Ako nešto nikada nije manjkalo Kanjeu Vestu, to je samopouzdanje.
Prethodno je nazvao sebe “kreativnim genijem” i izjavio da je njegova “muzika perfektna”, da ne pominjemo planove o predsedničkoj kandidaturi.
Kanjeov poslednji intervju za BBC sa novinarom Zejn Lavom bio je tipičan za njega.
Ne samo da se dotakao pornografije i religije, već je takođe rekao “Ja sam, bez premca, najveći umetnik svih vremena.”
– To se više ni ne dovodi u pitanje.
Motiv religije je često pristuan u Kanjeovim pesmama, a on je čak započeo i Nedeljnu misu – nedeljno okupljanje. često uz pozivnice, na kom se mogu čuti horske obrade klasičnih pesama različitih žanrova.
Njegov novi album nosi naziv “Isus je kralj” (Jesus is King), a obećao je da će za Božić objaviti i “Isus je rođen” (Jesus is Born).
Kanje tvrdi da je zamolio neke članove njegovog tima da nemaju seks bre braka dok rade na albumu.
– Neki ljudi se dave u drogama, a ja sam se davio u mojoj zavisnosti – seksu – rekao je, govoreći o zavisnosti od pornografije nakon što je otkrio primerke časopisa Playboy svog oca.
Pored muzike, Kanje ima i modni brend Jizi, koji je predstavio na Nedelji mode u Parizu.
Kanje je govorio o njegovim planovima da “prenese proizvodnju u Ameriku” i da zaposli radnike za njegove Jizi fabrike kroz američki sistem za reformu zatvora.
Kanje Vest/Photo: YouTzube printscreen
Nastavio je da priča, “Bog me koristi da bi se hvalio. Nabukodonosor je bio kralj Vavilona, pogledao je na svoje kraljestvo i rekao ‘Ja sam ovo napravio ‘”.
– Zvuči pomalo slično, zar ne? Stojim na vrhu planine i pričam o Isusu, govoreći ‘Ja sam ovo uradio. Ja sam Bog’.
Pričao je o troškovima njegovih kreacija na turnejama, govoreći da “nije zaradio nikakv novac od Isus turneje, iako su mediji pisali da je turneja donela 25 miliona dolara i time postala druga po visini prihoda u 2013, posle Pola Makartnija.
Kanje je komentarisao i nekadašnji sukob sa Drejkom, rekavši da želi da se vrati “pozitivnim energijama”.
Izjavio je:
Bog je zabavan. Drejk živi četiri bloka dalje od mene. To vam pokazuje da Bog ima smisao za humor.
U nastavku je rekao da ponekad odšeta do Drejkove kuće, ali ne pokuca na vrata da ga ne bi uznemiravao, već umesto toga ostavi svoj broj telefona Drejkovom obezbeđenju.
– Ne možete služiti Bogu i u isto vreme biti ljuti na svog brata.ćž
Japanski sastav Acid Mothers Temple nastupaće u ponedeljak 28. oktobra od u beogradskom klubu Drugstore, a lokalnu podršku pored već najavljenog benda The Cyclist Conspiracy pružiće i sastav Dol.
Dol je beogradska grupa koja inspiraciju crpi iz putopisne književnosti i filmografije, naučne fantastike, beat poezije i ranih blues i folk pesama.
Od prvog istoimenog albuma objavljenog 2016. godine, koji je bend predstavio u prilicno raznovrsnom izdanju od punk jazza, pop psihodelije, dronea i studijskih improvizacija, do drugog izdanja pod nazivom “II”, Dol je prošao kroz personalne i zvučne promene.
U oktobru ove godine, Dol je objavio dve nove pesme: “Confusing The Smoke” i “Road Ghosts”.
Bend Dol čine: Vukašin Đelić (gitara, sint, vokal), Miloš Pajagić (bas), Dragan Jovanović (bubnjevi) i Dušan Žica (gitara, elektronika).
