U subotu, 14. aprila, u zgradi bivšeg “Kluza” (Masarikova 5 u potkrovlju), biće održana prva BUKA! – Beogradska Alternativna Kulturna Akcija.
Uprkos zapostavljenosti od strane medija (sa izuzecima među kojima je i headliner.rs – nap.ur), alternativna rok scena u Srbiji na vrhuncu je kreativnosti i produktivnosti na radost publike koja intezivno pronalazi načine da je podrži.
S obzirom na to da mediji ne prate dovoljno ovu scenu, osim prilikom nekih festivalskih okupljanja, kao i da glas svakog od njih posebno ne može privući toliku pažnju javnosti, odlučili smo da okupimo neka od najeminentnijih imena domaće alternativne scene koji će – u jednoj noći, umesto u standardnom formatu benda, nastupiti kao frontmeni u ulozi disk džokeja.
Koncert, publika/Photo: Pixabay
U višegodišnjem naletu kulturne dekadencije, urbana kultura u Beogradu i Srbiji trpi ozbiljne posledice zanemarivanja određenih gradskih vrednosti.
BUKA! je nastala upravo s ciljem da promoviše te vrednosti i muziku čije je postojanje ostavilo neizbrisiv trag u istoriji rokenrola čitavog regiona.
BUKA! je svojevrsno putovanje upravo kroz esenciju rokenrola i svega što on predstavlja, kao i različitih muzičkih uticaja koji su formirali sve ove izvođače.
BUKA! je okupila frontmene kultnih sastava koji će se svojim muzičkim izborom, u ulozi disk džokeja (na dve bine), predstaviti publici.
Za gramofonima BUKE! smenjivaće se: Cane (Partibrejkers, Škrtice), Njegova DJ ekselencija Crni Zub (Koja Disciplin A Kitschme), Gile (Električni orgazam),Vikler (Bad Copy), Vuča (ex Darkwood Dub), Vukašin (irieFM), Kojot (Hornsman Coyote, ex Eyesburn), Vasil Hadžimanov, Oliver (Kanda, Kodža i Nebojša) i Rambo Amadeus.
Ulaznice su u prodaji na svim prodajnim mestima Eventima.
The Rolling Stones/ Photo: Facebook @therollingstones
Mik Džeger (74), Kit Ričards (74), Roni Vud (70) i Čarli Vots (76) još jednom su potvrdili da su nezaustavljivi.
Stonesi, dakle, u svojih 56 godina karijere kreću na svoju 49. turneju “No Stopping”, a danas su zvanično potvrdili termine koncerata.
Turneja počinje 17. maja koncertom u Dablinu i nastavlja se tokom juna po Velikoj Britaniji, ali i drugim gradovima Evrope – Berlin, Varšava, Marselj i Prag, koje nisu posetili prošle godine na turneji “No filter”.
Očekuje se da će ih na prvoj svirci na stadionu Krouk park u Dablinu slušati 80.000 ljudi.
Kako je objavljeno, kostur koncerata čine hitovi “Satisfaction”, “Paint It Black”, “Tumbling Dice” i “Brown Sugar”, a ostatak set liste je zamišljen kao “iznenađenje za svaki koncert posebno”.
Posle pauze od deset godina, američki aternative rock bend The Breeders najavio je dugo očekivani peti studijski album “All Nerve” koji će se pojaviti na tržištu 2. marta 2018. godine.
Treći objavljeni singl koji najavljuje album je “Nervous Mary”, a prethodna dva “All Nerve” i “Wait In The Car” naišla su na dobar prijem kako publike, tako i kritike.
The Breeders/ Photo: Marisa Gesualdi
Novo izdanje ujedinilo je klasičnu postavu benda koja stoji iza platinastog albuma “Last Splash” iz 1993. godine.
Novo izdanje snimano je širom Amerike u saradnji sa više producenata, dok se na mesto dizajnera vizuelnog identiteta vratio stari saradnik Kris Big.
Album će objaviti izdavačka kuća 4AD i to na ekskluzivnom narandžastom vinilu, CD-u i digitalnim servisima.
Momci iz Dubioza kolektiva sviraju na sceni popularnog talent šoua, dok publika u transu vrišti, a žiri sastavljen od poznatih lica negoduje i pritiska dugmiće za eliminaciju…
Da, radi se o spotu i to za numeru “Rijaliti”, čiji je autor Toni Huml, majstor animacije koji je već radio s Dubiozom nagrađivani video za numeru “Kažu”.
