Kritički (ne kritizerski!) osvrti ovih dana su nenamerno u superlativu jer, pored odličnih albuma, slušamo i zaista vrhunske koncerte…

Brajan Feri. Gospodin čovek. Šmeker. Džek. Nema dovoljno epiteta kojim se mogu opisati delovanje i energija jednog od najznačajnijih rok muzičara XX i XXI veka. Čovek koji se bendom Roxy Music, kao i impresivnom solističkom karijerom, upisao u listu onih koji definišu istoriju popularne muzike ponovo nam je priredio veče koje se beleži kao “to je bio jedan od najboljih koncerata na kojima smo ikada bili”.

Sa samo akademskih petnaestak minuta zakašnjenja prepuna beogradska Štark Arena poželela je toplu dobrodošlicu svom starom znancu. Sa Ferijem sreli smo se četvri put, takva je bila i atmosfera – poput susreta starih, dragih poznanika.

Ono što sebi iskusni muzički interpretatori mogu da dozvole jeste da na samom početku koncerta publiku iznenade sa nekim od najvećih hitova karijere. Tako, dok smo se okrenuli i uzeli vazduh posle oduševljenja i efektnog pojavljivanja Ferija i benda na sceni – posle prve numere “The main thing” (Roxy music) kao energetska muzička bomba usledeli su antologijski “Slave to love” i “Don’t stop the dance”.

Teško je rečima preneti taj osećaj, kada pred sobom imate najbolju svetsku produkciju koja vam omogućava da čujete pojedinačno svaki ton svih instrumenta, vokalne deonce pratećih vokala, pri čemu glas Brajana Ferija i njegova autentična muzikalnost ni jednog trenutka ne prelaze u drugi plan. Bilo da vam uho obuzme samo deonica perfektnog saksofona (nit zgodnije žene, nit čistijeg tona!), gruv bubnja i basa, gitaristička solaža, vokalna bravura pratećih – ili kompletan bend koji spartanski prati Ferija – utisak je zaista neverovatan.

Pesme su se nizale savršeno sliveno, dobili smo zaokruženu formu poput nekog dramskog dela ili koncerta visoke umetnosti. Koncert Braja Ferija upravo je ukazao da i popularna muzika itekako može biti oplemenjujuća i uzvišena poput klasičnih umetničkih formi.

Bilo da je reč o pesmama iz epohe Roxy Music (“Ladytron”, “Out of the blue”, “Casanova”, “Stronger through the years”, “More then this”, “Love is a drug” i zaista mnogih drugih hitova) ili Ferijevih solističkih bravura (“A waste land”, “Bête noire”, “Let’s stick, together”…) svi oni koji su se našli u Štark Areni bili su lansirani u muzički univerzum Brajana Ferija koji je žanrovski teško jasno definisati jer je vešt spoj rocka, ambijentalne muzike, new wavea, sofisticiranog popa. Istinski poklonici lika i dela Brajana Ferija znaju o čemu je reč – ne toliko o žanrovskom usmerenju i definiciji, koliko o umetničkom izrazu i slobodi. I suštinskom talentu koji je jedan u milion.

Od delovanja i držanja na sceni, decentnog i odmerenog komuniciranja sa publikom pri čemu ovaj engleski džentlmen iskazuje svoje manire u punom sjaju, do rokerske vatre koja u njemu gori iako je zašao u osmu deceniju, Brajan Feri hipnotiše svojim jednostavnim, besprekornim i neospornim – muzičkim autoritetom.

Okružen maherima na svojim instrumentima (formacija: klavijature, bas, bubanj, električna gitara, saksofon, violina/viola, dva prateća vokala) kakvi dolikuju njegovoj reputaciji, uz elegantnu scensku dekoraciju i zaista savršenu rasvetu i video rešenja Brajan Feri pružio nam je ponovo audio-vizuelni performans koji prodrma od glave do pete.

Bilo da stoji za mikrofonom, svira električni klavir, usnu harmoniku ili zvižduće “Jealous guy” bez i jednog jedinog “sumnjivog” tona – scenska kretnja Brajana Ferija pojam je elegancije. One na koju i dalje mogu da uzdahnu dame svih generacija.

A kada smo kod svih generacija… to je i presek publike na koncertu Brajana Ferija. Sledi mali omaž publici: dragi muzički istomišjenici, HVALA vam što ne posustajete, HVALA što smo se našli u tolikom broju u Areni, HVALA što vam je od mobilnih telefona bilo draže uživanje i direktan audio-vizuelni doživljaj.

Bili ste predivni – nasmejani, puni podrške, ponos! Nije samo Feri taj koji je ostavio utisak – već i naša publika. Ona koja se više i ne sreće na ulicama velikog grada, ona koja se povukla usled naleta nekih sila koje svet vide i kontrolišu nekako – obrnuto. Generacije od sedam do … ma, dokle hoćete uživale  su sinoć svim čulima. Znali su svi gde dolaze i šta ih čeka. A ja, ja sam imala želju – posmatrajući tu generaciju mojih roditelja i mog ujaka (pa moje vršnjake i klince koje su roditelji poveli) kako se smeju, kako ih pogađaju pesme, kako skaču i pevaju iz petnih žila, kako se grle i ljube, kako gromoglasno aplaudiraju – da ih sve zagrlim i kažem im još jednom HVALA! Ima vas, ima, da pričate i pokažete šta je Muzika, ko je Brajan Feri i njemu slični.

Posle skoro dva sata – koncert je bio završen. Svetla su se upalila. Izašli smo. Svi sa osmesima na licu. Bez euforije. Ispunjeni neverovatnom energijom i nekim uzvišenim osećanjem. A vi koji sinoć niste bili u Štark Areni, slušali i gledali nastup Brajana Ferija – nadajte se da ćemo ga i peti put ugostiti, a onda, nema opravdanog izostanka.

Marija M. Karan za Headliner.rs