Hit predstava “Dobrodošli u Srbiju” sa Draganom Gagijem Jovanovićem u glavnoj ulozi, kreće na mini turneju po Srbiji koja počinje izvođenjem 27. novembra u Domu vojske u Nišu, a zatim 29. novembra u Kulturnom centru Jagodina i 1. decembra u Pozorištu za decu Kragujevac.
U predstavi “Dobrodošli u Srbiju” Gagi Jovanović igra vlasnika agencije koji gledaoce vodi na neobično i nesvakidašnje putovanje po Srbiji, pokazujući sve njene nepravedno zapostavljene vrednosti i lepote.
Dobrodošli u Srbiju/ Photo: Sonja Žugić
– Pre nekoliko meseci smo obeležili deset godina od kako igramo predstavu. Kad smo počinjali mislio sam da će predstava biti otvorena za promene, da ću morati da ubacujem neke aktuelne događaje, ali je sve ostalo isto, nisam našao ništa vredno da se ubaci – kaže Jovanović.
Predstava Zvezdara teatra, čiji je režiser i scenarista Gagi Jovanović, za deset godina imala je u matičnom pozorištu i na gostovanjima preko 80.000 gledalaca. Pored Jovanovića, igraju Anđela Jovanović, Nina Nešković, Bojana Matović, Anđelka Simović, Aleksandra Sekulić, Milica Miletić i Jovana Ćirić. Pored sjajne glumačke ekipe, zaslužni za realizaciju ove predstave su i scenograf Milenko Jeremić, kostimograf Ljiljana Petrović, kompozitori Janja Lončar i Sanja Marković, koreograf Branka Pujić, asistent reditelja Vladimir Mančić, asistent kostimografa Zorica Erić i Andreja Hamović (slajdovi i animacija).
Crossover bend ZAA nastupiće 26. novembra u beogradskom Mikser Hausu. Osim po dobrom zvuku i odličnim pesmama ZAA su poznati i po vokalu Sanje Vučić koja je predstavljala Srbiju na takmičenju za Pesmu evrovizije 2016. godine.
– 2016. godina je za mene bila veoma uspešna, ne samo zbog učešća na Evroviziji, već i zbog toga što ZAA sve intenzivnije radi na pesmama za četvrti studijski album. Zato smo i odlučili da ovu plodonosnu godinu obeležimo odličnim koncertima, a jedan od njih je svakako i predstojeći u Mikser Hausu, kada ćemo se sresti sa beogradskom publikom koju mnogo volimo. Očekujemo vas tamo i obećavamo omamljujuću energiju i mnogo dobru svirku – poručuje Sanja Vučić.
Predgrupa ZAA u Mikser Hausu biće bend Itć, koji uskoro objavljuje svoj drugi album za izvadačku kuću iz SAD, i koji je ove godine imalo zapažen nastup na Belgrade Beer Fest-u.
Kanadski R&B pevač The Weeknd poslednji je najavljeni izvođač koji će nastupiti na 2016 MTV EMA dodeli u Roterdamu u nedelju, 6. novembra. On će prvi put uživo izvesti “Starboy”, najavni singl njegovog predstojećeg, četvrtog po redu albuma.
Photo: Promo
The Weeknd je na ovogodišnjoj MTV dodeli nominovan u tri kategorije – najbolji kanadski izvođač, najbolji muški izvođač i najbolji spot za pesmu “Starboy”, u kojoj su mu konkurencija Kanje Vest, Bijonse, Koldplej i Tejm Impala.
Glasanje za sve MTV EMA kategorije, uključujući i Best Adria Act, odvija se na linku MTVEMA.com i traje do subote, 5. novembra u ponoć. Nominovini za zvanje najboljeg izvođača u regionu su S.A.R.S., Elemental, Siddharta, Luce i Toni Zen.
U Mikser Housu 2. novembra bend Generacija 5 je promovisao spot za novu pesmu “Opasna po život”, koja je uvod u novo poglavlje njihovog rada uz novog pevača Miloša Bajata.