– Ovaj muzički spot sadrži nepristojne animirane i opevane situacije pa ga zbog svog sadržaja ne bi trebao gledati niko – upozoravaju momci iz benda na samom početku spota.
I samo da napomenemo, video gledate na sopstvenu odgovornost…
Inače, Dubioza kolektiv održaće samostalni koncert u Beogradu, na stadionu Tašmajdan, 30. juna. Ulaznice za koncert prodaju se preko Eventim prodajne mreže po ceni od 1.400 dinara za parter, odnosno 1.600 dinara za tribine.
Predstava “Kraljev put”, koju je po memoarima Kralja Petra Drugog režirala Ljiljana Ivanović, biće izvedena na večernjoj sceni Kulturnog centra Čukarica u utorak, 27. februara u 20:00 časova.
“Kraljev put” je prva predstava u istoriji srpskog pozorišta koja se bavi životom Kralja Petra Drugog Karađorđevića, poslednjeg jugoslovenskog i srpskog monarha, čoveka čiji su život i detinjstvo upropašćeni i rukovođeni svetskim moćnicima, daleko od zemlje i naroda.
Koncert sećanja na Dejvida Bouvija održan je u petak u Božidarcu, a legendarne stvari “mršavog belog vojvode” svirao je novosadski Gift uz malu pomoć kolega muzičara.
Izgleda da Oskar odavno ne postoji. Postoji jedino sećanje, kao merilo nečeg većeg i značajnijeg od samog glamura. Moguća jedinica za dubinski kvalitet, sakrivena iza mnoštva kategorija, ili to beše toliko davno da se, posmatrano sa ove tačke, može smatrati da nikada nije ni postojalo?
[accordion title=’NEMANJA JOVANOV’]Nemanja Jovanov je filmski umetnik i pisac, sa više od petnaest godina aktivnog snimateljskog iskustva. Od 2015. aktivno se bavi pisanjem. Objavio je roman Belina, za koji je dobio nagradu Zlatni Pegaz 2017, na Sajmu knjiga u Beogradu. Profesor je kamere i fotografije u stručnoj školi ArtiMedia u Beogradu i jedan od osnivača udruženja Foto Zavod 9, osnovanog radi negovanja vizuelne kulture.[/accordion]
Možda čak ni oni “tehnički” Oskari, o kojima svi poznavaoci filma govore nasmejano, a kroz stisnute zube, nikada nisu bili merilo istinskog i filmski suštinskog? Verovatno jesu. Možda samo u ideji.
Skoro je zaboravljeno da je od 1939. do 1966. godine postojala odvojena kategorija za najbolji snimateljski rad u crno-beloj i u bojenoj tehnici. Nastala kao nasleđe specijalnih nagrada dodeljenih 1936, 1937. i 1938. godine, za tadašnje čudo tehničkog dostignuća: bojenu pokretnu fotografiju! Razvoj i napredak tehnologije i izraza utabao je put mnogim kasnijim potkategorijama koje su u nastupajućim godinama nastajale, smenjivale se, ali i na svojevrstan način polako istiskivale suštinu oko koje je cela filmska umetnost i nastala. Sliku nastalu u mračnoj kutiji i projektovanu pred publiku.
Kamerom upravlja snimatelj, koji uz to stvara snažan most između stvaralačkih vizija, utiskujući i sopstveni pečat. Suštinsko, kako u stvaralačkom, pa tako i u smislu prestiža, a što je taj pečat lepše oblikovan, rad profesionalca je vredniji. Ipak, izgleda da istorija pokazuje drugačije, jer snimatelji, možda zato što iz senke snimaju svetlost, polako dopustiše da ih prekrije senka novog vremena, tehnološka i politički korektna.
Kako je teklo nagrađivanje slike, dovodi do pretpostavke da je Oskar za snimateljski rad, sa jedne od kapitalnih pozicija, pao u gomilu nedefinisanog, ali masivnog balasta, za potkusurivanje trećih težnji.
Sa tehnološko-estetske strane gledano, Emanuel Lubecki (Emmanuel Lubezki) je nagrađen sa tri Oskara uzastopno, što je, obzirom na radove za koje je nagrađen, presedan. Kao da se oko sva tri filma sakupio nekakav nevidljivi kult, u koji je usisan i Lubecki, sa svojim radom. “Gravitacija” (“Gravity”), “Čovek-ptica” (“Birdman”) i “Povratnik” (“Revenant”) upravo su filmovi u čijem je radu implementirano toliko toga što otvoreno napušta suštinski posao snimatelja.
