Transfer blama – “Večito drugi”

Izdavač: samizdat
Spisak pesama:
Asfalt 2:30
Ti i ja 3:05
Hladan skroz 1:57
Sati 2:47
Boje 2:41
Ljudi 1:49
Za one koji su odustali 3:28
Rodi mi gomilu debila (Trula Koalicija) 1:42

[accordion title=’Piše: Shimon Tsubota’]

Shimon Tsubota, rođen je 1998. godine u Beču.

Student je filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Dobitnik je nagrade za najboljeg mladog pesnika “Timočka lira” za 2017. godinu, u organizaciji Radio Beograda 2 i Festivala kulture mladih Srbije u Knjaževcu.[/accordion]

U svom eseju “Dozvoliti drugog” Dragan Velikić piše: “Da li je drugi sve što nismo mi? Lakše je drugog stvoriti nego ga upoznati i prihvatiti ga kao takvog, dozvoliti mu da to bude. Mogućnost drugog zavisi od kapaciteta nas samih. Tamo gde nema mesta za istinski drugog, nema ništa, pre svega, za bilo kakav svet, sem predrasuda i zabluda čija je funkcija da zaštite“.

Biti čovek neizbežno znači i biti drugi, jer samim rođenjem čovek postaje objekat koji je izložen tuđim čulima, mislima, iskustvima svakodnevice, kao zanemarljiv kontingens u svetu drugih “ja”. A to “ja” postoji jedino zahvaljujući drugima. Ovde ne mislim na Barklijev solipsizam, već na nezaobilazni egocentrizam (sopstveno bivstvo kao centar), samo postojanje koje je specifično za jedno ljudsko biće, biti endem, ujedno biti i centar sopstvene ekspanzije, graditelj ličnog života, jedne zasebne topografije; sami stvaramo lične toponime, uspomene, svoje uspone i sunovrate. Biti Ja – biti neponovljiv, biti nemogućnost dupliciranja i falsifikacija. Drugi su samo ono što nisam i što ne mogu biti; samim tim, i ja sam Drugi. Kao ti i ja.

Međutim, ovakva podela, koliko god ona delovala kao klica slobode, prihvatanja i kosmopolitizma, nužno postaje korov predrasuda i nagona za posedovanjem moći. Ovde nastaje podela između masa i manjina, hipnostisane gomile i psihijatara. Razvijaju se granice, koje dele privid od privida; kamen po kamen, grade se zidovi između nas, i između nas i njih. Tako se ustalila i uniformisanost istom muzikom, istim filmovima, istom modom, koji se smenjuju talasima u cikličnim seobama; opčinjenost prebrzim smenama trendova. A prvobitna ponuda jeste bila “jedinstvo”, a trenutna situacija nije jedinstvo, već otupljenost čula i kritičkog mišljenja (ne mešati sa psovkama upućene političarima, a ne znati zašto se te psovke izgovaraju), i sve u cilju da se onemogući shvatanje situacije, i, što je još važnije, da se izjalovi želja za tim. Ovim putem se postaje večito drugi. Večito na margini. Ili na ivicama ili saterani u ćošak.

Bose noge koje upijaju kilometre, asfalti ljuljajućih ulica, naše sličnosti u nepoznatim predelima iza razuma, prožimaju se kroz dvadeset minuta novog albuma požarevačkog pank – rok benda Transfer blama “Večito drugi”. Zreliji u tekstualnom pristupu socijalno angažovanoj tematici, koja je prisutna i na prvom albumu “Inkubator zvuka”, služeći se više ironijom nego cinizmom, lišen sirove vulgarnosti i monotone simbolike, koji je karakterističan za liriku ovog muzičkog žanra, Transfer blama ne pokušava da ponudi odgovore, već ih traži, postavlja pitanja; a ta potraga jeste inherentno povezana sa svakim uspelim umetničkim delom.

Prva pesma na ovom albumu nosi naziv “Asfalt” i već u prvim stihovima, opasani besom muzičke podloge, prikazan je paradoks nezaustavljive brzine 21. veka: “Svet tako brzo promiče / ulica opet ljulja se / asfalt pun rupa je / baš ništa novo kod mene”. Brzina ne podrazumeva promene; ona može biti iluzija bez kocke i rizika, jer brzina se voli – podseća na skraćenice i duži životni vek neopterećen čekanjem. Ne treba potcenjivati sporosti – zbog nje postoji mogućnost doživljaja, i strpljenje. Prvih dva minuta i trideset sekundi boravka u “Večito drugom”, takođe je indikator zvuka koji ovaj bend želi da nam predstavi u ostatku slušanja. Naime, muzika je tvrđa i zapaljivija od bilo čega što se može čuti u prvencu Transfera blama, osim, možda, “Voza”.

Završavaju se “Boje”. Nešto manje od petnaest minuta smo drugi u odnosu na požarevačke pankere, a ujedno i oni postaju drugi. I dalje pokušavamo da se setimo šta smo nekada bili ti i ja. Zdrava agresija prožima telo. Gitara razlaže akorde, činele podrhtavaju – bez premca najmekša vokalno instrumentalna deonica posvećena je onima koji su odustali. A zatim, refren nas vraća u prepoznatljivu atmosferu, kako muzikom, tako i tekstom. Dvadeset minuta se završavaju jednom obradom, znatno agresivnijom verzijom pesme “Rodi mi gomilu debila” kragujevačkog sastava Trula koalicija.

Čini se da je ovaj sastav znatno napredovao na svim poljima od njihovog prvog singla “Milka Canić”, objavljenog 2014. U intervjuu za jedan internet portal, kad im je postavljeno pitanje kako je nastao bend, odgovorili su: “Sva ta želja da se svira i stvara nas je pokrenula”. Ta želja se nikad ne zadržava u svom prvobitnom gravitacionom polju, već stvara veštinu, koja prirodno teži da se usavršava; nuspojava želje jesu potrage. I svaka potraga, bila ona uspešna ili neuspešna, na kraju podrazumeva da je stečeno određeno iskustvo, nešto novo. Odometar će tada uvek pokazati koliki je put pređen, i taj put jeste “ja”. Čovek je težak koliko i njegovo iskustvo, bez obzira na to da li su u pitanju drugi ili “ja”. I “Večito drugi” to dokazuje.

Transfer blama jesu jedan deo svih ruku u pokušaju da se razruše svi zidovi, koji su tako dugo građeni da izgledaju kao da su oduvek postojali između nas i njih, mene i tebe. A možda i jesu. “Večito drugi” je, pre svega, dvadeset minuta hardkora, stritpanka i hevi metal muzike. Ali pored gitara, bubnjeva, basa i vokala, u dubini, on je pokazatelj da se najtvrđi zidovi nalaze upravo u nama, i da je njih najteže srušiti. Pokušavati da se izvuče makar i jedan kamen iz tih zidova znači biti čovek.

Naša ocena: