Naš zemljak, džez pijanista i kompozitor Dimitrije Vasiljević, prvi je doktor džeza za klavir poreklom iz Srbije. Predaje na Zejvier univerzitetu u Luizijani (Xavier University of Louisiana) u SAD i dobitnik je prestižnih međunarodnih priznanja. Njegovim džez bravurama prožetim balkanskim notama divili su se u čuvenom Karnegi holu u Njujorku, Kenedi centru u Vašingtonu, sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Ovaj umetnik svetske klase, posle 12 godina nomadstva po SAD još, međutim, nije održao koncert u rodnom Beogradu za koji bez imalo premišljanja, kaže da je i dalje njegov jedini i pravi dom. Doduše, nakon toliko vremena, njegov prvi balkanski koncert održan je nedavno u Banjaluci, u Koncertnoj dvorani Banskog Dvora. Gost na koncertu bio je gitarista Vladimir Tubić, a ni Vasiljević ni publika nisu krili emocije zbog ovog obostrano nadahnutog druženja. Umetnik je u jednom intervjuu posle nastupa izjavio da će “pamtiti Banjaluku za celi život”.

Ubrzo posle klavirskog spektakla u RS, Vasiljević je pozvan da na proleće nastupi na jednom džez festivalu u Srbiji, a da li će ovaj umetnik svetske klase konačno zasvirati i za publiku u domovini, pa i u rodnom Beogradu, znaćemo uskoro.

U međuvremenu, srpski “doktor za džez” u intervjuu za Headliner otkriva kako je tek odlaskom u tuđinu otkrio vrednost svojih korena i tradicije, na koji način u komponovanju koristi balkanske etno motive, šta je preuzeo od američkog prakticizma i zašto je umetnik usamljeni vitez u večitoj borbi da ne sklizne na mračnu stranu.

Vaše stvaralaštvo prepoznatljivo je i po tom balkanskom kodu utkanom u melodije modernog džeza, i kao takvo veoma uspešno je prihvaćeno od strane internacionalne publike. Kako je došlo do toga da moderan džez zvuk spojite sa tradicionalnim zvucima Balkana?
– Veoma kasno sam počeo da otkrivam svoje korene, iako potičem iz jedne tradicionalne srpske porodice. To se dogodilo kada sam prvi put otišao u inostranstvo, u Boston, gde sam proveo tri godine. Pravo otkrivanje korena usledilo je kad sam prešao u Njujork, svetsku metropolu koju odlikuje ta neverovatna mešavina kultura. Tamo sam shvatio da nam je velika prepreka to neko naše srpsko samoporicanje koje nosimo u kodu i koje  smatram da nam je nametnuto. U Njujorku sam,  gledajući druge kulture shvatio da sve drže do sebe, da dobre stvari uzdižu,a  loše stavljaju u drugi plan. Shvatio sam koliko moja kultura, tradicija i vera imaju stvari koje mogu služiti kao večita inspiracija. Počeo sam da istražujem. Kad ste u Srbiji, suočeni sa teškim životom, teško dolazite do takvih spoznaja. Tada sam se prisetio reči Arčibalda Rajsa koj je rekao, parafraziraću, da smo mi Srbi truli spolja, a fantastični i zlatni iznutra, za razliku od nekih drugih naroda koji su spolja izglancani i zlatni, a unutra truli. Tako, da kada skinete taj prvi sloj truleži, dolazite do onog zlatnog srca srpske tradicije i nasleđa i našeg koda. Ja i dan danas istražujem i kroz knjige i muziku, i to mi je okosnica u komponovanju.

