U ekskluzivnom intervjuu za portal Diffuser legendarni muzičar Nil Rodžers pričao je o gubitku dobrih prijatelja i kolega, kao i borbi za sopstveni život.
Srećom, Rodžers je uspeo da se izbori sa kancerom, ali je tokom protekle godine izgubio mnogo bliskih kolega i prijatelja.
Mora da je bilo neverovatno izboriti se sa tako teškom bolešću kao što je rak. Opet, istovremeno, mora da je bilo užasno nositi se sa tolikim gubitkom dobrih prijatelja i kolega koji su nas napustili. – Poslednje dve godine su me u potpunosti izbacile iz koloseka. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će nas toliko ljudi napustiti. Poslednji u nizu je bio Kris Kornel. On mi je bio jedan od najboljih prijatelja u svakom smislu. S njim sam mogao da pričam o muzici, o životu… Takvo prijateljstvo sam imao i sa Prinsom. Obojica smo se divili jedan drugom kada je u pitanju posao, a bili neverovatna podrška u privatnom životu. Kada se bavite javnim poslom, takva prijateljstva najviše cenite.
Malo njih zna da ste Kris i ti bili veoma bliski. – Za moj 60. rođendan Kris je na mom Facebook profilu okačio video u kojem je rekao da sam mu uvek bio inspiracija. Bilo je vema dirljivo i emotivno. Njegovu smrt i dalje ne prihvatam i ne mogu da se pomirim sa njom.
U vreme smrti Džordža Majkla radili ste na njegovom filmu Freedom: George Michael o svom albumu – Slušanje bez predrasuda: Volume 1. Kada ste ga poslednji put videli? – 23. decembra smo završavali posao, kada sam ja zbog obaveza morao da ga napustim na kratko. Na Božić je trebalo da odžimo neki govor, i tada mi je stigla poruka da je Džordž pronađen mrtav. To je jednostavno bilo besmisleno! Nismo pričali jedan dan i on je umro. Bio sam šokiran. Sahrana je bila u duhu engleske tradicije. Konj je vukao kočiju sa kovčegom. Sve je bilo jezivo. Čitava ova situacija na mene utiče u svakom smislu, najviše umetničkom. Trudim se da radim što više, ali ne prestajem da razmišljam o njima.
Poznato je da sarađujete sa bendom Chic na njihovom novom albumu. Zbog čega to traje toliko dugo? – Stalno sam na turnejama. Trenutno nastupam sa bendom Earth, Wind & Fire. Još uvek radim na Džordžovom filmu, a dan ipak ima samo 24 sata. Hvala Bogu, pa ne spavam mnogo.
Nil Rodžers/Photo: facebook@NileRodgerOfficoal
Na albumu ste sarađivali sa mnogo poznatih pevača. – Da. Nove pesme nastaju u saradnji sa Lejdi Gagom, Eltonom Džonom i Džanel Mone. Trenutno radimo na poslednjoj pesmi koju smo plnairali. Ali vam ne mogu reći sa kim, jer je to veliko iznenađenje. Ali album će definitivno biti objavljen ove godine.
Poznata džez pevačica Lena Kovačević nastupiće sa svojim bendom u petak, 18. avgusta od 21:00 čas u centru Pančeva. Koncert je deo Letnjeg programa Kulturnog centra Pančeva.
Photo: Facebook@LenaKovacevicOfficial
Lena Kovačević je po oceni kritike jedan od najvažnijih muzičara nove generacije kod nas. Karijeru je započela 2004. turnejom sa jednim od najboljih orkestara u Holandiji.
Nastupala je na brojnim festivalima u Evropi gde je program delila sa umetnicima poput Dee Dee Bridgewater, the Nigel Kennedy Quintet, Candy Dulpher, Randy Crawford..
Njen treći album pod nazivom “Džezeri” sastoji se od obrada nekih od najpoznatijih pesama Momčila Bajagića Bajage i predstavlja omaž pesmama koje Lena posebno voli u novim aranžmanima Vladimira Nikolova.
