Razočaranje koncertom grupe Alice in Chains koji se dogodio dan pre koncerta Toola u Pragu, nikome od nas nije dalo mira da ode na spavanje noseći sa sobom uzbuđenje i euforiju pred, za svakoga ponaosob, jedan važan koncert, jednako važan kao da je trebalo neko od nas da nastupi u nekom od svojih malih najvažnijih događaja na svetu.

MUZIČKI PUTOPIS: ALICE IN CHAINS U PRAGU (SUTRA IDEMO NA TOOL…)

Četvorka koja se pognute glave vratila sa koncerta dočekana je širom otvorenih očiju ostalih članova progresivne slušalačke ekspedicije, one druge četvorke, koja je naslutila mogućnost da ovaj koncert ne prođe onako kako bi svaki fan benda Alice in Chains očekivao. Bogdanović (basista našeg benda) nije krio razočaranje i nastavio je da prevrće očima uz: “Katastrofa! Stančić će dupe da nam pomeri. Recite mu da je ovo bio najbolji koncert ikada!“.

Dominirajući u još jednoj šahovskoj partiji upitne oči našeg bubnjara Stančića, poznatijeg kao Baja, čekale su da čuju da li je pogrešio ili ne, odlučivši da se zadovolji “samo“ koncertom Toola.

Deki nije izdržao: – Katastrofa! Amateri… Daj mi to pivo da se smirim!

Baja nije prestajao da se smeje: – Kerovi kaljavi, lepo sam vam rekao! Slušajte me sledeći put!

Da, iz iskustva znam da je u pravu. Bogdanović je detaljno opisivao svaku sitnicu koja mu je zasmetala, a ni Sandra (grupa Hod) ni Oluja i dalje nisu mogli da poveruju da se desila ista stvar kao i u Zagrebu: – Je l’ me zajebavaš!? Auuuuu!

Lule i Kuzman su mudro ćutali. Bilo je zanimljivo gledati sva ta lica, što onih ponosnih na svoju odluku da se ne pojave na koncertu, što onih ispunjenih besom i razočaranjem… Sutra idemo na Tool!

– Valjda će sutra da bude bolje! – tešio se Bogdanović.

– Liče, sutra će da bude havarija, ima da pršti pojačano, ali ste prsotići što ste uopšte išli na Čejnse! – Baja nije prestajao da se diči svojom odlukom.

– A vi što se smejete, za sutra da se pripremite na Mejnardovo falširanje, nemoj da se iznenadite, on zna da ga falšne samo tako… – poentirao je Bogdanović i izazvao gromoglasno smejanje svih u sobi.

[accordion title=’Dragan Miočinović ‘]

Dragan Miočinović rođen je 8. marta 1990. godine u Virovitici. Diplomirao je na Fakultetu organizacionih nauka i dobio zvanje inženjera informacionih tehnologija. Živi i radi u Beogradu baveći se svojom strukom. Aktivno se bavi muzikom i jedan je od osnivača beogradske grupe Sink u kojoj svira gitaru i piše tekstove. Sa grupom Sink snimio je dva albuma, “Sve što nisam ja” objavljen 2014. godine i “Pred stubom srama…”, koji je objavljen 2017. godine. Svoje prisustvo na sceni i umetničkim krugovima Beograda i Srbije, zajedno sa svojom grupom dokazuje velikim brojem nastupa širom zemlje i učestalom angažovanošću. Aktivno se bavi i pisanjem poezije, a “Poslednji krik svega što nisam…”  je njegova prva zvanično objavljena zbirka pesama.[/accordion]

Danas je koncert grupe Tool. Prag. O2 Arena. 20.000 ljudi. Rasprodat koncert. Rasprodata turneja. Prva evropska tureneja posle dugo godina. Zbog ovoga smo tu. Zbog ovoga volimo muziku. Zbog ovoga želimo da sviramo.