Acid Mothers Temple/ Photo: Promo
Acid Mothers Temple još od 90-ih, kao samoprozvana hippy grupa, putuje svetom predstavljajući svoj spoj psihodelije, bučnih gitara i moćnog ritma.
Okupljeni oko frontmena benda, gitariste Kavabata Makotoa, rad su počeli pod uticajem progresivnog roka, da bi nastavili sa džez primesama u svojoj muzici, dodajući psihodelične elemente i improvizaciju.
U dosadašnjoj karijeri nastupali su pod brojnim imenima poput Acid Mothers Temple and the Melting Paraiso U.F.O., Acid Mothers Temple and the Cosmic Inferno i Acid Mothers Temple SWR.
Dan nakon beogradske svirke, 29. oktobra, Acid Mothers Temple će nastupati i u Novom Sadu, u Omladinskom centru CK13.
Ulaznice za koncert mogu se kupiti po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara na prodajnim mestima Ticket Visiona, GigsTixa, DD Ticketsa, u LOW – Alternative Baru i u Felix Shopu (TC Sremska).
Rezervacija ulaznica moguća putem mejla: office@rocksvirke.com (ime i prezime, kontakt telefon).
Na dan koncerta cena ulaznica će da iznosi 1200 dinara.
Godine 1971, Džoni Mičel objavila je “The Christmass Book” – zbirku ranih songova, poezije i akvarela u svega 100 primeraka koje je poklonila prijateljima
Ove jeseni, izdavačka kuća Cannongate Books iznova je objavila ovu zanimljivu zbirku.
Pogledajte nekoliko akvarela iz te knjige – verovatno ćete prepoznati neka lica. Poznatija po svojoj muzici i poeziji, Džomi Mičel je zapravo akademska slikarka koja je diplomirala slikarstvo na Alberta Koledžu u Kalgariju.
Beogradski metal bend Quasarborn objavio je spot za “Sun”, obradu poznate numere sastava Eyesburn. “Sun” je samo jedna u nizu numera koje će se naći na predstojećoj tribute kompilaciji posvećenoj pionirima mešavine hardcorea i reggaea, a na kojoj će učestvovati i Downstroy, Discord, Riot 87, Senshi i mnogi drugi.
Objavljivanje kompilavije “Only We Can Solve This Problem” planirano za narednu godinu.
– Želeli smo da ostavimo lični pečat, a da pritom ostanemo verni samoj pesmi. Svirajući s Eyesburnom ovog leta, na dubljem nivou sam shvatio i doživeo energiju koju ovaj bend poseduje, a “Sun” mi je možda omiljena pesma iz njihovog opusa. Sve detalje i aranžmanske ideje koje smo ubacili u obradu su nastale kao rezultat džemovanja na probama i samom snimanju i ceo pristup ovom “projektu” je bio jako rasterećen, što je svima prijalo i dalo našem izražaju jednu novu dimenziju. Tihom je Eyesburn omiljeni bend, stoga ovaj poduhvat za njega ima specijalno značenje, a ja lično sam najviše uživao u osmišljavanju i snimanju vokalnih deonica – izjavio je Luka Matković.
Quasarborn/ Photo: Promo
Sam video snimak je dokumentarne prirode i uvodi nas u proces snimanja Quasarborna u njihovom studiju Citadela.
Posle ove obrade, bend planira da nastavi sa objavljivanjem numere sa predstojećeg albuma “A Pill Hard to Swallow”, čije je objavljivanje najavljeno za 24. januar 2020.
Ekipu benda Quasarborn čine: Luka Matković (vokal, gitara), Marko Danilović Tihi (bubnjevi), Miloš Tomasović (bas gitara) i Đorđe Luković (gitara).
Inače, Quasarborn je u proteklom periodu objavio i dva spota za pesme “Atlas“ i “Bastion” koje će se naći na predstojećem izdanju “A Pill Hard to Swallow”.
