Nedavni gargantuanski skandal, osim sto odzvanja po društvenim mrezama, veoma snažno pomera unutrašnje organe svih onih koji, barem delom, mogu da osveste epsku dimenziju sranja u koje smo se uvalili.

[accordion title=’NEMANJA JOVANOV’]

Nemanja Jovanov je filmski umetnik i pisac, sa više od petnaest godina aktivnog snimateljskog iskustva. Od 2015. aktivno se bavi pisanjem. Objavio je roman Belina, za koji je dobio nagradu Zlatni Pegaz 2017, na Sajmu knjiga u Beogradu. Profesor je kamere i fotografije u stručnoj školi ArtiMedia u Beogradu i jedan od osnivača udruženja Foto Zavod 9, osnovanog radi negovanja vizuelne kulture.[/accordion]

Ova dešavanja će gromoglasno odjekivati u godinama koje su ispred nas. Kada se deca naše dece budu dohvatila citiranja lošeg teksta, slepo uvereni da je sve bilo baš tako i nikako drugačije, a hoće jer po svemu sudeći uskoro će bilo koji oblik čitalačkog učenja definitivno pasti pod pokrov. Kome uopšte trebaju te stare kupusare? Žutih korica i bez slika, ispisane mnoštvom slova bez reda i rasporeda. Bez fantazmičnih erotskih zahvata ili vampirskih zuba. One debele o istoriji, gde je zapisano kako je šta bilo i kako se ko zvao! Ko će to uopšte da čita i da li možda može negde da se pronađe neka skraćena verzija? Neki film ili serija snimana po tim knjižurinama, da se uz kokice pogleda, a sutra istorija odgovara? Može! Snimljena je serija! Služiće budućim naraštajima, kao što je ovim prethodnim služila serija Vuk Karadžić.

Dame i gospodo, moramo biti pažljiviji, mnogo pažljiviji. Moramo uzeti u obzir sve što nam se zbog te pažnje dogodilo i to nedavno. Devedesetih smo oslonjeni na golu pravdu nasuprot dobro smišljenog plana skoro izgubili sliku o svom narodu i svemu što je bio, jeste. Najvažnije, izgubili smo sliku šta naš narod može i treba da bude! Sada, deluje da radimo istu stvar, ali to još strašnije zvuči, jer iz prethodnog iskustva nismo izvukli pouku. Dame i gospodo, gospodari digitalnog stvaralačkog alata, tog mača sačinjenog od nula i jedinica kojim se kroji i prekraja svest današnjih i budućih naraštaja, moramo ga sa pažnjom koristiti. Sa svešću da nam je u rukama sečivo, koje seče u oba smera i to vrlo lako.

Nekada to beše crkva, jer mnogo sveta beše nepismeno. Freske i prikazi velikih dela, velikih ljudi, uz reč svešteničku, behu autoriteti, koji su se kasnije uz vatru prepričavali i ulepšavali s kolena na koleno. Tako preživesmo Turke i sačuvasmo svoje epove i legende, priče onih ljudi koji su nekada ovuda hodali. Ispostavilo se kasnije, kada su stručnjaci otvorili knjige, da su ti, usnama šaputani epovi, nadasve tačni i osim ponekog preteranog ukrasa, istorijski utemeljeni. Pop zdrave pameti, dobra freska i čestit narodni pesnik -pripovedač vrede kao protivmera za okupaciju od skoro četiri veka. A šta bi sa guslarima danas? Slepi Filip Višnjić ispade svevideći i nedostižan i za ovo današnje digitalno doba javnog servisiranja?

Danas prosvetiteljsku ulogu igra televizija. Šta uopšte ima mi tu da priznajemo ili ne. Tako je. Bolje bi bilo da se dohvatimo pameti i ozbiljno pripazimo šta na tu digitalnu kupolu, koju mnoštvo gleda otvorenih usta, oslikavamo i koga puštamo da drži k(r)ist i mač digitalnog nacionalnog integriteta. Ne treba napominjati da je presudno da i onaj ko vlada mačem mora imati i znanje o digitalnom, zatim i nacionalnom. Pomalo bi trebalo da poznaje i integritet, čisto da ne posrne negde uz put.