Ulaznice za koncert smo kupili dva dana posle objave datuma turneje, ali to nije bilo dovoljno brzo da bismo došli do mesta kojima bismo bili zadovoljni. Tribine, srednji nivo, leva strana dijagonalno u odnosu na binu. Totalno je nevažno, gledaćmo Tool!

Iz susedne sobe dopire glasan stoner: – Ovi večeras sviraju pre Toola, dobro je ovo, lomi – Oluja deli sa nama svoje utiske, paleći cigaretu – Nisam ni znao da imaju predgrupu…

Grupa Fiend otvara koncert u 20h, a Tool treba da se pojavi na bini tačno u 21:00 čas. Ok. Šta znamo o koncertima grupe Tool? Prvi put ću ih gledati večeras, a imao sam priliku da čujem mnogo toga o njihovim koncertima, pa mislim da znam šta mogu da očekujem. Mislim da znam.

Korišćenje mobilnih telefona i ostalih uređaja za fotografisanje i snimanje je zabranjeno. Pušenje je zabranjeno. Dolazak na vreme se podrazumeva jer nema kašnjenja. Mejnard ne komunicira sa publikom tako da prisan odnos, uvlačenje i dodvoravanje ne postoji. Koncert je statičan i atmosfera je pozorišna. Ništa od ovoga ne zvuči neverovatno, ali niko od nas i dalje zaista ne zna šta može da očekuje.

Ako postoji iščekivanija stvar u svetu muziku, to je novi album grupe Tool. Koliko god se Mejnard trudio da odseče ruku svakome ko izvadi uređaj za snimanje na koncertima, već duže vreme internetom se provlače snimci dve nove pesme. Mnogi nisu želeli ove snimke da slušaju, ostajući dosledni volji velikog MJ Kinana, ali znatiželja je veliku većinu odvela do pesama “Descending” i “Invincible”. Večeras ćemo ih čuti uživo, prvi put onako kako treba i kako je u ovom trenutku jedino ispravno.

Najvažnije od svega je što Tool ima novi album, nadamo se da ga ima, a svi verujemo u Mejnardove igre datuma i brojeva i novo izdanje očekujemo na leto. Nećemo mu zameriti ni ako nas je zajebao, nekako možda svi to potajno i želimo, biti žrtve njihove veličine, savremenici vanvremenskog, zatupele pristalice onog “vredno je samo dok se čeka”…

Dolazimo pred O2 Arenu ispred koje nas dočekuje ogromna gužva. Sa bilborda ispred i sa same arene ogromnim osmesima nas pozdravljaju hokejaši lokalnog prvoligaša a ispod njih velika informativna traka na kojoj se smenjuju poruke na češkom i engleskom jeziku od kojih je najvažnija ona – “Zabranjeno je svako snimanje i fotografisanje. Bićete sankcionisani u slučaju kršenja ovog pravila.“

Tražimo svoj ulaz i uredno stajemo u “nepravilan” red čekajući da uđemo. Ulaz ide presporo. Svako je dužan da pokaže sadržaj svojih džepova zbog kontrole. Nedozvoljne stvari biće oduzete. Gledam Olujinio zabrinuto lice sa koga čitam “Neće valjda i pljuge da mi uzimaju!?”.

Sat je otkucao dvadeset časova a mi čujemo glasne odjeke basova koji označavaju početak nastupa grupe Fiend . Nismo ni blizu ulaza. Nećmo ih čuti… Posle gotovo sat vremena čekanja ušli smo u O2 Arenu.

Ono što je svima prvo zapalo za oko je štand sa reklamnim materijalom grupe Tool. Ponovo velika gužva čiji deo je postao i Baja, strpljivo čekajuću svoj primerak majice. Idemo unutra, njihova mesta su i onako deset redova ispod nas.

Hala deluje ogromno, bina deluje daleko. Sedamo na svoja mesta i gledamo ljude kako užurbano pokušavaju da stignu do svog sedišta. Hala još uvek nije ispunjena, a do koncerta je ostalo još desetak minuta.

