Mario Segale, čovek koji je inspirisao stvaranje čuvenog vodoinstalatera Maria – jednog od najprepoznatljivijih likova iz svega kompjuterskih igara – preminuo je u 84. godini.
Segale je bio vlasnik skladišta koje je izdato Nintendu u Sijetlu kada je kompanija pravila čuvenu igru Donkey Kong koja je ujedno i lansirala popularnog vodoinstalatera u kombinezonu.
Segale nikada nije pokušao da unovči svoju vezu sa ovom izuzetno popularnom franšizom, već se posvetio porodičnom poslu.
Zbog velike želje za privatnošću, veoma malo njegovih slika postoji na internetu.
Mario Segale, the namesake of Nintendo’s Mario character, dies at age 85https://t.co/vgFVwlfMYp
Segale je ostavio veliki utisak na svoje stanare iz Japana kada je, navodno, uleteo u Nintendo kancelarije u Vašingtonu zahtevajući da mu plate zaostalu stanarinu.
Sve je krenulo od čuvenog Nintendovog dizajnera Šigerua Mijamotoa, koji je stvorio centralne likove za igru, ali nije imao jaka imena za njih. Glavni lik je jednostavno bio nazvan Jumpman, a njegova devojka se zvala Lady.
Nintendo je želeo prava imena, pa su tako heroja nazvali po stanodavca, a devojku Paulina, po imenu žene jednog od zaposlenih u kompaniji-
Gejming istoričar Bendž Edvards, bliski Segalov saradnik, potvrdio je da nije bio veoma visok i da je nosio tregere, a ne kombinezon.
Pevačica Tijana Bogićević sebi je za rođendan (1. novembra – srećan rođendan Tijana 🙂 ) poklonila predstavljanje prvog od šest već snimljenih video spotova u okviru projekta “Čudo Live Session”, na kojem je odlučila da prezentuje “live” verzije pesama sa svog aktuelnog albuma.
Tijana Bogićević/Photo: Aleksandar Banjac
Prvi po redu objavljen je spot za pesmu “U redu” koju je napisao i komponovao njen dugogodišnji saradnik i kum, Dušan Alagić.
– Moj tim i ja odlučili smo da pesmama sa novog albuma, koje nemaju svoje live verzije, damo novi život, ujedno snimajući video spotove za svaku od njih. Ovo je prilika da publika čuje šta ih očekuje na koncertima koje pripremamo. Prvi koncert biće u Novom Sadu, i jedva čekam da vam otkrijem datum tog druženja sa publikom, kome se posebno radujem – kaže Tijana.
Tijana Bogićević/Photo: Aleksandar Banjac
Snimanju “Čudo Live Session” prisustvovali su i fanovi Tijane Bogićević, koji su pobedili u online akciji #TijanaCudo, gde su imali zadatak da na društvenim mrežama podele svoje trenutke dok slušaju pesme sa albuma “Čudo”.
U okviru turneje na kojoj obeležavaju deset godina benda, The Rumjacks je održao svoj prvi koncert u Beogradu, u Božidarcu, 31. oktobra. Pun Božidarac je imao priliku da oseti duh Irske u Beogradu – irske zastave, kiltovi i ostali simboli ove zemlje bili su svuda…
Ali da krenemo hronološki, jer The Rumjacks nije bio jedini bend koji je nastupio. Ircima su se pridružila dva domaća irish punk benda – Cassidy’s Brewery i Scordisci, kao i punk rock bend Blast 77.
Cassidy’s Brewery/ Photo: Aleksandrar Milovanović
Cassidy’s Brewery/ Photo: Aleksandrar Milovanović
Cassidy’s Brewery/ Photo: Aleksandrar Milovanović
Blast 77/ Photo: Aleksandrar Milovanović
Blast 77/ Photo: Aleksandrar Milovanović
Blast 77/ Photo: Aleksandrar Milovanović
Prvi su na binu sa ogromnom energijom izašli Cassidy’s Brewery i odmah zapalili atmosferu svirajući najveće irish punk hitove, a publika im je uzvratila aplauzima i oduševljenjem. Nakon njih, pank rokeri Blast 77 su izašli i sa publikom podelili nešto drugačiji zvuk. Svirali su velike pank hitove sedamdesetih i osamdesetih, a Irsku su u Božidarac vratili Scordisci zaista fenomenalnom svirkom. Sve je bilo spremno za najveće zvezde večeri.
Scordisci/ Photo: Aleksandrar Milovanović
Scordisci/ Photo: Aleksandrar Milovanović
Scordisci/ Photo: Aleksandrar Milovanović
Scordisci/ Photo: Aleksandrar Milovanović
The Rumjacks su koncert otvorili pesmom “A Fistful O’ Roses” i svakom sledećom se atmosfera sve više podgrevala. Nivo apsolutnog ključanja je doživela kada je počela pesma “An Irish Pub Song”. Vedar duh i buntovnički stav Frenkija Meklaflina je verovatno na najbolji način pokazao za šta ovaj bend živi i dodatno doprineo divnoj slici o ovoj večeri. Bend je ispraćen snažnim aplauzom i ovacijama, uz obećanje da će ponovo doći.
