravo snimanje tog albuma. Tada mi je bilo najzabavnije. To je bila moja prilika da iskažem svu svoju kreativnost. Tada sam se muzikom bavio samo godinu dana, ali je sve ispalo iznenađujuće dobro. Kris Tomas mi je dozvolio da budem kreativan, a Bil Prajs je izvukao ono najbolje iz mene.

U knjizi si napisao da su Sex Pistols stvoreni da bi propali. Kada ti je postalo jasno da si bio u pravu?
– Postao sam svestan da nećemo trajati dugo posle gostovanja u emisiji Bila Grundija. Iako nam se Sid tada priključio bilo je jasno da smo osuđeni na propast. Odjednom je sve krenulo da se raspada, plus smo svi bili mladi. Niko od nas nije imao nikakvog iskustva i nismo znali šta se događa oko nas.
Posle te emisije nas je zanimala samo slava, dok smo pisanje novih pesama i stvaranje muzike potpuno batalili.

https://www.youtube.com/watch?v=bucVwI0RfEg

U kakvom si sad odnosu sa Džonijem Rotenom?
– Tu nema prijateljstva niti bilo kakvog odnosa. Iako obojica živimo u Los Anđelesu uopšte ne komuniciramo. Mislim da smo poslednji put razgovarali 2008. godine, na turneji po Evropi. Nemam nikakvu želju da razgovaram sa njim i verujem da se i on tako oseća i to je sasvim okej. Želim mu sve najbolje. Naš odnos je kao brak koji se završio razvodom. Niko ne priča sa svojom bivšom ženom.

Dakle, ne postoji nikakva mogućnost da se ponovo okupite?
– Svakako ne za sumu novca koju bi zaradili ponovnim okupljanjem. Kada bi zarađivali koliko i Rolling Stones možda i bi.

2003. godine si pokušao da napišeš pesme za novi album Pistolsa. Kako je to išlo?
– Bilo očajno. Odustao sam posle “dva minuta”. To je bila najgora stvar koju sam mogao da uradim.

Posle raspada Pistolsa ti i Kuk ste osnovali Professionals, ali ni taj bend nije potrajao. Da li možda postoji mogućnost za njegovo ponovno okupljanje?
– Nikad se ne zna. Jako volim Pola. On mi je jedan od najstarijih i najbližih prijatelja, tako da ta mogućnost uvek postoji, mada nam to nije na vrhu liste prioriteta.

Napisao si da smisao panka nije uživanje u slavi i uspehu niti želja za parama, i da ti je najviše smetalo što ste krenuli u tom pravcu.
– Takvo mišljenje sam formirao pod uticajem drugih pank bendova, kao što je Clash. Svi su bili u fazonu da su drugačiji od drugih pank, rok zvezda, koje se okolo vozikaju u Rols Rojsu i žive u vilama. Mi nismo želeli da budemo kao te zvezde, ali svakako nismo hteli ni da budemo siromašni. Niko od nas nije želeo da živi u nekom jadnom, siromašnom komšiluku. Jednostavno smo želeli da zarađujemo kao i svi drugi, a mislim da smo to i zaslužili.
Jedini koji su tada drugačije razmišljali su bili Led Zeppelin, a jedina razlika između njih i Sex Pistolsa su bile upravo pare. U svemu ostalom smo bili isti, čak i u stastavu. Kao i oni i mi smo imali jednog ludog, jednog koji nije voleo tog ludog… Zaista nije bilo razlika.

Sećanje na Malkoma Meklarena je u tvojoj knjizi mnogo pozitivnije nego u Džonijevoj. Zbog čega je to tako?
– Njih dvojica se nikada nisu slagali. Malkom i ja smo bili prijatelji i pre osnivanja benda. Zbog toga sam bio uz njega čak i kada je pravio gluposti i greške. Ali, sada mi je drago što ga je Džoni tužio zbog autorskih prava. Nemojte pogrešno da me shvatite, ali to je bio dobar potez. Neko je to trebalo da uradi, a ja nisam mogao zbog našeg prijateljstva.

Šta misliš o tome što se pankeri i dan danas oblače u stilu Malkoma i Vivijen Vestvud?
– To je veoma bizarno. Guči je skoro odradio čitavu kolekciju u tom fazonu, ali deluje da će njihov stil uvek biti prisutan u pop kulturi. Ipak, danas je sve normalno. Možete da furate koji god stil želite, ali se nećete preterano istaći.

Postoje bendovi, kao što je Exploited, koji svoj izgled nisu menjali od 1979, ali i bendovi, kao što je Green Day, koji koriste gel za kosu.
– Pretpostavljam da svako ima smoju formulu za uspeh, ali da budem iskren ništa od toga me ne zanima.

Pank je osamdesetih zamenjen metalom, međutim bendovi kao što su Megadeth, Motley Crue and Guns N Roses su odradili kavere za mnoge vaše pesme. Šta misliš o tome?
– Osetio sam se počastvovano jer su želeli da obrade pesme Sex Pistolsa, pogotovo numere “Anarchy” i “God Save the Queen”. Čak sam se osetio još počastvovanije kada su Guns N Roses obradili pesmu “Black Leather”, koju sam ja pisao.

Krajem osamdesetih si pregovarao o saradnji sa Bobom Dilanom. U knjizi si napisao da si se osećao potpuno nepripremljenim za te pregovore.
– Nikada nisam snimao na način na koji je tada trebalo. Bob je uglavnom gledao da li nam bilo koja pesma odgovara. Želeo je da se uveri da ćemo zajedno uspeti da stvorimo magiju.

Zašto je želeo da sarađuje sa tobom? Da li je bio fan Sex Pistolsa?
– Ne znam zašto je želeo saradnju. To je bilo divno iskustvo. Nas dvojica smo se dobro slagali. Iz nekog razloga je bio veoma prijatan prema meni.

Da li u budućnosti možeš da zamisliš sebe kako radiš na novom solo albumu?
– Ne, i nije mi jasno zašto ne. Skoro nisam snimio nijednu novu solo pesmu. Imam gomilu numera koje nisu do odrađene do kraja, pa mi je prioritet da ih završim. Zaista bih voleo kada bi te pesme odradio Džef Lin.

Da li se kaješ zbog nečega?
– Najviše se kajem što sam napustio Sex Pistolse posle nastupa u San Francisku. Mislim da sam tada odragovao previše ishitreno. Mislim da smo mogli da rešimo sve naše probleme. Ipak delovalo mi je da je sve bilo osuđeno na propast. Kajem se što nismo bendu pružili još jednu šansu.

I.N./Rollingstone.com