Sarajevski bend Letu štuke nastupiće 8. novembra prvi put u zemunskom klubu Fest.
Grupa predvođena frontmenom i autorom Dinom Šaranom već s prvim studijskim albumom “Letu štuke” (2005), izazvala je veliko interesovanje u regionu, kako među publikom tako i kritikom koja ga je svrstala među vodeće alter-pop naslove.
Naredna dva studijska albuma “Proteini i ugljikohidrati” (2008) i “Brojevi računa” (2011) donela su numere “Tesla”, “Paranoja”, “Psycho”, “Sami”, “U ovom svjetu”, “Bella dona”… koje su im uz prethodne “Minimalizam”, “Mjesto za dvoje”, “Sunce” i “Šutiš” obezbedile vodeće mesto na regionalnoj sceni.
Dino Šaran, Letu štuke/ Photo: Aleksandar Milovanović
Šaranova lirika, vrlo intimna, jezgrovita, istinita, uvek aktuelna i bolna kada secira društvena stanja i događaje, jedan je od glavnih razloga što je ovaj bend u samom vrhu muzičke scene, sa čvrstim uporištem u svim delovima regiona.
Posle sedam godina diskografske pauze, krajem 2018. objavili su četvrti studijski album “Topla voda” s kojim se publika upoznala kroz singlove “Bože zdravlja”, “Supermarket”, “Bočice” i “Zemlja gori” rađenom sa ekipom iz benda Dubioza kolektiv.
Prema prvim reakcijama publike i kritike Štuke su oduševile kako novim pesmama tako i energičnim nastupima što se moglo videti prilikom regionalne koncertne promocije albuma u Zagrebu, Ljubljani, Beogradu i Sarajevu.
I tako, posle skoro godinu dana od poslednjeg susreta sa beogradskom publikom, Letu štuke nastupiće u zemunskom klubu Fest.
Početak koncerta je u 22:00 časa, a ulaznice po ceni od 1200 dinara (pretprodaja) možete da nabavite u Felix Shopu (TC Sremska). Na dan koncerta ulaznice će se prodavati po ceni od 1500 dinara.
Beogradski bend Irish Stew of Sindidun će koncertom 2. novembra u Domu omladine Beograda proslaviti prvih i najaviti novih 15 godina karijere.
Za sve to vreme prevalili su hiljade kilometara, odsvirali stotine koncerata i snimili četiri odlična albuma, srećni što mogu da rade ono što vole, a da pritom u njihovim muzičkim snovima obojenim u zeleno uživa i publika na svim meridijanima.
Nema dileme da negde u srpskim genima leži posebna strast prema irskoj muzici, pa smo intervju sa Bojanom Petrovićem, liderom benda, počeli upravo pitanjem vezanim za tu nevidljivu nit koja spaja dva prilično daleka, ali po mentalitetu vrlo bliska naroda.
[accordion title=’Irish Stew of Sindidun su…’]Bojan Petrović – lead vocal, irish whistles Ana Đokić Brusić – violin Ivan Đurić – banjo, el. guitar, back vocals Nenad Gavrilov – acc.guitar, back vocals Aleksandar Gospodinov – bass, back vocals Marko Jovanović – drums[/accordion]
Od svega što ste mogli da izaberete da svirate početkom 2000-ih, vi ste odabrali irski melos. Zašto? – Mislim da je “irski melos” odabrao nas. Pre nego što smo oformili bend, niko od nas nije imao profesionalno muzičko iskustvo. Dok smo stvarali bend ujedno smo i učili da sviramo instrumente. Irsku muziku smo privatno slušali i svirali je onako za svoju dušu u kućnoj varijanti, potpuno spontano je nastala ideja o nekakvom koncertu, međutim ti počeci su odlično prihvaćeni od celokupne tadašnje publike i scene. I posle nije bilo nazad.