Kada na scenu izađe stvaralaštvo za mase, iluzorno je cepidlačiti sa činjenicama preko činjenica i praviti obrazovni program (postoji termin i za to, ali o njemu se može još šire diskutovati). Važno je ostati na tragu utiska i opšte odrednice, biti zabavan i u modernom maniru. E, tu nastupa poluga umetničkog i znalačkog stvaralaštva, u sprezi sa pravom količinom tačnih informacija, gde kao rezultujuća sila izlazi propaganda. Nista loše u staroj dobroj propagandi, samo ako namerimo da je izvedemo sebi u korist, a ne obrnuto.

Autori dugo najavljivanog i epski dimenzioniranog serijskog/dramskog/igranog programa u produkciji javnog servisa evropske Srbije, to uputstvo nisu pročitali. Bacili su ga poput standardnog Srbina, koji prvo zafrljači uputstvo i garantni list novokupljenog uređaja. Još im negde usput promakne osnova da je za propagandne svrhe presudno da se postigne efekat afirmativne prirode, a ne efekat potpunog sprdanja svih koji su to gledali i drugima preneli da gledaju kako bi se još više sprdali.

Na tviteru se ljudi prepucavaju o tome kako Nemanjiće nećemo prodati ni da ih džabe damo Republici Srpskoj. Verovatna istina, mada previše materijalno orijentisana. Na ovu tačnu i neprijatnu opasku nekog dečka iz Hrvatske, stigao je odgovor da je istina da je serija loša, ali da je barem snimana po istinitim motivima, dok Hrvati snimaju seriju o svojim kraljevima, čija su postojanja pod istorijskim znacima pitanja. Dok se talentovani vatikanski scenaristi i producenti, dobro snalaze angažujući moderne i profesionalne stručnjake koji gledaju strane serije, kod nas je mutna voda, pa uz enormno veliku i bogatu istorijsku podlogu, prirodno ide skrnavljenje u izvedbi. Oslonjeno se na ogroman budžet pretplatnika, ali i na suvu esenciju kosmičke pravde, koja nas nije baš milovala prethodnih godina.

Istorijske istine i kosmičke pravde može biti u našem ubeđenju i to samo onih koji istoriju iole poznaju. Javno postoji samo ona istina i pravda oslikana na zidovima crkava koje uspemo da odbranimo ili na ekranima televizora na koje smo je smestili. Valjda smo naučili prethodnih dekada. Nije stvar u istini. Nema je. Hrvati pažljivo proizvode sliku o sebi i na tome im treba skinuti kapu.

A mi? Mi ne pravimo sliku o sebi, već dopuštamo da ona  nakazno nastane iz spontanih lopovluka, tender demokratije za projekte od kulturnog i istorijskog značaja. Sve ovo liči na nekakvu volšebnu kolektivnu dijalizu. Na pročišćenje krvi koje stiže brzo, efikasno i po enormnoj ceni, a prečišćena krv se ispušta u blatnjavi slivnik umesto da ide nazad u pacijenta (pretplatom obavezanu publiku), šta će biti kada krvi nestane, videćemo.

Možda mi i nismo za bolje nego da pretresamo mrtvačke događaje iz neke selendre. Selo gori dok psi laju za vetrom, a mi Srbi, ni sebi, a ni drugima ne umemo ili nećemo da predstavimo neku ozbiljniju sliku o sebi. Dopuštamo da vatra epa ugasne i da shvatimo da su guslari i pripovedači ipak mnogo veće face od javnog servisa evropske Srbije.

Četiri veka su očuvali ono što Servis razjebe za par epizoda i par miliona evra, naravno pretplatničkih.

Izvor: bosonoga.com