Nesporno je da je Lubecki vrstan profesionalac, što je jasno pokazao kroz svoje ranije, snimateljskim radom definisane filmove (“Children of Men”, prim. aut), ali sa tri statue u kolekciji dospeva u društvo onih koji nagrade osvajaju za punokrvne snimateljske izraze. Na osnovu čega? Filmova, čije su slike kontrolisali posebni tehnološki procesi, sa idejom da za gledaoce ostanu skriveni, drugim rečima, ništa više nego prevara, koja pluta kroz limbo bez definicije, jer je često i započeta od strane konceptualnih ilustratora. Vodeći se time u velikoj meri, Oskara može da zasluži i art direktor ili konceptualista za naslikani koncept, ali u smislu tehnološkog izvođenja, kategorije očigledno danas treba preciznije podeliti.
Mirandin (Claudio Miranda) Oskar za film “Život Pija” (“Life of Pi”, 2012) ili Lubeckijev za “Gravitaciju” (2014) mogli su lako biti dodeljeni i Darijusu Volskom (Dariusz Wolski), snimatelju “Pirata sa Kariba 2” (“Pirates of the Caribbean: Dead Man’s Chest”, 2006). Uostalom, u tom filmu su i postavljeni standardi veoma naprednog kompozitnog uklapanja kompjuterski generisanog materijala, a Akademija te godine nagrađuje autore specijalnih efekata pomenutog filma, Džona Nola (John Knoll), Hala Hikela (Hal Hickel), Čarlsa Gibsona (Charles Gibson) i Alena Hola (Allen Hall), što u svakom smislu deluje poštenije, ali suštinski ne povlači bavljenje tom problematikom, već liniju manjeg otpora koja sve obezvređuje.
Glamura u snimateljskom radu ima samo koliko i tokom ceremonije dodele. Smokinzi koje i snimatelji tada nose po kodeksu menjaju praktično odelo i radne rukavice. To su ljudi koji obično film doživljavaju mnogo skromnije, ali zasigurno zaslužuju da se kvalitet njihovog rada javno prizna.
Primer je Rodžer Dikins (Roger Deakins). Sa svojih 14 nominacija, kao možda najveći živi snimatelj, zaista jeste najviše puta nominovan, a bez Oskara na kaminu. Postoji mogućnost da će Dikins dobiti nagradu, i to ove godine za “Istrebljivača 2049” (“Blade Runner 2049”). Imajući u vidu kako je “Blade Runner” izveden, to bi samo nastavilo tradiciju koju je započeo Lubecki i delovalo kao nekakakav revanš za jednu tako brilijantnu karijeru, kakva je Dikinsova.
Nije to sve, jer pored nijansi oko tehnologije i geneze slike, koje svakako treba razjasniti, nad ovogodišnjim kandidatima nadvija se još jedna zabuna.
Tragovi vode od trenutka kada se stapa granica između snimanog i stvorenog, pa sve do neukusa današnjih pritisaka koji, nažalost, ne ostavljaju ni “tehničke” kategorije na miru. Bilo bi mnogo korektnije da se iz tviteraško-populističke stvarnosti Američka filmska akademija, a uz nju i znatan deo profesionalnih tela koja je prate, radije koncentrišu na estetsko-tehničke definicije i pitanja koja stižu uz napredak tehnologija, nego na talas nametnute polno-političko-rasne korektnosti. Lov na veštice, osim što je poguban za veštice, remeti i sve druge, naterujući im samo jedno na pamet – kako danas ostati Neveštica.
Ove godine je prvi put u kategoriji snimateljskog rada nominovana snimateljka. Rejčel Morison (Rachel Morrison) snimila je film “Mudbound”, koji, po svemu sudeći, izgleda dobro. Koliko – videćemo. Film je režirala Diandrea “Di” Ris (Diandrea Dee Rees), kao unakrsni portret blatom prekrivenog Misisipija, koji priča “otvoreno o onoj drugoj Americi”, ali iz prizme neke treće Amerike, u kojoj su smotre umetničkog više okrenute pričama o ljudskim pravima i haljinama. Kao jedna od najprestižnijih i najstarijih, očekivano je da Oskar tu trku mora da predvodi.
Došlo je vreme kada se o nominovanim delima raspravlja manje nego o tome ko će voditi ceremoniju dodele i ko je ovaj put nominovan, ne za zasluge rada, već zato što je bi(tri/kvad!?)polan, dugokos, nadrndan ili belozubo nasmejan.