Photo: Promo
Pesmu je komponovao Dragan Ilić – Ilke, tekst je napisao Đule “Van Gogh”, a za novi zvuk Generacije 5 se pobrinuo mag produkcije Voja Aralica. Reditelj Hadži Aleksandar Đurović je režirao spot. Osim projekcije spota, posetioci su imali prilike da uživaju i u unplugged nastupu Generacije 5, ali i da prvi put uživo čuju Milošev raskošan vokal u ulozi pevača Generacije 5.
“Opasna po život” je tek prvi video singl u nizu, a ono što publika može da očekuje je i serija koncerata tokom sledeće godine, kada bend obeležava značajan jubilej – 40 godina od osnivanja. Da podsetimo, Generacija 5 je osnovana 1977. godine, sa idejom da svira i stvara muziku u maniru simfo-roka, da bi vremenom prerasli u rasni rok bend. Godine 1978. objavljuju prvi singl za PGP RTB i od tada do danas traje bogata karijera koju su obeležili veliki hitovi poput “Dolazim za pet minuta”, “Ti samo budi dovoljno daleko”, “Najjači ostaju…
Bend je u toku karijere menjao postave ali su u grupi od osnivanja Dragan Ilić – Ilke, klavijaturista i kompozitor, Dragan Jovanović, legendarni gitarista ovih prostora i Boban Đorđević, bubnjar i osnivač grupe. Početkom 1993. godine, bendu se pridružio basista, Miloš Stojisavljević – Cajger, koji je i ranije učestvovao u radu grupe i sa kojom je snimio drugi singl “Svemu dođe kraj”, a mladi novosađanin Miloš Bajat u bend je došao u maju 2016. godine.
Duo gitara “Zoran i Relja” održaće koncert 11. novembra u Kolarčevoj zadužbini, a na programu pod nazivom “Solunac” nalazi se izbor od 14 pesama starih više od veka koje su pevali srpski vojnici u Velikom ratu. Tokom 2016. godine duo je objavio CD izdanje za PGP RTS, a koncert će biti prilika za predstavljanje ovog materijala beogradskoj publici.
O vrednosti melodija, kojima su Zoran Branković i Relja Turudić podarili nov i savremen zvuk, najbolje govori to što one i danas traju i rado slušaju. I baš te melodije su u teškim i dramatičnim trenucima održale duh i patriotizam srpskih vojnika.
Cilj projekta “Solunac” jeste očuvanje izvorne muzike, tradicije i kulturne baštine, pre svega da mladi nauče, zapamte i zavole pesme koje su pevali njihovi slavni preci.
Potpisujem da je sasvim nemoguće imati više od 35 godina, biti poreklom iz ex-Yu i ne pomisliti, makar na trenutak, da će Branko Đurić Đuro prilikom susreta da vas pozdravi karakterističnim pokretom rukom i otegnutim “zdraaaa-vo!”.
Drugi utisak je već precizniji. Malo zvezdane prašine holivudskog glamura definitivno se prosulo po njemu. Besprekoran stajling, skupe sunčane naočare, samouvereni stav koji miriše uspehom, odmerena srdačnost koja se može prepisati i dugogodišnjem uticaju slovenske rezervisanosti na bosansku neposrednost. Naručuje domaću rakiju od dunje i ponovo nudi odskočnu dasku za flash-back. Ne, nema onog naglaska iz čuvene rečenice “smuđ, šaran, a bogami i kečiga”. Ali je čarolija i dalje tu. Nije više kućna, postala je nekako više globalna, ali je i dalje jednako Đurina.
Od “Top liste nadrealista” prošlo je zaista nadrealnih 30 i kusur godina. U tom trodecenijskom međuvremenu Branko Đurić proživeo je najmanje tri života. Od šege po sarajevskoj mahali do crvenih tepiha svetskih filmskih festivala. Od rata i nesreće uživo do istog tog rata i nesreće na platnu. Od pravih rafala do rafala bioskopskih ovacija. Od upisa na Akademiju iz četvrtog puta do glume u filmu vrednog pravog, pravcatog Oskara i sopstvenog pozorišta “Teatar 55”. Tu se negde dogodila i najbitnija stvar, brak sa jednom od najlepših slovenskih glumica Tanjom Ribič, sin iz prvog braka Filip dobio je dve sestre, Zalu i Elu, pa bend “Bombaj štampa” koji je iz garaže je stigao do svirke sa Čakom Berijem, a najbolji prijatelj Nedim morao je da se pomiri s tim da su gotovo jednak status stekli Anđelina Džoli i Bred Pit.