Britanski glumac Danijel Krejg je u sinoćnoj emisiji Late Show na pitanje voditelja Stivena Kolbera da li će ponovo biti agent 007, postavljeno uz opasku da su “potrebne neke dobre vesti”, rekao “da” i dobio ovacije publike.
Krejg je nagovestio da će mu naredni Bond biti i poslednji: – Mislim da je to to. Želim da odem u velikom stilu i jedva čekam.
Danijel Krejg je do sada četiri puta glumio Džejmsa Bonda, u filmovima “Casino Royale”, “Quantum of Solace”, “Skyfall” i “Spectre”.
Pre njega su Bonda glumili Šon Koneri, Rodžer Mur, Džordž Lejzenbi, Timoti Dalton i Pirs Brosnan.
Uz veliki vatromet danas od 18:00 časova počinje jubilarni 15. Belgrade Beer Fest. A evo šta Beograđane i njihove goste očekuje u narednih pet dana na Ušću…
Nedelja 20.08.2017. 1. Fucktor 02 18:00 – 18:45
2. FB pobednik konkursa 19:00 – 19:45
3. Del Arno Band 19:45 – 21:00
4. EverblueTour 2017 – Noć Plavog Orkestra
Gosti: Branko Đurić – Đuro i Roberto Magnifico 21:15 – 23:35
5. Dejan Petrović Big Band 23:50 – 01:00
6. Kal 01:00 – 02:00
Prošlogodišnji Beer Fest posetilo je, uprkos lošem vremenu, 480.000 ljudi od toga 20.000 stranaca, a ove godine organizatori očekuju i do 700.000 posetilaca.
Danas je 40 godina od smrti Elvisa Prislija, Kralja rokenrola, ikone popularne kulture koja je i dalje idol mnogima i čije su ploče prodate u više od milijardu primeraka.
Elvis Prisli Wallpaper
Njegovo imanje Grejslend u gradu Memfisu u američkoj saveznoj državi Tenesi, gde je i sahranjen, godišnje poseti oko 600.000 ljudi, što ga čini najposećenijom atrakcijom u SAD posle Bele kuće.
Danas se očekuje dolazak više od 50.000 ljudi, što će biti do sada najveća proslava Elvisovog života, 40 godina posle njegove smrti 16. avgusta 1977. godine.
Elvisov jedinstven glas i stil bio je miks R&B, bluza, kantri muzike, gospel i crnačke muzike, čime je rušio društvene i rasne barijere svog vremena.
Iza njega su ostali brojni hitovi, među kojima su “Heartbreak hotel”, “Hound dog”, “Suspicious minds”, “Love me tender”, “Jailhouse rock”, “Blue suede shoes”, “It’s now or never”, “Are you lonesome tonight”, “All shook up”, “Can’t help falling in love”…
Elvis Prisli/ Photo: Facebook@ELVISPRESLEY
Britanski pisac i umetnik Ted Herison koji je o Prisliju napisao dve knjige, rekao je da je Elvis “jedina osoba modernog vremena koju širom sveta momentalno prepoznaju samo na osnovu imena”.
– Kažite “Elvis” u Pekingu, Nikaragvi, Estoniji ili na Fižiju i dobijate momentalno prepoznavanje nezavisno od jezika i kulture – naveo je Herison za Frans pres.
Kao rani buntovnik čije je okretanje u krug i udaranje nogom izludjivalo konzervativce, Elvis je svojom muzikom prelazio granice rasne podele na američkom jugu gde je segregacija još bila velika.
Elvis Prisli/Photo: facebook@elvis
Elvis se smatra umetnikom s najviše prodatih ploča. Sa zaradom od 27 miliona dolara na četvrtom je mestu Forbsove prošlogodišnje liste mrtvih slavnih ličnosti s najvišim zaradama.
– Čuti njega prvi put bilo je kao bekstvo iz zatvora – rekao je o Elvisu kultni američki muzičar Bob Dilan.