U nekoliko navrata čujemo zvanično upozorenje da je snimanje i upotreba telefona zabranjena. Tool je mainstream. Kako drugačije objasniti 20.000 ljudi na koncertu benda koji u reklamiranje ne ulaže ništa, koji tera inat svima i svemu, koji jednostavno nije za svačije uvo.

Da li je Evropa dosegla masovni slušalački nivo jednog ovakvog benda ili je sve stvar kulturne masturbacije, foliranja i momenta “biti tu” i dalje nisam siguran, ali znam da bih najviše voleo da gledam Tool u nekom malom intimnom prostoru, gde će bend i publika biti jedno – “until the two become one”.

Tehničari se vrzmaju po bini, čujemo nekoliko udaraca bubnja i gitara praćenih tupim odjekom arene i   Dekijevim komentarom: – Deluje mi da ovo neće baš zvučati najbolje.

Mrak. Glasan huk prati podizanje plavog svetlećeg heptograma nad glavom Denija Kerija i korake ljudi koji i dalje pristižu u arenu. “Third eye sempl” odzvanja halom, Mejnard je na stejdžu, zauzima karakterističnu pozu, daleko iza ostatka benda, lomeći telo u kuku, hvatajući se za mikrofon. Ænima! Stančić užurbano utrčava pored nas.

– Vidi Baju, zakasnio je na početak koncerta, kupovao majicu, ja ne verujem!

“Hei hei hei hei…” Počelo je! “Some say the end is near”… Grmi, glasno je ali nije čisto. Zvuk klipuje i odbija se. Čujemo se međusobno. Nemamo dobra mesta. Molim Dekija da peva tiše i odlučujem da prestanem da obraćam pažnju na svaku sitnicu. Na koncertu Toola sam.

“It’s a Buull… shiiiiit… threeee riiing… cirrrrrcuuus siiiiideshoooow of Freaks!” Mejnard je silovit. Figurica od dva centimetra koju vidimo na drugom kraju arene sa pankerskom čirokanom izvodi svoj mističan i neartikulisan ples pred dvadeset hiljada zaluđenih OGT – ovaca.

Iznenađen sam onim što vidim. Nisam očekivao ovakav vizuelni spektakl. Hologrami u nekoliko različitih nivoa daju virtuelnu trodimenzionalnost celoj slici. Projekcije praćene laserima i svetlima usmerenim u najrazličitije delove bine posebno naglašavajući Mejnardovu pojavu kao i svaki udarac Denija Kerija odvlače pažnju od savršeno utegnutih gitara.

Adam Džouns zvuči kao avion, kao motorna testera. Njegova gitara je glasnija od celog benda (ili to tako stiže do nas). Džastinov zvuk i ako se guši u gitarskim frekvencijama savršeno parira svakom Denijevom udarcu. Mejnard toplo izgovara “Prag…”

– Ma zajebi me ovog sedenja, ne mogu da gledam ovako koncert – čujem Dekijevo mrmljanje, dok se srednjoškoac bez karte budi u meni.

– Ma šta ku*ac, idemo dole, ajde kreći!

“Who are you to wave your finger… You must have been out of your head”… Mejnarde ne seri, idemo dole!

Stančić nas je ispratio pogledom, a Sandra hipnotisano zakucana za svoje sedište ne dozvoljava da joj remetimo mir i katarzu.

– Dole, dole, idemo još niže.

Nismo sami, grupa od tridesetak ljudi priljubljenih uz ogradu zauzela je svoja nova bolja mesta. Zapravo malo je onih koji stoje, proveravam da li nekome smetam i pokušavam da sednem na neko mesto gde će zvuk biti konkretniji. I konkretniji je.

– Kako li je tek dobro dole, ma preskačemo na sledećoj pesmi ogradu, nemaju valjda oružije.

Markantna britanka mi se obraća promuklim glasom: – Sa kim si ovde? Hoćeš neku drogu?

