U okviru mini turneje po Srbiji (Kragujevac, Beograd i Novi Sad) saksofonista Rastko Obradović i njegov norveški kvartet (nastao 2017. godine u Oslu tokom njegovih studija na Norveškoj muzičkoj akademiji) održaće koncert 17. novembra u Beogradskoj filharmoniji.
Specijalni gost na koncertu biće Arkadij Šilkloper jedan od najboljih svetskih džez izvođača na francuskom i alpskom rogu, ovdašnjoj publici poznat i kao član Moscow Art Tria sa kojim je nastupao u Beogradskom Domu omladine i Sava Centru.
Na turneji, Rastko Obradović Quartet predstaviće program koji će se naći na prvom studijskom albumu ovog sastava, a koji će biti snimljen u Future Nature Sound studiju u Pančevu od 18 do 20. novembra.
Uoči beogradskog koncerta, rešili smo da malo bolje upoznamo ovog talentovanog momka čije se ime već s poštovanjem izgovara u evropksim muzičkim krugovima…
Zašto baš saksofon, a ne neki drugi instrument?
– Njegov zvuk je ono što me je privuklo isprva i što me i dalje drži.
Da li vladaš nekim drugim instrumentom?
– Sviram klavir pomalo, i to mi neizmerno pomaže u komponovanju muzike.
Ko je tvoja prva muzička ljubav?
– Kenny Garrett.
Ko je od muzičara najviše uticao na tebe?
– Jan Garbarek bi se definitivno izdvojio u toj kategoriji zato što me je inspirisao stilom življenja i odnosom prema muzici podjednako kao i svojim sviranjem i komponovanjem.
U kom momentu si shvatio da će muzika biti tvoja profesija?
– Onda kada sam upisao muzičku školu Stanković.
Imaš samo 23 godine, kao da si kroz sve visoke škole prosto “protrčao”. Da li je bilo baš tako?
– Nije bilo baš tako. Jednu godinu sam ubrzao u srednjoj školi, ali sam sve ostale pohađao normalno.
Može li u Srbiji da se živi od muzike koju sviraš?
– Mislim da može ukoliko se prezentuje autorski materijal.
Školovao si se i živeo neko vreme u Norveškoj. Koliko se publika tamo razlikuje od ove domaće?
– Norvežani imaju publiku koja je više upućena u džez i ozbiljnu muziku i koja ima naviku da, bez obzira na to da li je svirka u klubu ili je koncert, ne pričaju tokom izvođenja i pažljivo slušaju.
Bojan Zulfikarpašić je jedan od tvojih muzičkih uzora. Ove jeseni objavljen je vaš zajednički EP “Wabi Sabi“. Kakav je osećaj sarađivati sa nekim ko ti je, na neki način, idol?
– Predivan je osećaj sarađivati sa Bojanom! Slušao sam ga i divio mu se još od srednje škole tako da je ovaj projekat pravo ostvarenje sna.
Zbog čega si odlučio da se pridružiš Big Bendu RTS-a?
– Zbog sticanja muzičkog iskustva među najboljim muzičarima kod nas.
U proteklih godinu dana često si nastupao pred beogradskom publikom. Imaš li tremu pred nastupe na “domaćem terenu”?
– Zavisi od svirke, ali mislim da je dobro uvek imati malo treme zato što me to čini fokusiranijim.
Kuda planiraš da ide tvoja karijera u narednim godinama?
– Planiram da nastupam sa što više različitih muzičara iz zemlje i iz inostrastva i da učim i širim svoje vidike kroz te saradnje.