Đuro je ponovo u žiži zbog urnebesne predstave “Đurologija” kojom puni hale od Aljaske do Meksika, preko Male Krsne.
Branko Đurić Đuro/Photo: Dragan Teodorovic Zeko
Šta to “Đurologija” nudi gledaocima, pa je toliko popularna? – Sat i četrdeset minuta smeha. Samo to.
Zašto se ljudi danas sve manje smeju? – Zato sto imaju sve manje razloga za to.
Da li te nervira što te ljudi doživljavaju kao zabavnog Bosanca koji se stalno smeje i priča viceve? – Ljudi imaju pravo da me doživljavaju kako oni hoće. Moj posao i jeste da me ljudi doživljavaju kako oni žele. Nezgodno je samo to što ljudi kada me upoznaju misle da sam ja neki veliki šaljivdžija i očekuju neke viceve od mene, pa se razočaraju kad vide da nisam takav kako su me zamišljali. Ali ja tu ništa ne mogu.
Tvoja kolekcija gitara je impresivna… – Upotrebljivih, odnosno onih na kojima redovno sviram, imam šest, sedam, a ukupno oko 15. I sve imaju svoja imena. Madlena, Gojko… Madlena je crveni Les Paul, Gojko je Telecaster iz 73, kao onaj koji ima Kit Ričards i koji sviram otvorenim G štimom sa pet žica, Vuna je Stratocaster , moja prva gitara koju imam najduže i s kojom sam snimao prve ploče… Imam Uglješu, Ruždiju… Po kom sistemu im daješ imena, postoji li neka priča iza svakoga… – Nema svaka svoju priču, nego nam je jednostavno tako lakše da se snađemo kad sviramo. Ova Ruždija, na primer, je isto Les Paul… pa da ne kažem “dajk mi onaj crveni Les Paul”… ili kažemo “ovaj solo bi bio dobar na Vuni”… Dakle, malo je od milja, a malo iz praktičnih razloga. Imaš i jednu koja se zove Endži… – Anđelina mi je poklonila gitaru za 50. rođendan, Telecaster deluxe, i to je jedina nova gitara koju imam. Ja inače kupujem samo stare gitare. Normalno je bilo da je nazovem Endži.[/accordion]U Sloveniji te doživljavaju pre svega kao uspešnog reditelja… – U Sloveniji se svake godine pravi neka anketa u kojoj se ljudima postavi deset pitanja, da kažu jednog režisera, glumca, pevača, sportistu… E ja sam bio na prvom mestu u odgovoru na pitanje da kažu jednog slovenskog režisera. A kao glumac sam bio tek tamo negde na devetom mestu. Ja se zaista dugo nisam bavio glumom, tamo negde sve od početka rata pa do 2001. I filma “No Man’s Land”. Kad sam počeo da snimam taj film, neki mladi novinar je o meni napisao ovako: Slovenski reditelj Branko Đurić je odlučio da se oproba i kao glumac. Zato nije čudno što me znaju kao reditelja.
Odgovara li Slovenija tvom nemirnom temperamentu? – Apsolutno. Taj red, mir i osjećaj sigurnosti me smiruje i opušta. Za moj haos u glavi je potrebna takva sredina.
Da li si kao klinac mogao pretpostaviš da ćeš jednom imati svoje pozorište? – Kao dete sam često zabavljao komšije na taj način što smo ja i još dvojica momaka iz komšiluka pravili predstave za roditelje i znance. Nisam ni sanjao da ću jednog dana imati priliku da imam svoje pozorište. To je bio san koji nisam ni smeo da sanjam.