– Drogu? Mislim da je Tool sasvim dovoljno.

– Da, i ja sam mislila, ali ljudi su nekako mrtvi, uopšte ne kapiram ovu publiku.

Iza nas dolazi do koškanja, neko je nekome zaklonio pogled, posle nekoliko upozorenje dolazi i do šutiranja. Kakav haos u pozorištu. Grupa od sedam osam redara u žutim markiranim prslucima prilazi uskomešanoj publici i sve nas upozorava da se vratimo na svoja mesta i da stajanje nije dozvoljeno. Stajanje nije dozvoljeno!? Ne primećujući kraj pesme “Pot”, već smo na svojim originalnim mestima. U redu. Pokušali smo.

“Parabol” nežno vraća mir u halu i mir među nas. Nisam sam i sav ovaj bol je iluzija. A onda udarac i prelaz na “Parabolu”. Ekstaza. Mi smo izabrali da budemo ovde i sada. Ostani tu. Ova sveta stvarnost, ovo presveto iskustvo… Ovo telo… Ovo telo… Nisam sam.

Gutamo knedle dok nas vizuelna predstava zbunjije i odvalači pažnju od neprocenjivog trenutka odbacivanja svog bola. Uvodni tonovi pesme “Descending” stišavaju i onu malobrojnu uzrujanu publiku. U pitanju je nova pesma, spora pesma, nešto nalik na “Disposition”.

Fantastičan laserski snop prati otkucaje pesme, vizuelno možda najsnažniji utisak koncerta, vešto izabran i postavljen na pesmi koju publika najmanje poznaje. Deki je izvadio telefon, želi da snimi ovaj trenutak, ali posle nekoliko trenutaka lice u žutom markeru ga upozorava da skloni svoj telefon. “Ovi stvarno nisu normalni”.

A onda kraj pesme, gašenje svetla i reflektor koji izvlači Džastina ispred svih. Šizma! Taj bas dopire do petnih žila svakog od nas i nemir se ponovo uvlači u naša tela. Delovi se sastavljaju dok ih gledamo kako padaju.

Deni Keri je nepogrešiv i pravo zadovoljstvo je slušati čak i samo njega. Veseljak u dresu Lejkersa ispod svog heptograma, simbola savršenstva nacrtanog iz jednog poteza, simbola ničega i svega, precizan i neprevaziđen u svakom svom udarcu.

Pesma dolazi do svog brejka, a Tool je produžava, taj magični rif se valja i proteže češkom dvoranom bacajući svoje krike do Londona, do Pariza, do Beograda, do svih nas… Muzičko savršenstvo, vizuelna ekstaza, mentalna katarza.

“I know the pieces fit! I know the pieces fit! I know the pieces fit! I know the pieces fit!” Vešto izabrana između dve potpuno nove pesme, “Schism” je jedan od simbola grupe Tool, hit, ako se neka pesma ovog benda može tako nazvati, ali hit koji nikada ne dosadi, koji ne prestaje da bude suština.

“Invincible” je još jedna nova pesma, takođe sporog početka koja highligt doseže nakon svog prekida od nekoliko sekundi. Svetla su na Adamu Džounsu koji ostaje sam ispred dvadeset hiljada ljudi svirajući nešto jako Jambi-jasto, repetativno i zarazno što traje i traje i diže tenziju do vrhunca. Silovit kraj pesme i rađanje nestrpljenja u dočekivanju zvanične verzije pesme “Invincible”. Dere!

Pesma koja je možda najčudniji izbor je “Intolerance”. Mejnard je nešto promrmljao. Verovatno u želji da nam pruže nešto iz svoje najranije faze Tool se odlučio na ovu stvar, ali siguran sam da većina ima nekog drugog favorita iz tog perioda, uz ogroman naklon bendu jer su sa repertoara izostavili “Sober”. To je priviegija velikih.