Kako vi doživljavate tu neraskidivu muzičku vezu između Irske i Srbije? – S obzirom na to da imamo slično kulturno i istorijsko nasleđe, pre svega u vidu vekovne borbe za nezavisnost i slobodu, logično da je i muziči izraz dosta sličan. Sa druge strane, mislim da ljudi ovde vole tu vrstu muzike iz prostog razloga jer je melodična i prirodna, ako tako mogu da se izrazim – organska. Prosto prija ušima.
Da li je bolji osećaj dok svirate svoje pesme, ili dok ljudi uz njih skaču i luduju? – Mislim da jedno bez drugog ne ide. Ideja živog nastupa, koncerta, upravo i jeste u toj razmeni energije između benda i publike. Da se razumemo, uživamo i na probama, ali koncert je ipak koncert.
Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX
Koja je najveća razlika između studijske verzije ISS i onoga što bend pruža uživo? – Da se nadovežem na prethodno pitanje, ili ponovim, najveća i suštinska razlika upravo jeste to prisustvo publike i razmena energije. Studijski se mnogo više pažnje obraća na detalje, da sve bude precizno odsvirano, da traje, jer će se slušati iznova i iznova. Izvođenje uživo je stvar doživljaja tog jednog trenutka koji delimo zajedno sa publikom. Ja lično uživam u obe varijante jer svaka ima svoje izazove i pozitivne strane.
Da li vam više prijaju manji prostori za svirku, gde je kontakt sa publikom bliži, ili je ipak san koncert u areni, gde 20.000 ljudi peva sa vama? – Mišljenja u bendu su podeljena po tom pitanju. Što se mene lično tiče, više volim manje prostore, ili hajde da kažem prostore do nekih hiljadu, dve ljudi. To je po meni prava mera. Volim da publici vidim lica, volim interakciju sa čovekom više nego sa masom. Sve preko tog broja iako sa strane deluje veličanstveno u suštini te udaljava od publike i smanjuje direktnu interakciju. Kada god sam nastupao pred više hiljada ili čak više desetina hiljada ljudi, ceo taj doživljaj sa hukom publike i zaspeljujućim svetlom te proguta, nekako se osetiš kao da si uprkos svemu sam na bini. To ume da bude bezlično.
Koje je najneobičnije mesto na kojem ste svirali? – Početkom 2000-ih, bilo je nekoliko nastupa u okviru sad već legendarnog karavana Radija 202 gde se 10-ak bendova jednom nedeljno skupi u jedan autobus, ponese kompletnu opremu i produkciju iz Beograda i ode u neka mesta po unutrašnjosti gde se dešavalo da ne postoji apsolutno ni jedan adekvatan koncertni prostor. Raspakujemo se recimo u svečanoj sali nekog hotela ili prostora koji je sve samo ne koncertni, i udri. A ljudi oduševljeni. To je bio čist entuzijazam i ljubav prema rokenrolu. Žao mi je što toga više nema jer su gradovi i dalje tu, a koncerata po unutrašnjosti sve manje.
Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX
Kakva su vaša iskustva sa Ircima koji su imali priliku da vas čuju, prepoznaju li vas kao “svoje” ili ste im egzotika s Balkana? – Irci kao nacija su vrlo osvešćeni u tom tradicionalnom smislu, znaju šta je njihovo jer su svesni koliko je života dato da se to vekovima očuva. Ovo što mi radimo je za njih svakako pozitivno i kreće se u rasponu od “simpatična i interesantna stvar” do “fantastičan bend i muzika”. Ali nikad kao “njihovo”, jer, ono što je njihovo je isključivo i striktno tradicionalno, postoji pravilo kako se to svira, bez upliva u druge muzičke žanrove i eksperimentisanja. Mi smo ipak autorski bend koji samo koristi njihov muzički narativ da bolje prenese sopstvene ideje, nikada se i nismo trudili da kopiramo tuđu tradiciju već da joj na neki način odamo počast.