Šta sve podrazumeva status zvezde u Sloveniji? – Ja se ne osećam kao zvezda u Sloveniji ili bilo gde, to je samo nekakav side efect, nuspojava moje profesije, niti delim ljude na poznate i nepoznate, zvezde i anonimuse, iako je to danas popularno. S druge strane to danas i nije neki kompliment, jer zvezda može biti svako. Meni je bitno da dobro radim svoj posao i voleo bih da mi neko kaže da sam dobar glumac, a da li sam zvezda, to je najmanje važno.
Regionalne teme su u modi. Filmovi koji se bave sudbinama ljudi iz svih krajeva bivše države. Misliš li da autori to svesno rade? – Ne mislim da ljudi prave filmove samo zbog toga, da bi bili regionalni po svaku cenu. Reč je samo o dodatnom kvalitetu kada na jednom projektu radi puno ljudi sa različitih prostora, kad se izmešaju sa svih strana. Što smo različitiji, sve nam je lepše. U svakom pogledu. Nisam veliki jugonostalgičar, jer ni ranije nikad nisam delio ljude po tome odakle dolaze, već samo po njihovom talentu.
Kako tumačiš veliki regionalni uspeh “Montevidea”, filma u kojem si takođe igrao? – Ne znam zašto svi to povezuju sa regijom. Kao što su to činili kada sam ja radio “Kajmak i marmeladu”… svi žele da nađu neki odgovor, nešto sociološki, moralno, etički, filozofski… neki razlog zašto je taj film uspešan. Malo ko se seti jednog prostog razloga. Možda je taj film dobar.
Koliko smo isti, a samo se foliramo da smo različiti? – Nismo isti, ali zato mnogo foliramo da smo različiti.
Više puta si glumio zajedno sa suprugom Tanjom, poslednji put u u filmu “Atomski zdesna”. Kako je raditi sa nekim s kim živiš? – Lepo. Prelepo. Ja uvek volim da radim sa dragim ljudima, pa je sasvim normalno da volim da radim i sa onim najdražim. Nekoliko puta smo radili i to je beskrajno lepo kad deliš svoje vreme sa nekim koga voliš. Spoj ugodnog i korisnog.
Branko Đurić Đuro/Photo: Branko Pantelić
Da li jedno drugom posle snimanja delite kritike ili savete? – Mi smo takvi profesionalci da sasvim delimo posao od privatnog života. Normalno je da nekad bude i toga, ali obično smo posle snimanja zaokupljeni nečim drugim. Da se javimo deci, da organizujemo privatan život, da uživamo s prijateljima.
Tanja u tom filmu ima i ljubavnih scena, da li si barem malo ljubomoran? – Misliš ovo sa Srđanom Todorovićem… Ma, ne. To je nama sve u opisu radnog mesta, ne gledamo mi na to kao što publika gleda.
Zbog čega je baš Tanja savršena žena za tebe? – Za svakog od nas verovtno postoji neko ko je njegovo kontra ogledalo, neko ko mu savršeno odgovara u svemu. Ja sam srećan što sam u Tanji pronašao takvu osobu.
Da li se družiš sa kolegama iz regiona? – Koliko mi to posao dozvoljava. Uglavnom sa onima sa sa kojima radim. U Beogradu sa Bjelom, Đuričkom, Srđanom Todorovićem, Bogdanom Diklićem… u Zagrebu tu su Rene, Bojan Navojec…
Pratiš li politička dešavanja u regionu? Trudim se da ne.
Ali ipak znaš šta se događa? – Iznenadiću vas sad, ali kad mi kažu neko ime, ja pitam ko je to, a svi se zapanje – kako ne znaš, pa to je predsednik ovoga ili onoga. Ali stvarno ne pratim. Nikad nisam pratio fudbal i politiku, pa neću to sad da menjam. Uostalom, političari se sada toliko brzo menjaju da ne stignem ni da ih zapamtim. Glupo je gubiti vreme na njih.
Kao čuveni prorok iz “Top liste nadrealista”, kako vidiš budućnost ovih prostora? – Svi znaju da živimo na prostorima u kojima je sve moguće, pa čak i da se ostvare skečevi iz “Top liste nadrealista”. Moguće je čak i da se sudare čovek i avion. Recimo, u Mostaru ko ne skoči s mosta nije čovek, a pilot nije pilot ako ne proleti ispod mosta. Tako da je čak i to moguće ovde, da se sudare čovek i avion.