Grejslend, u kojem je živeo 20 godina, posetilo je više od 20 miliona ljudi od 1982. godine, kada je njegova bivša žena Prisila, majka njegovog jedinog deteta Lize Meri, otvorila imanje za javnost. Grejslend donosi ekonomiji Memfisa oko 150 miliona dolara godišnje.
Elvis je rođen 8. januara 1935. godine u siromašnoj porodici u saveznoj državi Misisipi. Otac Vernon je bio vozač kamiona, a majka Gledis krojačica. Preselili su se 1948. godine u Memfis, gde je Elvis završio srednju školu, snimio prvu ploču sa 19 godina i odmah postao zvezda.
Poslednji nastup imao je 25. juna 1977. u Indijanapolisu, a dan pred sledeći koncert, 16. avgusta 1977. pronađen je mrtav u kupatilu.
Slavna britanska glumica Helen Miren, više puta proglašena jednom od najseksepilnijih žena na svetu iako je već zagazila u osmu deceniju života, poznata je po oštrom jeziku i vrcavom humoru, zbog čega i jeste omiljena u javnosti.
Njeni komentari na poznate ličnosti i aktuelne događaje koje nonšalantno iznosi u javnost, možda naiđu na negodovanje osoba koje su joj na meti, ali skoro nikada i publike. Publika baš voli tu njenu otvorenost.
Donald i Melanija Tramp/Photo: facebook@FLOTUS
U nedavnom intervjuu za magazin Allure, glumica je tako imala i šta da kaže o najpopularnijoj prvoj dami sveta – Melaniji Tramp.
Miren se osvrnula na snimak posete predsedničkog para Izraelu, odnosno na trenutak kada je Melanija nimalo diskretno odgurnula Donaldovu ruku. O ovom snimku je pričao ceo svet, a i glumica je o ovom gestu imala da kaže.
– Dok sam gledala snimak, pomislila sam da je ona jedna od najmoćnijih žena na svetu jer može da ga sruši. To je gotovo i uradila i to samo rukom. Jasno mu je dala do znanja da je ne dira. Znate, ja sam poreklom iz Istočne Evrope, a mi koji smo odande imamo mračne duše. Videćete, ta mračna slovenska duša uskoro će se pokazati – tvrdi Helen Miren.
Ostaje da vidimo koliko je glumica dobra proročica i šta bi to pokazivanje “mračne duše” zapravo trebalo da znači.
Prvi Rok kamp za devojčice u ovom delu Evrope biće održan od 21. do 27. avgusta u dečjem odmaralištu Šuplja stena na Avali.
Devojčice uzrasta od 10 do 14 godina će učiti osnove sviranja električne gitare, bas gitare, klavijatura ili bubnjeva. Vođene mentorskim timom koji sačinjava osam aktivnih rok muzičarki, 32 devojčice će pored upoznavanja sa instrumentima i osnovama sviranja, učiti o komponovanju muzike, pisanju tekstova, i spremati se za svoj prvi nastup, završni koncert.
Na Rok kampu za devojčice radionice instrumenata vodiće mlade muzičarke i kantautorke sa domaće scene, koje su se priključile projektu sa velikom željom i entuzijazmom da podstaknu novu generaciju rokerki.
Za bubnjeve su zadužene Selena Simić (Nemesis, Raskid13 i Goatmare and the Hellspades) i Tamara Tasić (Balkanska lavina), koje su tokom 2015. vodile radionice bubnjeva za devojčice u nekoliko gradova.
Odsek za gitaru predvode Tijana Milivojević (Nemesis) i kantautorka Nađa Vračarić, a radionicama bas gitare baviće se Anja Tvrtković (Nemesis, NoYz?) sa Jelenom Mihić (Random). Marija Nikolić (bend Sane Garić / Xanax) i Isidora Dimić (Goatmare and the Hellspades) naći će se za klavijaturama.
Selena (bubnjevi), Tijana (gitara) i Anja (bas gitara) su deo jedinog ženskog melodic death metal benda u Srbiji – Nemesis, koji je imao vrlo zapažen nastup pred nekoliko hiljada ljudi na finalnoj večeri nedavno završenog Demofesta u Banjaluci.