Koje je najbolje irsko pivo… iz iskustva? – Da budem iskren, ne žalim se ni na jedno. Presudno je da su zalihe adekvatne. Ako baš moram da izaberem, onda Kilkenny. I to pola po pola pinte, da drži temperaturu.
Šest godina je prošlo između trećeg i četvrtog albuma, koliko će proći do petog? – Nismo nikada striktno planirali takve stvari, pravljenje pesama obično ne ide na silu pa smo albume prosto objavljivali onda kada smo smatrali da su spremni. Poslednjih godina postoji i taj trend da je mnogo efektnije objavljivati singlove pa sada razmišljamo u tom pravcu. Verovatno ćete imati priliku da čujete prvo nekoliko singlova, a onda ćemo to zaokružiti albumom, kad budemo osetili da je pravo vreme za to.
Kako u mračnim vremenima naći inspiraciju da tugu opevaš veselim notama? – Meni to dolazi potpuno prirodno, nisam siguran. A odlično ste primetili nepisano pravilo da je irska muzika zapravo tužan tekst predstavljen veselom muzikom. Naš narod bi rekao “Udri brigu na veselje”, to je u suštini to.
Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX
Kako ste uspeli da “otmete” Anu od Celtsa, ili… čime ste je zaslužili? – Kelti su prvo nama uzeli frulaša na određeni period i sada je došao red da vrate uslugu. Ali mislim da smo dobro prošli. Šahovskim žargonom, menjali smo konja za kraljicu 🙂
Kako se živi od vaše muzike u Srbiji, da li ste pomislili da biste “preko” sad već bili milioneri sa jahtama, avionima i kamionima? – Ne živi se od muzike, mi živimo za muziku. I mogu vam reći da mi je drago zbog toga. Da bi u Srbiji pristojno živeo isključivo od muzike, moraš ili da sviraš na svadbama, ili da budeš muzičar “honorarac” koji će danas da svira sa srpskom majkom, a sutra ono što voli. Ili da sviraš nešto što možda i nije muzika. Krvav je to lebac. Ne mislim ni da je preko bolja situacija, možda je čak i teže, mada sistem jeste uređeniji. Veće je tržište, ali je samim tim i konkurencija ogromna. A troškovi života 10 puta veći nego ovde. Svi jako dobro sviraju i svi jako žele da uspeju. Naravno, nije sve baš tako crno belo, pa ko stvarno odluči da se posveti muzici, uz dosta rada i odricanja, verovatno da može da napavi solidnu karijeru. Pa neko za jahtu, neko za čamac.
Svojom karijerom bavite se jako ozbiljno, ulažete u sebe, u marketing, promo materijale, sajt, društvene mreže… Da li je jedna od većih grešaka domaćih bendova što sve prepuštaju stihiji? – Pre bih rekao da je to jedna neiskorišćena prilika. Greška je u sistemu. Kažu da je najproduktivniji sistem onaj u kome svako radi ono u čemu je najbolji. Prema tome, bendovi bi trebalo da se bave pravljenjem pesama i vežbanjem instrumenata, a neki drugi ljudi da rade svoj posao marketinga, produkcije, menadžmenta. Međutim, kako smo ovde u Srbiji još uvek daleko od nekog ozbiljnog sistema, uglavnom smo primorani da se snalazimo kako znamo i umemo. Mi imamo taj luksuz da među članovima benda postoje ljudi koji su sposobni da se bave i svim tim propratnim a zapravo jako bitnim delatnostima pa često funkcionisemo kao mala firma. Nažalost, tu onda muzika trpi jer ne može sve uvek da se postigne, ali šta da radimo, to je kompromis koji je neminovan. Trudimo se naravno i da sarađujemo sa drugima koliko god je moguće. Imamo ljude koji nam povremeno pomognu u svakom smislu, ali na kraju ipak najveći deo priče moraš da izguraš sam.
Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX
Ako neki mladi bend reši da krene vašim stopama, koji je najbolji savet koji biste mogli da im date? – Savetovao bih im da se pre svega zapitaju koji je cilj njihovog bavljenja muzikom. Ukoliko žele popularnost i novac, onda možda ovo i nije za njih, možda je mnogo bolje da odmah odustanu i da se posvete nekoj drugoj delatnosti kroz koju će taj svoj cilj i ostvariti. Ukoliko žele da se muzikom bave jer imaju potrebu da se autorski i kreativno izraze i ako je to cilj sam po sebi, onda samo napred. Spremite se da pored sviranja učite i marketing, autorska prava, menadžment… Razmenjujte iskustva sa drugima na sceni i upijajte znanje, budite spremni na lobije i saplitanja, ali ne smete da stanete. I uz malo sreće, vaša muzika će doći do slušalaca, možda ne u velikoj meri, ali dovoljno da to što radite ima nekog smisla. U oba slučaja, vredan rad, posvećenost i pre svega kontinuitet su neophodni.
Kada bi neko, ko vas nikad ranije nije slušao, poželeo da dođe na rođendanski koncert 2. novembra, kako biste ga ubedili da radi pravu stvar? – Rekao bih mu da karta za naš koncert košta kao dva piva u gradu ali da radi jače i drži mnogo duže.
Da li ste ikada pokušali da zaista skuvate “irski paprikaš na beogradski način”? Kako bi glasio recept… – Ana i ja smo bas nedavno bili gosti u jednoj TV emisiji u kojoj se kuva, pravili smo Irish Stew koji je ispao fenomenalno. To je ustvari sirotinjsko jelo, ali ujedno i domaćinsko, klasičan gulaš. U originalu ga Irci prave sa ovčetinom, krompirom i šargarepom, uz dosta začina. Po tradiciji, ide i malo Guinness piva. Eto mi Beograđani bismo mogli da dodamo BIP.
Šta ćete biti kad porastete? – Bivši bend, koji se povukao sa scene onda kada je za to bilo pravo vreme, da ne uzurpira binu mladima.
Petnaesti jubilarni filmski festival Slobodna zona biće održan od 7. do 12. novembra 2019. godine u sedam bioskopskih dvorana u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.
Festivala Slobodna Zona u okviru selekcije Horizonti Balkana donosi šest uzbudljivih ostvarenja po izboru selektora Jelene Maksimović i Ivana Bakrača.
U centru pažnje su borba i sećanje, nasleđe prošlosti, potreba za (dis)kontinuitetom i po(r)uke kojim događaji mesta i ljudi iz prošlosti definišu našu budućnost.
Dugometražni dokumentarni film Andreja Korovljeva “Tusta” približava nam život Branka Črnca Tuste, frontmena legendarnog pank-rok benda KUD Idijoti iz Pule.
Tusta je zahvaljujući svom muzičkom i sindikalnom angažovanju kao vođa sindikata “Uljanika” iz Pule postao simbol slobode i zdravog razuma na regionalnoj sceni.
Kroz arhivske materijale i intervjue s članovima benda, kolegama i savremenicima, film govori o neočekivanom proboju i meteorskom usponu pulskog sastava, ograničenim aktivnostima benda i zabranama koje su doživljavali usled rata i nacionalizma u Hrvatskoj.
Nepoljuljanih ideala i beskompromisnog stava, Tusta i KUD Idijoti bili su prvi hrvatski bend koji je nastupio u Srbiji nakon raspada SFRJ, na danas legendarnom koncertu u beogradskoj Hali sportova 2000. godine.
Film makedonske rediteljke Teone Strugar Mitevske “Bog postoji: njeno ime je Petrunija” imao je premijeru na ovogodišnjem Berlinalu gde je donio Nagradu ekumenskog žirija.
Ova moderna makedonska satira prati borbu tridesetdvogodišnje žene sa svakodnevnim nevoljama post-socijalističkog patrijarhalnog društva.