Sva čast Rejčel Morison na nominaciji i rediteljki Diandrei Ris, neka Oskara dobije najbolji umetnički rad.
Bivši glavni finansijski direktor kompanije Gibson Brands, Benson Vu, vratio se da bi pružio slamku spasa legendarnom proizvođaču muzičkih instrumenata. On je odmah po povratku uspostavio ključne rokove duga koji bi mogli da preoblikuju vlasničku strukturu kompanije.
Benson Vu
Benson se vratio u kompaniju iz Nešvila da preuzme finansijske operacije od Bila Lornesa, koji je nedavno napustio kompaniju posle manje od godinu dana na mestu finansijskog direktora. Vu, koji je napravio karijeru radeći u kompanijama u nevolji ili u velikim promenama, sarađivao je s Gibsonom oko godinu dana, od kraja 2015. godine.
– Uzbuđeni smo i zadovoljni što se Benson vratio u porodicu Gibson Brands – izjavio je predsednik i generalni direktor Gibsona Henri Juskjevič.
– On dobro poznaje industriju, našu trenutnu delatnost i vole ga i poštuju svi u Gibsonu i svi sa kojima je radio. Uvereni smo da će doprineti napredovanju kompanije – rekao je Juskijevič, a prenosi Nashville Post.
Vu nije napustio orbitu Gibsona kada je napustio kompaniju pre više od godinu dana. On je otišao na mesto direktora Teac Corp., japanskog proizvođača vrhunske audio opreme i zvučnih rekordera koji je većinski vlasnik Gibsona od 2013. godine.
[infobox title=’Kaskaju za Fenderom’]
Gibson Brands/Photo: facebook@Gibson
Ova borba možda predstavlja iznenađenje za one koji vide kako se Gibson gitare prodaju za šestocifrene iznose na sajtovima za instrumente. I zaista, Gibson Les Paul Standard iz 1960. godine bi mogao biti vaš ukoliko imate 595.000 dolara viška, ali kompanija vidi malo materijalne koristi od prodaje korišćenih predmeta, a njihovi novi modeli nisu bili baš toliko uspešni. Nasuprot tome, glavni konkurent Fender zadržao se iznad vode uvođenjem budžetskih oraničenja poslednjih godina, što je potez koji je Gibson tek nedavno prihvatio.[/infobox]
Ipak, bitka neće biti laka.
Analitičari kompanije Standard & Poor’s u sredu su smanjili rejting Gibson Brandsa, rekavši da je bankrot kompanije sada još verovatniji nego ranije zbog neizvršavanja rokova dospeća duga.
Da podsetimo, Gibson Brands Inc, jedna od dve najpoznatije gitarske kompanije u istoriji muzike, suočila se sa bankrotom posle višegodišnjih izazova. Kompanija, čiji godišnji prihodi iznose više od milijardu dolara, manje od šest meseci deli od naplate duga od 375 miliona dolara. Tome se dodaje još 145 miliona dolara u bankarskim kreditima, koji će biti naplaćeni odmah, ukoliko se prvi dug iz 2013. godine ne refinansira do 23. jula.
Bil Lorens, glavni finansijski direktor, nedavno je otišao iz kompanije, posle samo nekoliko meseci u toj ulozi. Kompanija se, takođe, preselila iz svojih kancelarija u Nešvilu, u kojima je bila od kada je tamo došla iz Kalamazua u Mičigenu osamdesetih godina.
[infobox title=’Sinonim za rokenrol’]
Gibson SG/Photo: Facebook@ElmoreMusic
Kompanija Gibson je sinonim za rokenrol još od pedesetih godina prošlog veka, sa svojim modelima među kojima su najpopularniji Les Paul, SG, Firebird i nekoliko poluakustičnih linija. Koristio ih je praktično svaki slavni gitarista, od Čaka Berija i B.B. Kinga, preko Džimija Pejdža, Erika Kleptona i Boba Marlija, pa sve do Sleša, Džonija Mara i Gerija Klarka Džuniora. Ipak, kako je rok muzika sve manje zastupljena u mejnstrimu, tako pada i prodaja gitara, koje čine najveći deo Gibsonovog posla.[/infobox]
Kompanija Gibson je izdala saopštenje prošle sedmice, nekoliko dana nakon što je Nashville Post objavio izveštaj, u kojem piše da je “ispunila sve trenutne obaveze prema vlasnicima obveznica, da je u postupku dogovaranja novih kreditnih sredstava u zamenu za obveznice i u potpunosti očekuje da obveznice budu refinansirane u redovnom poslovanju”.
