Robert Del Naja je prvog festivalskog dana javno podržao studentsku borbu. Sutradan, Joker Out je tome posvetio pesmu. Tu i tamo, u razgovorima, sa razglasa, u matricama, ili u pauzama, čula se podrška.

Osvanuo je 28. jun. U Beogradu, ne samo običan Vidovdan. U Kragujevcu, poslednje veče Arsenal Festa. Odjednom, promena satnice nije stvarala problem. Bilo je to sasvim opravdano kašnjenje – ni jedno mesto, bar do 21:00 čas, nije bilo preče od Slavije.

I negde, baš u to vreme, na binu Gardena izašao je Miki i njegov Six Pack.

Romanski jezici, posebno francuski, su muzikalni, laki za otpevati. Ili bar tako misle oni koji ih samo slušaju. La Femme, na primer, misli drugačije.

– Nikako, uopšte nije. Francuzi ne misle da je francuski “taj” jezik. Ljudi češće misle da treba da pevaju na engleskom, pošto je engleski “pevljiviji”. To je možda i istina, pošto smo usmereni ka engleskom jeziku i naučili smo na njega, ta kultura se širi kroz muziku i filmove. Lakše je da zvučite kul ako pevate na engleskom, ali sam siguran da i na srpskom mogu da se pišu fenomenalne pesme. Nema izgovora ako ne stvarate muziku na maternjem jeziku – rekao je Marlon.

Sasvim je logično, kako i sami kažu, da Francuzi pevaju na francuskom i da ne treba da postoji lakši način – svaki jezik je jednako muzikalan.

“Space cosmonauts”, kako je La Femme nazvao akrobate na štulama koje već tri dana zabavljaju publiku Arsenal Festa, su tokom njihvog, skoro cirkuskog scenskog nastupa, konačno dobile svoju pravu svrhu.

Svaki član benda ima svoj prostor, pokrete i ulogu u “sceni”. Gledani pojedinačno, deluju kao da su “svako za sebe”. Međutim, funkcionišu kao savršena celina.

Filmično, poput kinematografije francuskog novog talasa. Godarov čuveni jump cut, u momentima kada “skaču” sa jednog instrumenta na drugi (a šta bi drugo radili multiinstrumentalisti), dobijaju svoju fizičku formu.

Jedino što je nejasno je – šta je Mišel? Protagonistkinja kada je u centru pažnje, antagonistkinja kada obara instrumente, juri (i potencijalno “prebije”) ostale članove. Đavo na ramenu kada nagovara publiku da se započne šutka.

Međutim, tu je Sem (najčešće basista), da probije četvrti zid, između publike i bine.

Prvo je ispolivao prve redove vodom, a zatim skočio u šutku, iz koje je izlašao krvav. Usledilo potpisivanje na grudi, fotkanje i nestajanje u masi.

– Vratite nam basistu, molimo vas – tražio je neko sa bine. Verovatno je bilo prekasno.

Za poslednju pesmu su odabrali “I Believe in Rock and Roll”. I ne samo da veruju, nego osećaju i žive taj zvuk.

Toliko da na pitanje o tome kako biraju kostime za nastup odgovaraju da su to, jednostavno oni. Tako izgledaju svaki dan.

La Femme je posle svirke bio u publici, radoznalo razgledajući okolinu, ćaskajući sa svima ko poželi. Za to vreme, Darko Rundek je pomagao tehničarima na bini. Prvi put da su ovacije tehničkoj podršci zapravo imale smisla.

– Dobro veče, pred vama su Rundek i ekipa – najavio je, kao da već nismo znali. Ruke su svirale, publika je pevala, on je pevušio. Nežno i tiho, a publika je odradila svoje. Čak i za instrumentalne delove. Već se čula po neka pištaljka, kada je bubanj počeo da udara u ritmu namenjenom za dva dobro poznata sloga. Publika je razumela, ispratila i dodala reč koja je nedostajala.