Kako bi danas definisao Novi primitivizam? – Pa stalno nam dolazi sve noviji i noviji.
Da li si u kontaktu s nekim iz te ekipe? – Ne. Nisam.
Zašto? – Šta ja znam. Verovatno kao što ni ti nisi u kontaktu sa nekim ljudima sa kojima si radio pre 25 godina. Izgube se kontakti. Zašto bismo bili u kontaktu? Svako ima svoj život i svoje poslove. Normalno, sretnemo se ponekad kad nas put nanese, ali ne održavamo neke posebne veze.
Šta bi bilo potrebno da se Nadrealisti ponovo okupe? – Za svakoga od nas bi trebalo naći poseban razlog.
Ali ima prijatelja kojima si napisao i pesmu. Na primer Nedim Babović… – Da… to je više šala jedna, to je pesma Čaka Berija “Nedin”, s kojom smo se na probi zezali kako bio bilo dobro pevati Nedim umesto Nadin. Onda sam to uradio na isti način kao kod Čaka, kad on iz autobusa vidi Nedin, ja sam iz tramvaja video Nedima. To je jedna lepa zafrkancija.
Rekao si jednom da te smaraju pitanja o Anđelini Džoli, ali ipak… da li je stvarno neodoljiva kao što deluje nama, običnim smrtnicima? – Ne znam ja to, ja ne gledam u ženske na taj način, meni je svaka odoljiva osim moje Tanje. Anđelina je divna osoba i ona i Bred su vrlo dragi, neposredni i komunikativni ljudi. Iznenadili biste se koliko su normalni. Normalniji od većine mojih kolega s ovih prostora.
Kako napreduje muzička karijera vaše ćerke Zale? – Au… Ona me iznenađuje stalno. Jednom me je, pre manje od godinu dana, pitala da li bih joj dao jednu pesmu koju sam napisao. Ja sam joj rekao uzmi, nisam ni mogao da pretpostavim šta će se dogoditi s tom pesmom. A onda mi je ona posle mesec dana pokazala već na Jutjubu spot, sama je našla studuio, muzičare, sama je napisala tekst, snimila pesmu, snimila spot… Sada je već i drugu pesmu uraduila, ovog puta sam čak i napisao jednu pesmu baš za nju. Čak sam nedavno bio u nekoj emisiji u kojoj je i ona bila gost i to je bilo jako neobično… počeli smo da gostujemo zajedno po emisijama. To me jako zabavlja i srećan sam zbog toga što joj muzika ide od ruke.
[accordion title=’Nije Momčilo što i Balašević’ open=’true’]
Momcilo Bajagic Bajaga/Photo: Aleksandar Zec
Da li si na pusto ostrvo u pesmi “Uzalud” zvao Momčila samo zato što se tako dobro rimuje? – Nije, nije… dokaz za to je što nas je Bajaga pozvao na svoj junilarni koncert prošle godine na Kalemegdanu. Njega sam uvek cenio i poštovao kao muzičara i uvek mi je bio drag kao čovek. A da li ti je još krivo što nisi imao priliku da u Sarajevu sa Balaševićem sviraš rokenrol? – To ni najmanje. E, to je bilo zbog rime.[/accordion]Ima li protekciju zbog poznatog tate? – Stvarno joj ne pomažem mnogo, osim što sam joj dao te pesme, ali ostalo je sve napravila sama. Nisam nikada urgirao za nju bilo gde. Za Novu godunu je sa jednim prijateljem svirala tezgu u nekom restoramu i to je sve sama dogovorila, Nastupa po klubovima, bori se…
Da li si je upoznao i sa lošim stranama muzičkog šoubiznisa? – To dolazi kasnije. Ona za sada ne misli ništa ozbiljno sa ovim, prijavila se da ide u Njujork u glumačku školu ovog leta, a ako ipak to sve jednom poprimi neki ozbiljan oblik onda ću joj svakako pomoći savetima, objasniti joj da ovaj posao nije baš tako sladak i naivan kao što izgleda. Mada ona i sama to vrlo brzo shvata.