Mitevska postiže balans između humora i ozbiljne feminističke pozicije koja preispituje tradiciju, patrijarhat i religiju kao najproblematičnije aspekte savremenog makedonskog društva.
Posle bezuspešnih pokušaja da pronađe posao praćenih seksističkim poniženjima, Petrunija se odlučuje za učešće na tradicionalnoj ceremoniji namenjenoj isključivo muškarcima.
Teona Strugar Mitevska, je za film “Bog postoji: njeno ime je Petrunija” dobila Zlatnu arenu za režiju u kategoriji manjinskih produkcija na proteklom 66. Pulskom filmskom festivalu.
Još jedan film koji reprezentuje žensku borbu režirala je hrvatska rediteljka Dane Budisavljević. “Dnevnik Diane Budisavljević” predstavlja crno-belu fuziju igranog, dokumentarnog i arhivskog materijala, dramatizacije autentičnih događaja, filmskih natpisa, komponovane eksperimentalne i klasične muzike.
Dokumenti i fikcija se prepliću slikajući snažan portret hrabre žene koja odlučuje da je život nevine dece veći od ideja nacionalnosti, političke pripadnosti, pa i od njenog sopstvenog života.
Založivši sopstveni život u ime nevinih ljudi, gospođa iz visoke građanske klase odlučuje da spase 10.000 dece iz ustaških logora za vreme Drugog svetskog rata.
I dokumentarni film srpske autorke Jelene Radenović “Umetnost sećanja” podseća nas na nasleđe prošlosti.
To je film o monumentalnim spomenicima podignutim u periodu socijalizma na tlu bivše Jugoslavije. Osnovna namera filma je da pokaže da će prava umetnost opstati, naći put do publike i preživeti smene ideologija i političkih uređenja.
Ovi spomenici su istovremeno simboli stradanja i čovekove borbe za slobodu, za bolju i svetliju budućnost.
O tome kako su nastali neki od najvažnijih spomenika i kako je bilo stvarati u tom periodu u filmu svedoči skulptor prof. Miodrag Živković, autor spomenika na Kadinjači, Tjentišu, u Kragujevcu…
Oni su apstraktne konstrukcije, lišene ideoloških simbola (srp, čekić) i kulta ličnosti koji je veoma prisutan u spomeničkoj skulpturi drugih socijalističkih zemalja.
Njihov oblik i dizajn su moderni, čak i futuristički, vizionarski, dok je njihova tehnička izvedba impresivna. Njihov cilj je bio da postave i estetske i etičke standarde u novorođenom, posleratnom društvu. Inspirativni moto tog vremena ilustruje ovu nameru: mi gradimo spomenike, spomenici grade nas!
Izvanredan minimalistički debitantski film “Čudovišta” rumunskog reditelja Mariusa Olteanua okreće se unutrašnjoj, ličnoj borbi i preispituje odnos glavnih protagonista kroz njihove susrete sa potpunim strancima.
Vešto izgrađena napetost omogućava putovanje kroz usamljenost ljudskog bića u post tranzicionoj državi. Dana i Artur su bračni par u svojim četrdesetim i zajedno su skoro već 10 godina.
Kao par, uživaju ljubav i naklonost prijatelja i porodice, a pojedinačno prezir. Njihove lične potrebe, ubeđenja, životna očekivanja ali i unutrašnji demoni nateraće ih da se suoče sa sobom i zapitaju, ali i odluče, da li je rastanak zaista najveći dokaz ljubavi?
U okviru dokumentarnog omnibusa “Palata za narod” bugarskih reditelja Georgi Bogdanova i Borisa Misirkova glavni protagonisti su građevine u Moskvi, Sofiji, Bukureštu, Berlinu i Beogradu koje predstavljaju remek-dela arhitekture iz perioda socijalizma i svedoče o istorijskim preokretima u Istočnoj Evropi u drugoj polovini dvadesetog veka.
Arhivski materijali, intervjui, savremeni snimci, glasovi naratora i citati grade strukturalno kompleksan omaž ovim izuzetno zančajnim građevinama.