[infobox title=’Rok kamp kao afirmacija ženskog stvaralaštva’]
Rok kamp za devojčice
Rok kamp za devojčice deo višegodišnjeg programa za afirmaciju ženskog stvaralaštva Femix. Rok kamp za devojčice se održava zahvaljujući podršci SkyMusic produkcije, Trag fondacije, programa Superste ERSTE banke, Ministarstva omladine i sporta kroz program Mladi su zakon. Partneri projekta su GO Vračar, Triglav osiguranje, Proto, Disciplina, Ekipa Clothing, kolači Anđeli, Fruvita, Universal Srbija i Rekonstrukcija Ženski fond.[/infobox]
Basistkinja Jelena Mihić na Rok kamp za devojčice dolazi iz benda Random, koji je odneo pobedu na ovogodišnjoj Kuršumlijskoj gitarijadi. Tamara Tasić, bubnjarka, nastupa sa Balkanskom lavinom Dragoljuba Đuričića širom regiona, a Mariju Nikolić možete čuti za klavijaturama u bendu Sane Garić, koji ima aktuelni album “Svet za na” i vrlo aktivno nastupa u Srbiji i regionu. Nađa Vračarić, koja nastupa pod imenom Nadja, prošle godine objavila je debitantski EP “Venus in Gemini”, a uživo možete da je čujete na predstojećem Festivalu uličnih svirača.
Rok kamp za devojčice
Rok kamp za devojčice imaće svoju veliku završnicu 27. avgusta od 12.30h – koncert na otvorenoj bini Šuplje stene, kada će učesnice nastupiti pred publikom, u bendovima koje su tokom kampa oformile.
Da sačuvate svoje mesto u organizovanom prevozu od centra Beograda do Avale, javite se organizatorkama na femixinfo@gmail.com, SMS-om na broj telefona 060/333-8160, ili porukom na Facebooku ili Instagramu. Ulaz je besplatan, dozvoljen kućnim ljubimcima, a deca su više nego dobrodošla na koncert svojih vršnjakinja.
Sem Šepard i Peti Smit imali su jednogodišnju aferu 1970/71, dok je glumac još bio u braku sa O-Lan Džouns. Iako je ta vanbračna veza trajala kratko, ostali su bliski prijatelji sve do Semove smrti pre nekoliko dana. Peti je, tim povodom, napisala dirljivo oproštajno pismo u NewYorkeru.
“Pozvao bi me usred noći odnekud s puta, iz nekog napuštenog grada u Teksasu, sa benzinske pumpe kod Pitsburga ili iz Santa Fea gde se parkirao u pustinji, da čuje kojote kako zavijaju. Ali najčešće bi me zvao iz svog doma u Kentakiju, tokom hladnih, mirnih večeri, kada ste mogli da čujete zvezde kako dišu.
Peti Smit, Sem Šepard/Photo: pinterest.com
Bio bi to kasni poziv kao grom iz vedra neba, iznenadan poput platna Iva Klajna; neba u kojem možete da se izgubite, čije vas plavetnilo može odvesti bilo kuda. Rado bih se razbudila, smutila nes kafu i pričali bismo o svemu. O tirkiznom moru Kalifornijskog zaliva, belim nadgrobnim krstovima u flandrijskim poljima, o našoj deci ili o istoriji Kentakijskog derbija. Ali, najviše smo pričali o piscima i knjigama. Latino-američkim piscima. Rudiju Vurliceru. Nabokovu. Brunu Šulcu.
“Gogolj je bio Ukrajinac”, rekao mi je jednom, naizgled niotkuda. Ali ne bilo kakvog niotkuda već parčenceta višestrukog niotkuda koje bi, kada bi se pogledalo pod određenim uglom na svetlu, postajalo odnekud. Ja bih preuzela nit i improvizovali bismo tako do svitanja, kao dva izanđala tenor-saksofona koja razmenjuju rifove.