The Rumjacks, i posle deset godina karijere, sjajno čuva duh zvuka irske muzike koja postaje sve popularnija u čitavom svetu.
Posle nekoliko ovogodišnjih nastupa na festivalima i kao podrška sastavu Soulfly u Novom Sadu, kikindski Downstroy najavljuje novo EP izdanje “Clone”, koje će izaći pod etiketom Nocturne Media. U susret EP izdanju, stiže i singl “One Foot In The Grave”.
Na EP-u pored bivših članova (Stevan Vejin, Ivan Blagojević) gostuju Damir Milutinov Čvare (Overdrive), Nemanja Kojić Coyote (ex-Eyesburn/Remedy) i Gergely Mihály (Angertea). Materijal je snimljen i produciran tokom 2018. u sopstvenoj prostoriji za probe, od strane Marcella Roncsáka i samog benda. Kompletan miks i mastering izdanja potpisuje Dražen Kecman (studio Cirith Ungol, Republika Srpska).
EP “Clone” koji će se pojaviti krajem novembra je prvo diskografsko oglašavanje benda Downstroy posle punih osam godina, kada je izašao “One Size Fits All” za SMP etiketu, koji je dve godine kasnije reizdao Miner Recordings. Bend je u međuvremenu objavio i dva singla koja su ponovo snimljena za ovaj EP. Nijednog momenta nisu prestali sa koncertnim aktivnostima, a od tada su imali zapažene nastupe kao podrška bendovima Max & Iggor Cavalera Return To Roots, Jinjer, Ritam Nereda, Soulfly, kao i veliki broj festivalskih i samostalnih nastupa.
Ukoliko ste u toku sa vrelom, novom muzičkom scenom Los Anđelesa, sigurno ste čuli za Knower. Luis Koul i Dženeviv Artadi su duo iz Los Anđelesa koji su iznedrili ogromnu fan bazu širom sveta zabavljajući svojom ludom, kul muzikom i fascinantnim spotovima. Oni stižu 4. novembra u Beograd, kako bi održali koncert u klubu Bitefartcafe, u okviru Musicology Barcaffe Sessions.
Teško je opisati Knower rečima, ali ako bismo morali da ih definišemo, to bi bilo “ludo-kul hevi elektro džez fank i progresivni pop”. Možda ne zvuči jednostavno, ali oni su zaista majstori u spajanju i mešanju žanrova i stilova.
Dženeviv je pevačica, a Luis je bubnjar i skoro sve ostalo i oboje su poznati po zavidnim muzičkim sposobnostima. Privukli su pažnju brojnih umetnika, kao što su Snarki Papi ili Kvinsi Džons i sigurni smo da im tek predstoji blistava karijera. U Beograd stižu sa petočlanim bendom, a njihov nastup je najavljen kao svirka i žurka koja se ne sme propustiti.
Knower/ Photo: Facebook @KNOWERmusic
Popričali smo sa njima i postavili im nekoliko pitanja o predstojećim nastupima i njihovoj muzici.
Dobro došli u Srbiju. Da li je ovo prvi put da dolazite i kakva su vaša očekivanja? Luis Koul: Jeste! Budite nežni sa nama! Dženeniv: Hvala, jeste! Mnogo nam je drago što stižemo. Čula sam da ljudi u Srbiji vole da se provode čitavu noć. Mislim da je potpuno realno da očekujemo ludu žurku?
Da li znate neku muziku sa ovih prostora? Luis Koul: Ne još, ali želim da poslušam. Da li možete da mi preporučite nešto dobro?
Naravno, ispisaću vam šta obavezno morate poslušati. Luise, pročitali smo da si bio opsednut muzikom Džejms Brauna. Da li je to uticalo na kreativni proces? Luis Koul: Mogu slobodno da kažem da je Braun bio moj prvi učitelj muzike. Naučio me je kako da sviram bas linije i da smislim kako da kul delovi dobro rade zajedno u nekoj pesmi. Nekada sam slušao njegovu muziku opušteno, bez opterećenja, a nekada sam je analizirao do najsitnijih detalja i bio potpuno fasciniran njegovim idejama i realizacijom. Uticao je mnogo na mene, ali mislim da to ne može da se direktno čuje u mojoj muzici.