Kažu da vaša mlađa ćerka ima najviše glumačkog talenta? – Svi ga u porodici imaju. Sin Filip, koji je najstariji, već je igrao glavnu ulogu u slovenskom filmu “Na planincah”. Ali, da… Ela sad ima 12 godina i onako, čini mi se, da je najveći zajebant.
Šta je najvažnije što si naučio svoju decu? – Kao i svi drugi roditelji, najvažnije što ih učim jeste da budu pošteni i odgovorni prema sebi i prema drugima. Ali da uživaju i da ipak ne shvataju previše ozbiljno svoje obaveze.
Branko Đurić Đuro/Photo: Dragan Teodorovic Zeko
Na čije koncerte rado ideš? – Idem na koncerte, ali nemam nešto sada posebno da izdvojim. Najčešće još idem na svoje. Ali još uvek se najviše palim na Stonse i najviše volim njihove koncerte. Jedva čekam evropski deo njihove nove turneje.
Pratiš li novu muzičku scenu? – Da, ali i dalje biram bendove koji me najviše podsećaju na Stonse ili na Čaka Berija.
Da li si imao priliku da upoznaš Stonse ili Berija? – Čaka Berija sam upoznao. Svirali smo pre njega u Opatiji na koncertu pre pet, šest godina. Dogovarao sam se sa njegovim promoterom, pošto Beri ne vodi svoj bend na turneje, da mi budemo njegov bend za tu svirku. Međutim, on je baš tad došao sa bendom, pa je na kraju dogovoreno da mi budemo pregrupa. Ipak, bila je privilegija upoznati ga.
Sa Stonsima nisi imao toliko sreće… – Sa Stonsima sam u Minhenu bio u istom hotelu, upoznao sam basistu Derila Džonsa, koji svira sa njima otkako se Bil Vajmen povukao, čak sam stajao pored Kita Ričardsa, ali nismo se upoznali.
Propustio si i priliku da se upoznaš sa Mikom Džegerom… – Sa Džegerom sam imao šansu da se upozunam 2001. kada smo bili u Torontu na filmskom festivalu, gde je on bio specijalni gost. Ako se sećate ja sam u filmu “No Man’s Land” u majici sa logom Stounsa, a u Americi su njihovi advokati zabranili da njihov znak bude na plakatu, pa sam ja na američkom plakatu u običnoj beloj majici. Ali onda je Džeger video film i on je lično dozvolio da koristimo njihov znak. Čak je izrazio želju da se tada sretnemo u Torontu, ali imali smo dobar razlog da se ne sretnemo. Datum za koji smo zakazali sastanak je bio 11. septembar 2001.
[infobox title=’Đurine kulinarske čarolije s povrćem i bundevom’]
Šta bi Đura iz svoje vegetarijanske kuhinje ponudio u okviru Đurinih kulinarskih veština? – Najverovatnije neke rižine testenine sa povrćem ili kolač sa bundevom.[/infobox]Ok, naredni put kad kad odaberete datum javite nam svima unapred, ko zna šta može da se dogodi… ali, zašto ti tvoja drugarica Anđelina ne pomogne da se upoznaš s njim… – Jednom sam sa Anđelinom i Bredom pričao nešto o deci, to nam je uvek bila glavna tema, bila su tu i naša i njihova deca i onda sam ja nešto onako, uz razgovor, rekao kako mi je Zahara nekako najdraža od njihove dece… Onda je Anđelina, koja inače jako voli “Bombaj štampu”… ona je rekla, jao svi moji ptijatelji rokeri uvek kažu da im se najviše sviđa Zahara. Ja pitam ko, a ona kaže, pa Bono Voks, Mik Džeger, ti… Hej, stavila me je u istu rečenicu sa njima. To je najveći mogući kompliment.
Da li još funkcioniše tvoj fan klub u Japanu? – Da, radi i dalje. To je zanimljiva priča. Posle filma “Ničija zemlja” kontaktirala me je devojka koja se zove Masako Doji i pitala da li može da napravi moj fan klub u Japanu. Sve što je o meni pisalo bilo gde u svetu oni su prevodili i postavljali na sajt, svakog dana. I to još rade. Meni je to bilo kao neka zajebancija, kao da me neko loži, a onda sam pre nekoliko godna otišao u Japan na filmski festival i tamo je sreo i uverio se da je to stvarno tako. Meni je to neverovatno i fascinantno, mislio sam da je neka skrivena kamera, da me neko namešta… Ali Japanci su takvi, vežu za nešto što niko ne očekuje.