[infobox title=’Od Beograda do Ilinoisa’]

Dimitrije Vasiljević rođen je 1985. godine u Beogradu, gde je završio  nižu muzičku školu Josip Slavenski, istoimenu srednju muzičku školu i posle ubrzanog studiranja diplomirao na beogradskom Fakultetu muzičkih umetnosti.  Dok je živeo u Beogradu od 16. do 21. godine svirao je u Beogradskom diksilend orkestru. Godine 2007. počinje studije na Berklee College of Music u Bostonu, gde dobija niz nagrada i stipendija.
U tom periodu, tačnije 2008, plasirao se u finale jednog od najprestižnijih svetskih takmicenja za solo jazz piano u Motreju u Švajcarskoj. Tamo je na istoimenom džez festivalu, osvojio treću nagradu žirija i nagradupublike. Nakon završenog Berklija seli se u Njujork, gde živi naredne tri godine i gde završava masters iz džez klavira. Osniva svoj kvartet i od svojih autorskih kompozicija snima prva dva albuma – “The Path of Silvan” i “Metaphor” (prvi sa kvartetom, drugi solo piano). U tom periodu kao lider svira koncerte u prestižnim svetski mdvoranama – Karnegi Holu, Kenedi Centru, United Nations Headqurters u Njujorku (za svetski dan džeza), Metropolitan Room-u, Drom-u, Rockwood Music Hall-u, Krannert Centru, Barshinger Center for the Performing Arts.
Godine 2014. seli se u mali grad nadomak Čikaga Champaign,  gde na University of Illinois počinje doktorske studije iz džez klavira. Tamo jedini u generaciji dobija Creative and Performing Arts Fellowship, a kasnije postaje i asistent. Posle nešto više od godinu dana seli se u Nju Orleans gde dobija tenure-track poziciju docenta na Xavier University of Louisiana, gde trenutno radi. Snima i izdaje albume za Ropeadope Records diskografsku kuću iz Filadelfije i pored džeza bavi se komponovanjem filmske i primenjene muzike.[/infobox]

Upravo ste za svoj prvi album iskoristili jedan zaboravljeni motiv srpske mitologije. To je pas Silvan, verni pratilac srpskog viteza, koji ga u momentima iskušenja izvodi na put svetlosti. Ima li put umetnika sličnosti sa misijom viteza?
– Srpska srednjevekovna istorija je moja velika pasija i spojio sam je sa svojom profesijom. Mogu reći da je zanimljiv taj moj put, neobičan u odnosu na ljude sa kojima sam odrastao. Iz mirne porodice otišao sam u duboku vodu. Kao da sam tri života proživeo, kada pravim peralelu sa ratnikom koji se bori za ideale, koji je često usamljen i žrtvuje svoj komformizam zarad viših ciljeva, često sebe doživljavam i kao viteza, a ponekad i kao monaha. Isto tako, svaki vitez, s obzirom da ima ratničku moć, dolazi u iskušenje da pređe na tamnu stranu i tako je i sa nama umetnicima, baratamo ogromnog strašću u delanju i ogromnom moći koju možemo da imamo nad publikom. Zato i zapadamo i u neke moralne krize i na granici smo između materijalnog komfomrizma i spiritualnog osećaja. Nekada idemo ka jednom i ka drugom i to je to viteško iza mraka u svetlost i obratno. To je i večito traganje za Bogom i višim smislom.

Vaš treći i najnoviji album “Accidental nomad” (Slučajni nomad) dotiče se i tog lutanja, koliko duhovnog,  toliko i onog kada se čovek sa jednim koferom otisne u naizvesnot, u beli svet. Koliko je naslov autobiografski?
– Odrastao sam u porodici intelektualaca, otac i majka su mi mirni porodični ljudi. Tako sam i ja vaspitavan, međutim, kasnije, otkrivši džez shvatio sam da ne samo da želim da odem iz tog mirnog gnezda, već i da želim da istražujem. Nikada to nije bilo “Idem da bih otišao”, već je to bila ta čežnja za istraživanjem muzike, zbog koje sam čak išao i protiv svog karaktera koji nije avanturistički, pošto sam vaspitavan da završim škole, oženim se… Međutim, pasija prema muzici vodila me je suprotnim putem, da veći deo života živim usamljenički, da srećem mnoge ljude, ali i da ih često napuštam i da oni odlaze zbog  čestog seljenja. Tako sam najviše drugovao s muzikom i to usavršavanje i traganje me je vuklo napred. Nikada nisam ni planirao da postanem nomad. Kada me neko pita gde živiš, kažem u Beogradu, a onda se setim da sam poslednjih 10 godina živeo svugde, samo ne u Beogradu. Taj album je vrsta omaža umetniku koji traga, letopis svih mesta koja sam prošao.

