Branko Rosić jedan je od onih autentičnih likova beogradske urbane scene bez kojih ovaj grad ne bi bio isti. Kada bi se pravila lista kulturnih veza Srbije i Britanije, njegovo ime bilo bi u samom vrhu, a ovaj novinar, pisac i panker (poređajte bilo kojim redom) ima i dokaz za to – Medalju Britanske imperije “za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije” koju mu je dodelila lično kraljica Elizabeta II.

Svirao je u Urbanoj gerili i Berliner Strasse, učestvovao u stvaranju Leksikona YU mitologije, pisao za Playboy, Cosmopolitan, Max, National geographic, B92 online, Fame i Press, zamenik je glavnog urednika magazina Nedeljnik…

I on, sa takvom biografijom i iskustvom, tvrdi da – “Za sutra najavljuju konačno razvedravanje”. Barem u naslovu svog novog romana. Šta je zaista u njemu hteo da nam poruči pokušali smo da otkrijemo u intervju u kojem je Rosa pričao o svojoj knjizi, muzici, Britanija, ali i još o mnogo čemu…

Da li radnja tvog novog romana “Za sutra najavljuju konačno razvedravanje” može da odvija bilo gde i bilo kada, ili su tvoji junaci zarobljeni baš u tom vremenu i prostoru?
– Radnja mog romana se odvija sada i može bilo gde. Ali je bilo logično da je u Beogradu jer sam spominjao srpska politička mešetarenja. U mom romanu ima ljubavi, seksa, ubistva a to je moglo da bude i u Bangaldešu i u Žarkovu i u Mančesteru, ali stvari oko migranata, terorizma, srpske desnice morale su ipak da smeste radnju u Srbiju i Englesku.
[infobox title=’A svega toga ne bi bilo…’]

Ispričaj nam kratku verziju tvoje ljubavi s Britanijom…
– Kada sam dobio odlikovanje Britanske kraljice održao sam govor u kome sam rekao da sam prohodao u beogradskom Hajd parku, a da sam u Hajd parku u Londonu mnogo godina kasnije prošetao sa Marinom Abramović u njenom performansu. Između te dve šetnje ja sam se opčinio Britanijom. Zapravo stvarima koje su dolazile sa ostrva. Rokenrol, zamišljao sam Pikadili u Londonu o kojem pevaju SMAK, zamišljao sam Kings roud u čijim podrumima praše Sex pistolsi, Denmark street gde je album snimao Džetro Tal i mnogi a gitaru kupio Bajaga, Karnabi strit gde smo geldali kao deca kakao šetaju tom ulicom Bregović i ekipa a kasnije sam tu šetao i kupovao majice sa mod znakom i sreo na ulici Pola Velera. Postao sam najpre muzičar, pa novinar i pisac i svega toga ne bi bilo da nije bilo Britanije. Moj novi roman se završava u Mančesteru, a počinje u naselju Cerak Vinogradi u Beogradu gde sam živeo u zgradi u kojoj je cigla bila crvena baš kao na zgradama Mančestera.[/infobox]

Zašto da čitalac sa police u knjižari izabere baš tvoj roman, a ne neki drugi?
– Glupo mi je da zazvučim neskromno i hvalisavo ali mislim da sam ponudio jedan dinamičan roman. I da budem skroman citiraću recenzje koje kažu da se ovaj roman čita za dan i po a ima i onih koju su ga izbindžovali na eks za jedno popodne kao jedna kritičarka. A nije laka literatura, ali je dinamična radnja u kojoj ima i ljubavnih i političkih skandala. Što bi rekao moj recenzent “I ljubi se i ubija balkanski nezasito.”

Tvoji junaci suočavaju se s teškim izborima, koji je najteži izbor koji si ti morao da napraviš u životu?
– Da studiram mašinstvo za koje nisam bio talentovan, niti vredan. A ipak sam ga završio i sad mi ostaje samo da kažem da sam diplomirani mašinski inženjer iako ne znam da popravim ništa po kući.

U čemu je, ustvari, najbolji Branko Rosić?
– U trošenju dokolice. Bilo bi pretenciozno da kažem u pisanju. Pa neka ostane ovo, kao velemajstor trošenja dokolice koju sada imam sve manje jer je dokolica nepoželjna u srpskoj tranziciji. A toliko patim za dosadnim trenucima pa makar da to bude sedenje satima na terasi ili vršljanje po youtubeu i gledanje raritetnih koncerata.

Gde u svojoj sobi držiš medalju kraljice Elizabete?
– Na sigurnom. A pismo kraljice Elizabete povodom odlikovanja na zidu dnevne sobe.

Nadaš li se nekom priznanju od svoje zemlje?
– Ne. Ne nadam se zvaničnom priznanju ali volim nezvanična priznanja ljudi moje zemlje koja stižu u moj inbox.

Koliko je još punkera ostalo u tebi?
– Ima u matematičkoj leksici izraz “Dovoljno i potrebno”. To se koristi u matematilkim zakonima i teoremama, a može i da se definiše procenat preostalog pankera u meni. Ostao je bunt. Pa i za moj novi roman, iako nema veze baš sa muzikom, kažu da je pank, jer je oštar i hrabar. Ipak, postao sam i ja konformista i znam da odćutim što me grize ali opravdam se tako što moram platiti infostan i ostale račune.
[infobox title=’Top 5 najboljih punk pesama svih vremena (by Branko Rosić)’]1. Cockney Rejects – “Bubbles”
2. Clash – “Police and Thieves”
3. Damned – “New Rose”
4. Stiff Little Fingers – “Nobodys Hero”
5 Sex Pistols – “No Feelings”

[/infobox]

Kako ti danas izgleda britanska rok scena u odnosu na zlatno doba 70-ih i 80-ih?
– Meni je sva današnja muzika nekako bez onoga dole među nogama. A nisam sad džangrizavi starac, jer ja redovno idem na Exit i gledam i nove bendove. Ima super muzike, ali nekako je sve postala konfekcija. Vlada neki mejnstrim a čitav bunt je ostavljen u enklavama.

A naša scena… ima li tog čuvenog svetla na kraju tunela?
– Pa nema infrastrukture. U Jugoslaviji se prodavao rok časopis u tiražu od preko 100.000. Pa i tokom devedesetih smo imali situaciju da je svaka TV stanica imala top listu domaćih bendova. Danas nema gotovo nijedne. Ali sviraju bendovi, tu je youtube, sajtovi… Bojim se samo da rokenrol ne postane muzika sredovečnih.

Šta slušaš od nove muzike?
– Bend Tame Impala, neke pesme, sad slušam, dok ovo pišem Barns Courtneya i njegovu pesmu iz serije “Safe”.

Šta ćeš biti kad porasteš?
– Grizli, da jedem koliko hoću, spavam kad hoću i nemam šefa.

HL