Da li si napravio svoju To Do listu, stvari koje moraš učiniti pre penzije? – Ne pravim To Do liste, ali jedino sam, kad sam imao 30 godina, rekao sebi da bih voleo da napravim toliko stvari da u 40 mogu u penziju. Sa 40 sam rekao da ću to sa 50. Ali čovek onda počne da uživa u svom poslu i sada mi ti nametnuti zadaci ne znače ništa. Naučio sam da uživam u procesu, a ne u rezultatu.
Šta bi veliki i uspešni Đura poručio onom malom dečaku Đuri koji sanja o uspehu u velikom svetu? – Sebi ne bih ništa poručivao. Ja bih sve ovako isto ponovo. Jedino bih mlađim kolegama poručio da im karijeru prave one uloge koje odbiju, a ne one koje prihvate. Treba pametno birati i ne prihvatati sve što se nudi. Ja sam imao sreće i nisam se mnogo puta opekao.
Da li si se malo umorio od javne scene? – To je sve u opisu mog radnog mesta. Volim svoj posao i nisam umoran od njega. Postoje mnoga teža zanimanja od ovog moga.
Konačno, šta ćeš biti kad porasteš? – Ma, isto ovo što sam i sad. Muzičar, glumac, pisac, a na prvom mestu dobar tata i dobar muž.
Tradicionalna izložba slika članova mreže Univerziteta za treće doba, koja nosi naziv “Moja mašta može svašta” biće održana u četvrtak, 3. novembra u 19:00 časova u Galeriji ’73.
Pored polaznika Studija crtanja i slikanja Kulturnog centra “Čukarica”, svoje radove izlažu i članovi škole slikanja “Đuro Salaj” AD i Ustanove kulture “Palilula”. Trideset osam slikara amatera izložiće svoje radove rađene slikarskim tehnikama: ulje na platnu, suvi pastel, akvarel i akrilik
Od 2002. godine Kulturni centar “Čukarica” je organizator ove izložbe koja ima za cilj da na jednom mestu okupi veći broj slikara amatera starije životne dobi.
Ljubitelji ove vrste umetnosti izložbu mogu pogledati do 8.novembra 2016. Godine. Ulaz je slobodan.
Dvadeset drugi Festival autorskog filma (FAF) biće održan u Beogradu od 25. novembra do 3. decembra, a beogradsku publiku očekuje preko 80 filmova koji će biti prikazani za deset dana u deset sala.
Festival će svečano biti otvoren projekcijom filma “Ja, Danijel Blejk” slavnog reditelja Kena Louča, dobitnika “Zlatne palme” na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Ovaj socijalno angažovani film govori o borbi malog čoveka sa sistemom, odnosno naporima stolara Danijela Blejka da dobije naknadu u Britaniji nakon infarkta.
Ja, Danijel Blejk/ Photo: Promo
Danijel Blejk radi kao stolar veći deo svog života u Njukaslu. Sada, po prvi put, treba mu pomoć od države. Putevi mu se ukrštaju sa Kejti, samohranom majkom dvoje dece, Dejzi i Dilana. Kejtina jedina šansa da pobegne iz sobe hostela u Londonu je da prihvati stan u gradu koji ne poznaje, koji je udaljen skoro 500 km. Danijel i Kejti se nalaze u ničijoj zemlji, upleteni u “bodljikavu žicu” birokratrije savremene Britanije.
U glavni program 22. FAF festivala je uvršćen 21 film od kojih se 11 takmiči za Gran pri festivala “Aleksandar Saša Petrović”.
[accordion title=’Ken Louč’]
Ken Louč / Photo: Promo
Ken Louč (1936.) je engleski filmski i televizijski reditelj. Poznat je po naturalističkom stilu i socijalno angažovanim delima, kao i po socijalističkim životnim idealima.
