Ukoliko ste ljubitelj kriminalističkih serija, onda vam se neće dopasti vest da ste bili žrtva obmane.

Popularne kriminalističke serije u svakoj epizodi prikazuju kako izgleda rešavanje misterija i pronalazak kriminalca koji je počinio određeno zločin. Iako ceo postupak izgleda prilično uverljivo, mnogo toga je zapravo prikazano potpuno pogrešno. “Reader’s Digest” otkriva najčešće greške koje su policijske službe uočile na malim ekranima.

Advokati ne sede s policijskim službama i njihovim klijentima na ispitivanjima

Met C. Pinsker, profesor krivičnog prava na Univerzitetu Virdžinija Komonvelt i bivši tužitelj, savetuje svojim klijentima da ne govore ništa. Izuzetno je retko da bi bilo šta što kažu zapravo moglo da im bude korisno. Pinsker kaže da bi u nekim situacijama klijenti mogli da nanesu više štete nego koristi.

– U vrlo uzbudljivoj i dramatičnoj TV seriji možete videti kako zli optuženik igra verbalne igre s policajcima, a ugledni advokat sedi u blizini. Zapravo nije nimalo nalik tome – kaže Pinsker.

Ako klijent ima vredne podatke, o tome će svog advokata obavestiti pre razgovora s tužiteljem.

Detektivi ne vode SWAT tim

SWAT-ove racije su Pinskerova druga omiljena greška na TV-u. Ponekad glavni lik – detektiv ili običan policajac – vodi SWAT tim u akciju. Često nosi običnu odeću, drži pištolj i nosi samo zaštitni prsluk, dok je SWAT tim u punoj opremi.

– U stvarnom svetu, SWAT tim bi izvršio napad, a kad se osigura prostor, u njega bi se uključile i druge službe za sprovođenje zakona, poput onih za prikupljanje dokaza i ispitivanje osumnjičenih – kaže Pinsker.

Detektivi obično nisu glavni

– Zapravo, detektivi u mnogim agencijama u SAD jednaki su policijskom službeniku. Obično ih nadgledaju narednici ili drugi izvršitelji i nikada ne preuzimaju vođstvo na mestu zločina niti zapovedaju u većem incidentu – kaže Pol Gratan, veteran u sprovođenju zakona koji je diplomirao na FBI-evoj Nacionalnoj akademiji.

Iako na TV-u detektiv govori kapetanu da odstupi jer je to “moje mesto zločina”, to se nikada ne bi dogodilo u stvarnom svetu.

Ne postoji jedna provera na računaru koja govori sve

– Pravi policajci i detektivi moraju da prođu kroz razne kanale pre nego što dobiju potrebne informacije za slučaj. To znači proveru više baza podataka o svim zločinima koje imaju – kaže Gratan.

To uključuje ručno pretraživanje datoteka, lov na članove porodice i sudske podatke, kao i druge vladine zapise, prenosi Index.hr.

– Nadalje, potrebno je dosta vremena za dobijanje nekih informacija, a najpre se moraju podneti službeni zahevi i sudski pozivi. Ono što na televiziji traje nekoliko sekundi zapravo često traje ceo dan ili čak nedelju dana – dodaje on.

Parking mesta nije tako lako pronaći

– Jedna stvar kojoj sam se uvek divio je kako policajci uvek uspevaju da parkiraju tačno na mestu na koje idu. U stvarnosti, mnogo puta nećemo parkirati tačno na lokaciji na koju idemo, iz taktičkih razloga, a čak i da to želimo, obično nema mesta kao na TV-u. Iako policajci mogu da parkiraju na raznim mestima, često moraju da pronađu ono idealno mesto – kaže Gratan.

Priznanja ne zatvaraju slučaj

– Istina je da se priznanja retko događaju i često nisu baš dramatična – kaže Gratan.

Uz to, kada osumnjičeni prizna zločin na TV-u, čini se kao da je sve završeno i da je slučaj zatvoren.

– Priznanje mora da bude temeljno, a istražitelji moraju da dokažu da je osumnjičeni izrazio motiv, da je znao intimne detalje zločina i da se njegove izjave podudaraju s drugim dokazima – zaključio je.

Posebno je pitanje da li smo ovo baš morali da znamo…

HL/Izvor: index.hr