One pamte drugačije političke vrednosti i otvaraju pitanja za različite interpretacije u sadašnjosti. Nacionalna palata kulture u Sofiji, Državni univerzitet u Moskvi, Palata parlamenta u Bukureštu, Palata Federacije u Beogradu i Palata republike u Berlinu jedinstvena su arhitektonska dela čija je izgradnja zahtevala mnogo hrabrosti i malo ludila, a zadatak im je bio da podsete narod na vrhovnu vlast i svetlu budućnost.
Svaka od njih je po nečemu posebna – najviša, najveća, ima najveći sat na svetu ili najnapredniju tehnologiju svoga vremena.
Te građevine su bile najgrandiozniji poduhvati u vreme kada je borba za opšte dobro bila politika centralne vlade. Sada, kada je socijalizam propao, autori se osvrću na njih i otkrivaju njihove tajne.
Filmovi iz selekcije Horizonti Balkana pozivaju nas na sećanja i suočavanja. Na stara previranja i ona za koja se nadamo da neće doći.
Podsećaju nas na ožiljke generacija koje su se borile za svoje ideale i pitaju i nas, koja je naša borba?
U ekipi novosadskog stoner/heavy rock benda Northern Revival pre dva meseca došlo je do velike promene. Posle sedam godina saradnje razišli su se sa pevačem Petrom.
Od pre nekoliko nedelja novi glas benda je Slobodan, fanovima verovatno poznat od ranije iz sastava Leaf.
Pošto je Northern Revival već imao zakazana tri koncerta, momci ovih dana imaju pune ruke posla kako bi se uvežbali za nastupe sa novim pevačem.
Ekipa nam je otkrila da će se posle ovih nastupa posvetiti pravljenju novog repertoara sa Slobodanom i da možemo da očekujemo novine u zvuku, a delić toga odnosno dve nove pesme će svirati na najavljenim koncertima: – 28. oktobar – Temišvar – 2. novembar – Beograd (Elektropionir, gosti na turneji kanadskog sastava Dopethrone) – 8. novembar – Novi Sad (Panonia Dry Sea festival gde će nastupiti uz grčki bend Nightstalker i domaće Hill, Tentacle Wizard i Madvro)
Fotografije se odnose na scene iz spota za navedenu pesmu u kojima se vidi Lejdi Gaga kako peva i pleše u praznoj kadi. Sudeći prema fotografiji, izgleda da je 33-godišnja pevačica pozirala u garderobi, pošto iza nje možemo da vidimo odeću i perike.
Singl “Bad Romance” je označio početak izrazito eksperimentalne faze za Lejdi Gagu, koja je godinu nakon objavljivanja pesme i spota na MTV Video Music Awards događaju nosila haljinu napravljenu od sira i mesa. Zatim je šokirala sve prisutne kada je stigla na dodelu Gremija u Los Andelesu u kapsuli u obliku jajeta i tvrdila da je u njoj provela 72 sata pre ceremonije.
Tom Morelo napisao je kolumnu na Buzzfeed Newsu u kojoj je pozvao muzičke festivale da bojkotuju tehnologiju za raspoznavanje lica.
Nakon što je primećeno da je niz festivala počeo da dopušta skeniranje lica posetilaca u komercijalne svrhe, gitarista bendova Rage Against The Machine i Audioslave pokrenuo je inicijativu za bojkot ove tehnologije makar u muzičkoj industriji.
Primećeno je da pojedini festivali dozvoljavaju pristup tehnologiji za raspoznavanje lica, dok i pojedine muzičke zvezde poput Tejlor Svift otvoreno koriste ovu tehnologiju. Takođe, koncertni prostori poput njujorškog Madison Square Gardena koriste tu tehnologiju.
– Sat otkucava – upozorava Morelo. – Ako se sada ne izborimo za svoju slobodu u bliskoj budućnosti, niko nam neće biti kriv.