Na Kanskom festivalu 2016. godine, sa filmom “Ja, Danijel Blejk” osvojio je drugu Zlatnu palmu (posle filma “Vetar koji njiše ječam” nagrađenog 2006. godine). Louč je i jedan od začetnika žanra dokumentarne drame, nastale kombinovanjem francuskog novog talasa i italijanskog neorealizma.
Poznat kao politički aktivista i levičar, režirao je filmove koji su osvojili brojne nominacije i nagrade na prestižnim svetskim festivalima.
Pored Kanskog, osvajao je priznanja na Venecijanskom i Berlinskom festivalu, a dobitnik je i britanske nagrade BAFTA.[/accordion]
Do 3. decembra biće prikazan raznovrstan program sačinjen od pobednika svetskih filmskih festivala, novih ostvarenja reditelja koji su miljenici publike, kao i filmova koji pokazuju nove tokove u autorskom filmu.
Glavna sala festivala i ove godine će biti Dom omladine Beograda, dok će se festival održati i u Dvorani Kulturnog centra Beograda, staroj i novoj zgradi Muzeja Jugoslovenske kinoteke, bioskopu “Fontana”, UK Parobrod, UK Palilula, Domu kulture Studentski grad i Art bioskopu- Kolarčeva zadužbina.
Ovogodišnji vizual radili su Braća burazeri i inspirisan je filmovima i poetikom Kena Louča.
Pevač benda U2 Bono Voks je imenovan za jednu od “Žena godine” od strane “Glamour” magazina posle čega je javnost, najblaže rečeno, ostala u čudu.
– Siguran sam da ovo ne zaslužujem, ali sam zahvalan na ovoj nagradi kao šansi da kažem da borba za rodnu jednakost ne može biti dobijena ukoliko je muškarci i žene ne vode zajedno. Mi smo uveliko odgovorni za ovaj problem, pa moramo biti uključeni u njegovo rešavanje – rekao je Bono prilikom uručivanja nagrade.
Međutim, ovo je izazvalo revolt kod ljudi koji nisu videli na koji način je dobro da umesto žene, muškarac dobije nagradu “Žena godine”.
Photo: facebook @U2
– Godinama smo polemisali o tome da li da čast ove nagrade udelimo muškarcu i uvek smo to odlagali. Znate, muškarci dobijaju mnogo nagrada i nisu baš uskraćeni u sektoru odavanja počasti. Ali, to bi mogao biti zatucan način gledanja na stvari i postoji toliko muškaraca koji čine zaista divne stvari za žene. Bono je jedan od tih muškaraca – napisala je glavna i odgovorna urednica “Glamour” magazina Sindi Liv kao odgovor na bes koji je ovo priznanje uručeno Bonu izazvalo kod pojedinih.
Pored Bona, titula “Žene godine” pripala je i Patrisi Kulors, Opal Tometi i Ališi Garsi, osnivačicama pokreta “Black Lives Matter”, Kristini Lagarde, direktorki Internacionalnog monetarnog fonda, Nađi Murad, učesnici kampanje protiv ISIS-a i plus-size modelu Ešli Grejem. Pa, čestitamo im.
Prvi put u istoriji postojanja Boljšog teatra, baletska predstava izvedena je na nebu, 50 kilometara iznad zemlje, na letu “Britš ervejza” na liniji London—Moskva. Na ovaj način obeležen je početak novih, luksuznih “drimlajner” letova “Britiš ervejza” u Rusiji.
– Čast nam je da budemo deo prvog leta za Moskvu i da ovom predstavom u avionu ujedinimo srce i dušu klasične ruske kulture sa britanskim brendom “Britiš ervejz” – rekao je Artemij Bejakov, vodeći solista Boljšog teatra, a balerina Olga Marčenkova je izjavila da je ponosna što je imala priliku da nastupa “na nebu”.
– Ovo iskustvo je nezaboravno i za nas i za publiku – rekla je velška pevačica Katarina Dženkins, koja je u avionu imala zajednički nastup sa zvezdama Boljšog teatra -Ova predstava je za mene zaista poseban doživljaj – istakla je Dženkinsova.