Henri Juskjevič, dugogodišnji vlasnik i izvršni direktor, rekao je da Gibson radi sa investicionom bankom Jefferies, koja upravlja procesom refinansiranja.
Insajderi, međutim, kažu da se kompanija, koju je osnovao Orvil Gibson 1902. godine, već nekoliko godina bori za opstanak pod rukovodstvom Juskijeviča, koji se bavi drugim vrstama prihoda, uključujući i elektronske kompanije koje je Gibson kupio, dok je prodaja gitara pala u protekloj deceniji.
“Yes to Heaven”, takođe nazvana i “Say Yes to Heaven”, do sada je važila za neobjavljenu pesmu Lane Del Rej.
Pesmu je producirao Rik Nouls, a snimljena je tokom decembra 2013. godine na istim sesijama na kojima i “I Can Fly”, “Fine China”, “Shades of Cool”, “Sad Girl”, “Is This Happiness” i “Your Girl” za Lanin treći album “Ultraviolence” iz 2014. godine.
Ipak, traka je otpala sa albuma zbog promene u njegovom zvučnom pravcu, nakon što je prepravljan u saradnji sa Denom Auerbahom, gitaristom grupe The Black Keys, koji je bio zadužen za njegovu produkciju.
Ipak, tri delića dve različite verzije pesme procurila su 15. avgusta 2016. godine, a kompletna, ali izmenjena verzija 24. decembra iste godine. Kompletna druga verzija, koja nije menjana, procurila je 28. januara 2017. godine. Kao da to nije bilo dovoljno, 12. februara procurila je i treća, alternativna verzija pesme sa drugačijom produkcijom.
Eto, na kraju se ispostavilo da je to ipak finalna verzija, koja je konačno i zvanično objavljena, a to znači da ima i pripadajući spot. Evo ga…
Nauka je potvrdila – sviranje nekog muzičkog instrumenta sa sobom donosi i brojne koristi.
Ono najosnovnije, čini vas pametnijima, jer je naučno dokazano da poboljšava memoriju, kao i koncentraciju, kako prenosi Noisey. Ono što je odlično je da u pitanju nije samo kratkoročni efekat, već je koristan na mnogo duže staze, a tome prilog govore brojene sprovedene studije.
Sviranje instrumenata tako poboljšava motoričke i kognitivne sposobnosti, a ako vam matematika nikada nije ležala, verovatno vam sada više neće stvarati toliki problem. Pomoći će vam da poboljšate i svoje organizacione sposobnosti, a naučićete i da bolje upravljate svojim vremenom, s obzirom na to da je ipak potrebno neko vreme da instrument naučite da svirate i da svakodnevno vežbate. Dakle, malo ćete bolje naučiti da pakujete svoj dnevni raspored i tako sebi takođe olakšate i svakodnevni život.
Ako ipak niste isključivo za solo igru, napravite svoj bend i naučite se, između ostalog, i timskom radu. Poradićete i na socijalnim vještinama, a takođe ćete postati uporniji i tolerantniji prema svemu. Dakle, uspeh na poslovnom, ali i na privatnom planu.
Photo: AleX
Ako ste roditelj, savetuju naučnici, svakako usmjerite svoje dete da možda zavoli neki instrument, naravno bez forsiranja već isključivo ako za to pokazuje barem mali interes. Neka odabere instrument koji ga zanima ako je to već moguće i gledajte kako će s vremenom sve krenuti na bolje, naročito u socijalnom pogledu, ili će rešiti problem oko manjka samopouzdanja.
Takođe, utvrđeno je i kako sviranje instrumenta smanjuje probleme s disajnim putevima, smanjuje stres i pomaže vam da se rešite treme, što je važno ako nameravate da jednog dana svirate na bini pred publikom.
SUS/ Photo: AleX
A ako vas muče godine – zaista nikad nije kasno. S učenjem sviranja možete krenete kao klinac, ali to isto možete i s 30, 50 ili više godina. Izaberite instrument koji vas najviše privlači i posvetite mu se celom svojom dušom. Ako ništa, YouTube tutoriala barem sada ima na milione. Ipak, ako ne verujete u samoukost, uvek možete nekoga da pitate da vam pomogne i nauči vas, a možete i da upišete školu ili kurs sviranja.
Izbor je beskonačan, na vama je samo da uplovite u taj svet. Makar za svoju dušu.