Slao mi je poruku iz planina Bolivije, gdje je Mateo Hil snimao “Blackthorn”. Vazduh je bio razređen tamo u Andima, ali on je to dobro podnosio, bio je izdržljiviji i brži na konju od mlađih kolega, jašući pet različitih grla. Rekao je da će mi doneti pončo, crni sa prugama boje rđe. U tim planinama, kraj logorske vatre, pevao je stare pesme koje su pisali slomljeni zaljubljeni muškarci. Umotan u ćebad, spavao je pod zvezdama, lutao po Magelanovim oblacima.
Sem je voleo da bude stalno u pokretu. Stavio bi štap za pecanje ili staru akustičnu gitaru na zadnje sedište svog kamioneta, možda poveo psa, ali sasvim sigurno svesku, olovku i gomilu knjiga. Voleo je da se samo tako spakuje i krene ka zapadu. Voleo je da dobije ulogu koja bi ga odvela negde gde zaista nije želeo da bude, ali gde bi, na kraju, završio uvučen u čudnovatost te lokacije; bio je to materijal za njegova buduća dela.
Zime 2012. sreli smo se u Dablinu, gde je dobio počasni doktorat na Koledžu Triniti. Često mu je bilo neprijatno kada bi primao priznanja, ali ovo je rado prihvatio, jer mu je došlo od institucije u kojoj je studirao i čijim hodnicima je hodao Samjuel Beket. Obožavao je Beketa i imao je nekoliko listova sa njegovim rukopisom, uramljenih i okačenih u kuhinji, uz slike svoje dece.
Toga dana smo videli pisaću mašinu Džona Milingtona Singa i naočare Džejmsa Džojsa, a uveče smo se pridužili muzičarima u Semovom omiljenom lokalnom pabu, “Cobblestone”, sa druge strane reke. Dok smo veselo teturali preko mosta, recitovao je napamet Beketove rečenice.
Peti Smit, Sem Šepard/Photo: pinterest.com
Obećao mi je da će mi jednog dana pokazati predele našeg jugozapada jer, iako sam dosta putovala, nisam videla mnogo od svoje rođene zemlje. Sem je bio daleko srećniji u tom pogledu.
Vremenom je prestao da naprasno odlazi na put. Otada sam ga posećivala kod njegove kuće, čitali smo i pričali, ali najviše stvarali. Radeći na svom najnovijem rukopisu, hrabro je prikupljao rezevoare mentalne čvrstine i suočavao se sa svakim izazovom koji bi mu sudbina dodelila. Njegova ruka, s tetovažom mladog meseca između palca i kažiprsta, bila je oslonjena na sto. Ta tetovaža je suvenir naših mladalačkih dana; moj je munja na levom kolenu.
Dok je prelazio preko odeljka u kojem je opisivao zapadni deo Amerike, odjednom je podigao glavu i rekao, “Žao mi je što ne mogu da te odvedem tamo”. Nasmejala sam se, jer je to nekako već učinio. Bez reči, zatvorenih očiju, lutali smo preko američke pustinje koja je razvila tepih raznih boja – kao šafran žutu prašinu, potom riđu, čak i boju zelenog stakla, zlatno zelenu i onda, odjenom, skoro neprirodno plavu. Plavi pesak, rekoh, ispunjen vodom. Plavo sve, reče on, a pesme koje smo pevali imale su svoje boje.
Imali smo svoju rutinu: Buđenje. Spremanje za novi dan. Kafa, koji zalogaj, spremni za posao. Pisanje. Potom pauza, napolju, sedjenje na verandi na drvenim stolicama i gledanje u prirodu.
Tada nismo morali da pričamo. To je pravo prijateljstvo. Nikada nam nije bilo neprijatno u tišini koja je, kad je dobrodošla, samo produžetak razgovora. Toliko dugo smo se poznavali. Naš odnos nije mogao biti definisan sa nekoliko opisa bezbrižne mladosti. Bili smo prijatelji; u dobrom ili lošem raspoloženju, bili smo svoji. Protok vremena samo je ojačao tu vezu. Izazovi su se nizali ali mi smo gurali dalje i on je završio rad na rukopisu. Stajao je na stolu. Ništa nije ostalo nedorečeno. Kada sam odlazila, čitao je Prusta.