Gde je onda Vaš dom?
– Definitivno Srbiju i Beograd doživljavam kao svoj jedini pravi dom. Koliko god bio napolju i koliko god ostao tamo, neću izgubiti taj osećaj ko sam i šta sam. Ja jesam građanin sveta, upoznao sam ljude iz raznih kultura, rasa, religija i to je zaista veliko blago. Međutim, čuvam svoje i ne dam svoje. Smatram da se može biti i globalista i patriota u isto vreme. Ja sam Srbin i dom mi je u Beogradu, ali sam godinama naučen da prijatelje mogu da nađem gde god živeo. Umem da se povežem na tom ljudskom nivou i mogu sebi da osmislim privremeni dom. Metafora za takav život je, na primer, dete iz razvedenog braka koje ima dve mame i dve tate i lepo mu je i ovde i tamo. Na neki način život u SAD i u Srbiji i gledam kao dva uporišta, s tim što mi je Beograd glavni dom, mesto gde se najbolje osećam i samo sam ovde potpuno svoj, međutim, ni tamo se ne osećam kao stranac.

[accordion title=’Albumi’]The path of Silvan (2013)
Metaphor (2014)
Accidental nomad (2018)[/accordion]

Kompoziciju “Vordenklif” nazvanu po čuvenom eksperimentalnom tornju Nikole Tesle u Njujorku komponovali ste je 2014, povodom memorijala upriličenog za njegov rođendan. Šta je za Vas kao umetnika i čoveka koji uvek iznova traga za višim smislom, Nikola Tesla?
– Tesla je građanin sveta koji je duboko u sebi ostao Srbin, veran svojim korenima. Svet ga zna kao velikog, u svoje vreme neshvaćenog i osporavanog naučnika, koji je kasnije doživeo pravdu i priznanje. Ja Teslu ipak vidim kao simbol ratnika koji je išao van svog vremena i nije se obazirao na kočnice i spletke, već je pratio svoju viziju. U tom smislu za njega nije bilo granica i iz tog razloga sam želeo da mu posvetim kompoziciju. Drugi razlog je to što je Tesla fondacija slavila njegov rođendan i što sam, budući da sam bio pozvan na taj skup, želeo da dam svoj doprinos.

Veliku pažnju posvećujete teoretskom radu, svojoj ulozi predavača, ali i nastupima. Da li je lakše svirati pred svojim zemljacima i čime osvajate američku publiku?
– Sviram za ljude koji vole moju muzuiku, bez obzira ko su. Naši lakše i prirodnije mogu da shvate moju muziku jer je prožeta motivima sa Balkana, međutim, svirajući niz godina pred američkom, ali generalno internacionalnom publikom i u Evropi, shvatio sam da je ta muzika prijemčiva i za njih. Možda zato jer se trudim da taj balkanski melos što sofisticirnije uklopim u moderan džez, jer smatram da je to veoma pipava muzika. Veliki broj muzičara je na veoma banalan način uklopio etno muziku u neku celinu koja, simbolično rečeno, izgleda kao ruska salata sa nasumičlno nabacanim sastojcima koji se ne uklapaju zajedno. Trudim se da uklopim onaj krik balkanskog i srpskog čoveka kroz istoriju, taj kod, a ne doslovne melodije i ritmove, da u džez kompoziciju ne ubacujem kolce i na taj način banalizujem i džez i srpsku tradicionalnu muziku.

