Besmislenost je deo statičkog proračuna, o tome govorim više od 45 godina, poručuje frontmen Partibrejkersa.

U okviru Kontakt konferencije održaće se veliki broj tribina ali i koncerata. Između ostalog i koncert grupe Partibrejkers, 22. marta u Hali sportova. Zoran Kostić Cane, frontmen benda govorio je za Nedeljnik o koncertu u Hali sportova, stavovima, Vaterpolo klubu Partizan…

Od vašeg prvog nastupa u Hali sportova kada ste svirali kao predgrupa Ribljoj čorbi, prošlo je više od 30 godina. Kada povučete paralele, koje su sličnosti i razlike između tih Partibrejkersa i benda koji će izaći pred publiku 22. marta na istom mestu?
– To smo mi. To su, manje-više, iste pesme. To smo isti mi, Anton i ja, sa svim drugim momcima koji sviraju. Jedina razlika je to što si sve zahvalniji kako stariš. Zahvalniji si zbog toga što je sve postavljeno tako kako jeste. I zapravo to su iste stvari i iste poruke koje si slao i nekada, samo su u pitanju dva različita pola sa kojih ih posmatraš.

Rekli ste da ste tokom turneje koja se koncertom i završava uvideli da je publika željna rokenrola. Kako vidite transformaciju publike u pomenutom vremenskom vakuumu od tridesetak godina?
– Publika je željna da joj se neko obrati. Da na nju obrati pažnju. A moja je želja da ljudi koji dođu na koncert zadovolje svoje duhovne potrebe, da igraju i uživaju u pozitivnoj energiji. Zbog toga mi na nekim stvarima nikada ne insistiramo. Ko može da sluša to i oseća našu muziku, neka to i čini. Kod naše publike ne postoje mehaničke reakcije. Ona učestvuje u muzici. Na taj način nam odgovara na poruke koje mi odašiljemo i tako stvaramo harmoniju. To je upravo jedini način da se borimo protiv disharmonije koju nam stvara život. A stvara je stalnim pritiskom i borbom za egzistenciju. Upravo zbog toga ne želim da smetam svojoj publici kada ima priliku da radi ono što želi.

Šta danas znači biti poseban, slobodan i samo svoj? Može li uopšte značenje tih reči da se promeni u odnosu na društveni kontekst?
– Ta pesma ima nešto što je čini evergrinom. Za to je potrebno da postoji tekst koji je precizan i da iza stoji neka muzika, da je tu neki rif koji će je uvek činiti zelenom. Kada su još u pitanju i večne teme, kao što je to priča o slobodi i posebnosti, onda je jasno zbog čega se ta pesma i dalje sluša.
Sa druge strane, svaki čovek je kao i taj refren. Poseban, slobodan i samo svoj. Zbog toga mora da sledi svoju nit i ne prekida pupčanu vrpcu koja ga povezuje sa tim ko je on u stvari. Čovek mora ostati budan i pri sebi. I mora biti zahvalan nebesima. Neke stvari nisu objašnjive i ja ih ni sam ne razumem, a iza mene je dugogodišnji prosvetiteljski rad.

Priča o egzistencijalnoj borbi direktno se nadovezuje na jednu oblast kojoj ste posvetili posebnu pažnju. Šta je Vaterpolo klub Partizan gadno pojeo kad prolazi kroz ovakve probleme koji su ga zadesili?
– Održati se. Upravo u tome je stvar. Ne Vaterpolo klub Partizan, svi klubovi. Kada se zna koliko su radosti doneli. Mladi koji su tu. Mladi koji nemaju ni toplu vodu. Pa to je potpuno besmisleno.
Ta besmislenost je deo statičkog proračuna o kojem ja govorim od trinaeste, pa evo, sve do šezdesete.

HL/Izvor: nedeljnik