Svirali ste obrade pesama Majkla Džeksona u dnevnoj sobi Kvinsija Džonsa . Kakvo je to iskustvo bilo? Dženeniv: Rekao mi je da hodam kao njegova ćerka i baš mu se svideo naš vajb. Oduševila sam se kad sam videla njegovu prvu zlatnu ploču za pesmu “It’s my party”. Luis Koul: Kvinsi se baš dobro zabavljao i jeo gvakamole. Malo smo se brinuli kakva će biti njegova reakcija na naše izvrnute obrade Majklovih pesama, ali na kraju nam je rekao da je to što radimo upravo ono što njega pokreće. Pravljenje potpuno novih proizvoda od starih ideja.
Kako izgleda Koul – Artadi keativni proces? Luis Koul: Izgleda kao telo delfina sa ljudskim nogama, glavom majmuna i repom škampa. Ali on zapravo stalno menja oblik. Uskoro ćemo opet početi da radimo na novim stvarima, pa ko zna kako će naše čudovište tada izgledati.
Bili ste na turneji sa Red Hot Chili Peppers… Da li se sećate nekih zanimljivih događaja? Luis Koul: Da, ta turneja mi je došla kao poručena, jer sam u tom trenutku izbacio moj “Bank Acount” spot. (smeh). Sećam se da sam u nekom trenutku bacao povrće u publiku i da se neko naljutio. Dženeniv: Bend se družio sa nama pre izlaska na binu i stvarno su svi jako kul! To mi je bio prvi put da sviram pred 40.000 ljudi.
Kad završite sa koncertom, umorni, koja kafa vas najviše razbudi? Luis Koul: Topla, baš crna i jaka, sa 90% čokolade. Dženeniv: Espresso shot
Kako biste pozvali svoje fanove na koncert u Beogradu? Dženeviv: Dođite na naš koncert, volimo vas! Louis: Potrudićemo se da vam pružimo najbolje iskustvo!
Džon Lenon i Pol Makartni/Photo: JIM MARSHALL PHOTOGRAPHY LLC, 1966
Britanski muzičar i član legendarne liverpulsske četvorke The Beatles, Pol Makartni, kaže da i posle više od pet decenija karijere još uvek oseća potrebu da mora da se dokazuje.
– Čak i kada dostignete vrhunac popularnosti, još uvek postoje neke stvari koje vas brinu – prtiznao je Makartni u intervjuu za televiziju CBS.
Međutim, on nije jedini član Bitlsa koji je imao takve brige, pa je tako i Džon Lenon bio zabrinut šta će da ostavi u nasleđe.
– Sećam se jednom prilikom kada je Džon, iz čista mira, rekao ‘brinem se kako će ljudi da me pamte’ – otkrio je Makartni i dodao da je tada rekao Lenonu: “Džon, slušaj me. Bićeš upamćen kao jedan od najvećih ljudi ikada.”
Kako Makartno objašnjava, njegovo prijateljstvo sa Lenonom bilo je kompleksno. Zajedno su pisali pesme još u tinejdžerskim danima, a potom su sarađivali na nastanku nekih od najlegendarnijih pesama Beatlesa.
Muzički psiholog Vilijam Ford Tompson uradio je istraživanje o death metalu. I to ne bilo kakvo.
Sudeći prema novom broju časopisa Scientific American, Tompson i njegove kolege objavili su u ovoj godini tri rada o death metal muzici i njenim fanovima, a još nekoliko radova je “u toku”.
U radu pod nazivom “Ko uživa u slušanju žestoke muzike i zašto?”, Thompson navodi da je studija uključila 48 death metal fanova i 97 ne-metal fanova. Svi oni slušali su četiri puta po 68 sekundi isečaka iz pesama death metal bendova kao što su Cannibal Corpse (Hammer Smashed Face), Obituary (Slowly We Rot) i Autopsy (Waiting For The Screams). Tompson je koristio niz psiholoških alata i mera, uključujući i Model Velikih pet (BFI), kao i 28-faktorsko merenje empatije.
Prvo loša vest. Prilikom merenja savesnosti i sklonosti (ne)slaganju sa drugima, ljubitelji death metala su zabeležili neznatno niži rezultat od onih koji ne slušaju death metal. Kao jedno od objašnjenja, istraživači su naveli da na duži rok, stalno izlaganje sadržajima koji su nasilni može dovesti do promena u ličnosti u pogledu smanjenja senzitivnosti na nasilje i na jačanje negativnih društvenih stavova.
Studija takođe pokazuje da death metal fanovi često nemaju želju da se previše povezuju sa “prosečnim” ljudima oko sebe.
Tompson se pozvao na rad Karen Betez Halnon iz 2006. godine, koja je otkrila da fanovi metal muzike (mada se ovo može primeniti i na mnoge druge pravce i subkulture) tu muziku vide kao alternativu bezličnosti, komformizmu i veštačkom karakteru potrošačkog društva.
– Jedna od funkcija brutalnih i često groznih tekstova, koji karakterišu death metal, može biti upravo da jasnije istakne granicu između death metal fanova i onih koji to nisu – kaže Tompson.