Dani su bili dugi i spori. Bilo je to veče ispunjeno svetlošću svitaca, zvukovima cvrčaka i horom žaba. Sem je otišao u krevet i zaspao mirnim snom. Snom koji je doveo do trenutka bez svedoka, dok je bio okružen onima koji ga vole i udisao isti vazduh sa njima. Kiša je padala kada je udahnuo poslednji put, tiho, baš kao što bi voleo. Sem je bio povučena osoba. Znam ponešto o takvima. Morate da im dozvolite da diktiraju kako stvari idu, sve do samog kraja. Kiša je padala i skrivala suze. Njegova deca, Džesi, Voker i Hana, oprostila su se sa ocem. Sestre Roksen i Sendi oprostile su se od brata.
Ja sam bila daleko, stajala sam na kiši ispred usnulog lava u Lucernu, kolosalnog, plemenitog mirnog lava urezanog u jednu liticu. Kiša je padala i skrivala suze. Znala sam da ću videti Sema ponovo negde u pejzažu nekog sna, ali tog trenutka sam zamišljala da sam u Kentakiju, među poljima i potokom koji se širi u rečicu. Zamišljala sam Semove knjige na policama, čizme uz zid, ispod prozora, odakle bi gledao konje dok pasu iza drvene ograde. Zamišljala sam kako sedim za kuhinjskim stolom, posežući za onom istetoviranom šakom.
Jednom davno Sem mi je poslao jedno dugačko pismo. Pisao mi je o snu za koji se nadao da se nikada neće završiti. “On sanja o konjima”, rekoh lavu. “Sredi mu to, hoćeš li? Neka ga čeka jedan veliki riđan, pravi šampion. Neće mu trebati sedlo, ništa mu neće trebati”. Uputila sam se ka francuskoj granici, na tamnom nebu sijao je mlad mesec. Rekla sam zbogom mom drugaru i dozivala ga usred noći.
Kada je Dejvid Lilnč započeo snimanje nove sezone serije “Twin Peaks”, šuškalo se da bi u njoj mogao da se pojavi i Dejvid Bouvi.
Legendarni muzičar ipak nije doživeo da stane pred kamere, ali Linč je uspeo da jednu čitavu epizodu posveti svom prijatelju.
Četrnaesta epizoda podsetila je ko je izvesni agent FBI, Filip Džefris, koji se svako malo provlači kroz razgovor protagonista.
Bouvi je glumio je Džefrisa u filmu “Twin Peaks: Fire Walk With Me” iz 1992., a neobjavljene snimke iz tog vremena Linč je iskoristio kako bi u priču vratio labilnog agenta, a time i samog Bouvija.
Pet verzija “Suncokreta” Vinsenta van Goga juče su prvi put predstavljeno zajedno publici širom sveta, na “virtuelnoj izložbi” preko Facebooka.
Van Gog je uradio seriju “Suncokreti” na jugu Francuske 1888. i 1889. Pet verzija rada nalazi se u pet muzeja na tri kontinenta.
Vinsent Van Gog
Predstavljanje preko Fejsbuk lajv je počelo u londonskoj Nacionalnoj galeriji u 17.50 po srednjoevropskom vremenu. Posle toga usledili su amsterdamski Van Gogov muzej, minhenski Neue Pinakothek, filadelfijski Muzej umetnosti i Seiji Togo Memorial Museum of Art u Tokiju.
Kuratori iz svakog muzeja govorili su šta je jedinstveno u verziji slike iz tog muzeja.
Prošle nedelje ti muzeji su pokrenuli projekat virtuelne realnosti koji gledaocima prikazuje svih pet “Sunocokreta” u jednoj prostoriji.