“Kada dođu dani odricanja i borbe pobeđuje onaj vitez koji se bori kao da je već mrtav”, to je jedna vikinška izreka koju ste jednom prilikom citirali. Kako sada gledate na svoju borbu od dolaska u SAD?  Da li je samo želja za uspehom bila glavni motiv?
– Postojala je ta želja za uspehon, ali za uspehom da porodim, iznedrim ono što sam oduvek osećao u tom delu svog kreativnog bića. Međutim, znao sam da moram da izučim zanat, da naučim da sviram klavir  na zavidnom nivou da bih to mogao da donesem i predstavim drugima. U tim poteškoćama i odricanjima u kojima čovek sedne i kaže: “Nemoguće je da ovo premostim”, meni je pomogla vera u Boga, što možda i nije svojstveno džez muzičaru. Vera, kontakt s roditeljima i ti moji srpski koreni, to me je teralo napred. U toj borbi sam negde i shvatio da ako se čovek trudi, Bog će mu pomoći. Božja volja je ono što na kraju ostaje, na nama je da se trudimo i damo sve od sebe.

[infobox title=’Tri nominacije za Grammy’]

Američka diskografska kuća “Ropeadope Records”, jedna od deset vodećih izdavačnih kompanija savremene muzike u SAD, predložila je Dimitrija Vasiljevića za nominaciju za prestižnu Grammy nagradu i to u tri kategorije – najbolji džez album u 2018 – “Accidental nomad” (Slučajni nomad), najbolju džez kompoziciju i najbolji džez improvizovani solo. Vasiljević nije osvojio Grammy, ali način na koji gradi svoj umetnički put jasno govori da se radi o vrhunskom umetniku o čijim ćemo muzičkim dometima tek čuti.[/infobox]

Jedanaest godina ste u SAD. Šta ste usvojili od tog zapadnjačkog prakticizma, kako ste ga i koliko uklopili u svoj životni i profesionlani koncept?
– Jako teško sam se navikao na Ameriku. U određenoj meri zapravo se nikada nisam dovoljno navikao. Cenim sve što mi je ta zemlja dala i planiram da ostanem tamo još dugo. Usvojio sam taj prakticizam i profesionalizam u poslu. Da se nikada ne kasni, da se svoje obaveze odrađuju na vreme i maksimalno kvalitetno. Da je produkt koji pravimo uvek važniji od našeg odnosa sa kolegama, što kod nas i nije baš slučaj. To je ta radna etika i moral vezan za posao i zanimanje. Logika: “Neću da ošljarim jer želim da zadržim čast profesije”. S druge strane, nisam se navikao na SAD u potpunosti i ono što odavde vučem je ta jedna ljudska prisnost i srpska, pre svega evropska, ljubav prema estetici i lepom, a ne samo prakticizam i konzumerizam. U SAD se uvek bira kraći put, iako je duži možda često i lepši. Ja i dalje biram lepši put.

Posle sticanja doktorske titule izjavili ste da je to tek početak avanture. Šta dalje?
– Dugi niz godina imao sam nekoliko ciljeva. Prvi je da naučim da sviram na nivou na kojem sviram danas, da bih mogao da ispoljim svoje umetničko kreativno biće kako želim i kako treba. Drugi cilj je bio da se situiram finansijski, što ne smatram da je loše za jednog umetnika, štaviše, smatram da je taj dualizam poželjan i da umetnik treba da bude situiran da bi bio slobodan. Uz sviranje sam se trudio da dobijem i škole i ta titula mi je omogućila da uđem u konkurs za akademsku profesuru. Postao sam docent na Zejvier univerzitetu u Nju Orelansu i imam sigurnu platu koja može da mi obezbedi umetnički deo. Snimanje albuma često može da bude skup hobi, ima troškova koje treba namiriti. Menadžerska kuća iz Njujorka “Eastlight Artist Management”, preuzela je organizaciju mojih nastupa, a posle prva dva albuma koja su bila samizdat, treći je izdala dikografska kuća “Ropeadope Records iz Filadelfije, jedna od top 10 američkih kompanija koje se bave diskografijom savremene muzike. Sada mi je cilj da se posvetim izvođačkom radu, komponovanju, da jednom godišnje izdajem po album. Nadam se da će “Slučajni nomad” doći u Srbiju.

D.M. za HL