Svi osećamo da se približavamo kraju koncerta a početak pesme “Forty Six & 2” se prekida uz vidnu zbunjenost na stejdžu. Trenutak pauze i postaje nam jasno da je Džastin požurio i da je na redu pesma “Jambi”.

Ne znam zašto sam sa nestrpljenjem cele večeri čekao baš ovu pesmu. Ta gitara zvuči kao tenkovski napad precizno i svršeno vođen, grmi i odzvanja! Nisam izdržao da ne ustanem i ne ispratim pesmu celim svojim telom po cenu da me udalje sa koncerta, dovoljno sam video, dovoljno sam čuo, ovo moram da osetim.

“Forty Six & 2” končno dolazi na red. To je kraj zvaničnog dela koncerta.

Svetla se pale, a na velikom video binu vidimo tajmer koji odbrojava tačno dvanaest minuta. Ljudi zbunjeno ustaju i napuštaju svoja mesta. Digitalni časovnik sporo otkucava, a mi silazimo do ostatka naše družine.

– Keru, jel moguće da si zakasnio na koncert zbog majice?

Stančić je ponosno izvadio svoju maslinastozelenu majicu uz: – Bajo, šuri!

Sandra nam prepričava kako joj je malo falilo da zaplače na jednoj pesmi, dok Oluja dobacuje: – Je l’ bolje nego na Čejnsima!?

Lagano se vraćamo na svoja mesta, svetla se polako gase a na bini vidimo datum. August, 30th. Datum novog albuma? Ili ipak Mejnardova zajebancija. Sa zadovoljstvom ćemo prihvatiti i jedno i drugo. Reflektor je na Deniju Keriju koji pozdravlja publiku naizmenično svirajući sintisajzer i bubanj. Par tonova ovamo, par udaraca onamo, a onda seda za bubanj i solira dobrih desetak minuta. Genijalac. Ludak.

Bacajući pogled sa visine na publiku u parteru ne primećujem ni jednu podignutu ruku, svi su izrazito mirni, blago nezainteresovani, disciplinovani, retko ko odlučuje da ustane i koncert posmatra stojeći. Ostatak benda se vraća na binu i počinje “Vicarious”. Početak pesme je produžen, a Mejnardov vokal ugušen u mikrofonskom efektu, toliko da ga u jednom trenutku uopšte nismo čuli.

Poznato biće iz spota, Adamova imaginacija lagano plovi projektorskim platnima, dok Mejnard peva o bolesti modernog čoveka i ispranosti mozgova televizijom i tehnologijom. Još jedan kratak sempl i prvo i poslednje pravo Mejnardovo obraćanje: – Divno je videti vas opet. Hvala što ste došli. Odsviraćemo vam poslednju pesmu, sada možete izvaditi svoje telefone i napraviti fotografije i snimke. Obezbeđenje, nemojte ih ometati, neka izvade telefone, te glupe sprave.

Hiljade svetlećih uređaja se upalilo, hiljade parova očiju odlučuje da kroz displej svog telefona isprati pesmu “Stinkfist”. Osećamo kraj koji ne želimo.

“Just not enough. I need more”… Svetla se pale, a Dancing Queen sa razglasa izmamljuje osmehe prisutnih. Kakva ozbiljna zajebancija. Gledali smo Tool.

Subjektivno ovo je fantastičan koncert, nešto što je jako važno videti, objektivno nisam srećan jer mesta koja smo imali nisu nam dala mogućnost da u potpunosti uživamo i osetimo Tool spektakl.

Ozarena lica nakon muzičkog prosvećenja i izbegavanje svakog komentara. Tako je bolje. Tako treba da bude. Ima li smisla komentarisati Tool, voditi raspravu o bojama, gitarama, izboru pesama, sumnjati u njihove odluke?

Sledeći put, u nekom drugom gradu, sa nekih drugih mesta, uz potpuno nove pesme. Verujem u to!

Dragan Miočinović

MUZIČKI PUTOPIS: GODSMACK U BUKUREŠTU (APEL DOMAĆIM ORGANIZATORIMA)