Dobra vest je da je studija na naučni način aktuelizovala nešto što oni koji slušaju metal već znaju, a to je da death metal fanovi muziku slušaju kao oblik katarzične terapije, te da se na taj način oslobađaju negativnih emocija i fokusiraju na nešto u čemu zaista uživaju.
Glavna dilema u celoj priči je upravo to kako tako žestoka i nasilna muzika može da izazove pozitivne emocije kod nekih ljudi. Tompson se pozvao na studiju iz 2017. koja razmatra negativne emocije u percepciji umetnosti, a koja je objavljena u časopisu “Behavioral And Brain Sciences”. U njoj se kaže da se u ovom slučaju dešavaju najpre psihološka distanca prema realnom svetu, što konsekventno dovodi do psihološkog prihvatanja muzike kao sredstva za oslobađanje od stresa i napetosti.
Ovdašnjoj publici dobro je poznato da legendarni The Prodigy obožavaju da nastupaju u Srbiji i na Exitu i da sa ovdašnjom publikom imaju posebnu vezu. Kultni sastav još jednom je potvrdio ljubav prema EXIT festivalu i energiji domaćih fanova u velikom intervjuu za poznati DJ Mag, u kojem su EXIT stavili ispred čuvenih Glastonbury i Coachella festivala, naročito kad je u pitanju njegova nadaleko poznata atmosfera.
Naglašavajući da su srećnici, jer imaju priliku da nastupaju širom sveta, posebno su izdvojili Srbiju, tačnije aktuelnog nosioca titule Najboljeg evropskog festivala:
– EXIT je ono što je Glastonbury nekada bio. To je festival koji ima oštricu. Nije kao Coachella. Mislim, o čemu mi uopšte pričamo? Na Coachelli ne smeš da imaš pivo u publici? Šta to znači uopšte? Prosto ne razumem – izjavio je Liam Hjulet, osnivač najpopularnije elektronske grupe svih vremena i dodatno naglasio da im se nastupi u ovom delu Evrope uvek čine svežim i energičnijim, a Srbiju je izdvojio kao najbolji primer.
Jedan od razloga zašto The Prodigy preferira da nastupa na ovim prostorima je što ovaj eksplozivni sastav uvek od publike dobije veoma intenzivnu i pozitivnu reakciju. Članovi The Prodigy pre nekoliko godina izjavili su da im je EXIT omiljeni festival, a to su objasnili rečima da “Ima u sebi nešto iskonsko, što drugi festivali jednostavno nemaju.”
Uzajamna naklonost jednih od pionira britanskog elektronskog pokreta The Prodigy i domaće publike rodila se još 1995. kada je bend nastupio u Beogradu, na koncertu koji se i danas prepričava, u trenutku kada im je popularnost eksplodirala na globalnom nivou, a u trenutku kada se mladima u Srbiji činilo da su zaboravljeni od ostatka sveta. Ta privrženost dodatno je utvrđena legendarnim nastupom na EXIT festivalu 2007. godine, a Petrovaradinsku tvrđavu posetili su još nekoliko puta od tada i svaki put su nepogrešivo “isporučili” vrhunski nastup i žestok provod.
Supergrupa The Raconteurs u sastavu: Džek Vajt (The White Stripes), Brendan Benson, Džek Lavrence (The Greenhornes) i Patrik Kiler (The Greenhornes) ponovo je u studiju posle 10 godina pauze.
Sudeći prema postu koji je na svoj Instangram postavio Džek Vajt, ekipa se nalazi u studiju u Nešvilu i naporno radi na novom albumu.
Bend je u oktobru najavio da će raditi na novom izdanju koje će biti deo posebnog reizdanja u čast desete godišnjice albuma “Consolers of the Lonely” iz 2008. godine.
Kultni film “Matrix” otvara ona prečudna sekvenca – niz padajućih radioaktivno-zelenih slova koja zatrpavaju ekran. Ovaj uvod je postao simbol “Matrixa” skoro jednako kao Neovo izmicanje mecima u “bullet-timeu”.
Nije samo prvi nastavak otvoren ovom sekvencom, tada braća Vačkovski (danas sestre Vačkovski) su svaki nastavak obeležili kišom zelenih simbola, pa nam se scena urezala u sećanje. Pomogli su svakako i wallpaperi na časovima informatike.
I… konačno znamo o čemu se radi. Toliko je smešno da je fantastično. Istina se zna već neko vreme, ali zato nije manje zbunjujuća.
Matrixov kod je dizajnirao Sajmon Vitli, a u jednom intervjuu je otkrio kako je misterija zapravo skrivena u – knjigama s receptima njegove žene.
– Govorim svima kako je Matrixov kod zapravo sastavljen od recepata za suši. Bez tog koda, nema ni Matrixa – rekao je Vitli