– Živimo u za*ebanom vremenu, u za*ebanom danu. Imam milion vesti iz Gaze. Ali, koje su vesti iz Beograda? Tamo su vam braća i sestre – pitao je. Neka mu neko javi, šta se to desilo samo dvadesetak sati kasnije. Želja nam jeste samo jedna. Protiv ugnjetača, pomagača i onih što ćute. Radimo na tome, da naše “No pasaran!” bude zadnje. I da nije važno čije je ime, ako ono znači pravda.

“Makedo” je otpevušena, otplesana. Upaljeni su blicevi i kako je rekao, “analogni upaljači” (najmanji zajednički sadržaoci festivala i simbolike na ulicama). Bilo je vreme za “Šal od svile”.

– Osim što su nas naučili da sve pakujemo u plastiku i da gledamo u ekrane, navikli su nas i na ratovanje. Mi smo na mestu gde su se nekada proizvodili topovi. Neka se više nikad ne proizvode, da im ne dozvolimo. I da se nose u … i oni i ratovi.

Umesto bisa, od prvog reda, pa sve do prolaza u Garden stejdž, širilo se “Ko ne skače…”. Skakalo se, itekako.

– Najradije bih vam i ja sad rekao, “ko ne skače”, nego sam u godinama – našalio se Rambo Amadeus, na pomenutom, krcatom, Gardenu.

Međutim, publika je još uvek skakala. U godinama ili ne.

– Omladino, ne mlatite se sa policijom. Psihički pritisak je dovoljan – savetovao je iskusno.

I kad je već bio kod psihe i nauke, nazvao je svoj koncert “grupnom terapijom protiv kulta ličnosti”.

Kad nas je naučio da prvi put, posle “U cara Trojana kozije uši” pevamo “car je go, car je go”, bili smo spremni za preokret.

– Znači, “car je go, car je go”. Je l’ to u redu? E, dobro. Sad ćemo da promenimo. Sad je “go je car, go je car” – i bilo je, u nedogled.

– Pa mene deca slušaju. Ja sam kao Filip Višnjić, slušaju me sa kolena na koleno – napravio je duhovito poređenje, videvši generacije i generacije u publici.

“Rambo, care, kupi nam cigare” se nekako (potpuno neizbežno) prelilo u “pumpaj”. Nastala je kratka pauze za dodeljivanje ordena, skoro pa samom sebi. A onda je sve to postalo “Let The Sunshine In”.

– Valjda se vidimo i dogodine, u nekom demokratskom Kragujevcu – poželeo je. Da se vidimo u bilo kom gradu, neka su svi demokratski.

Na Mainu, za to vreme, nstupao je Majkl Kivanuka sa svojim brojnim i neobičnim bendom.

IDEM je “nasledio” binu od Ramba, a sa njom i onu mlađu generaciju publike.

Mesta je bilo taman dovoljno da kosa leti u svim pravcima, kao posledica plesa.

A na glavnoj bini se čekao Faithless…

Prvi redovi su, dokono, ali neumorno čekajući nastup, napravili svoj sopstveni rejv uz muziku koja je služila da popuni prazninu između bendova. Milimetre prostora koji nisu bili zauzeti ljudima, popunjavali su laseri.

Tehno zvuči još bolje kada ritam umesto basa diktiraju pištaljke. Žurka je otvorena obradom numere “Yeke Yeke”.

Naoružan falašicama vode, neonskim narukvicama i naočarima za sunce, publika je bila spremna za poslednji ovogodišnji nastup na glavnoj bini.

Garden stejdž, pun uprkos Faithlessu, jer bilo je još ljubitelja gitarskog zvuka, preuzeo je Koikoi. Nije manjkalo energije, jer Marko Grabež ostaje na nivou bez obzira na okolnosti ili doba noći. Baš ništa ne može da ga spreči u nameri da oseti šutku za “Misisipi”.

– Zahtevamo oslobađanje svih večeras uhapšenih demonstranata – poručili su glasno. Za neke, zahtev im je ispunjen. Za one ostale, građani Beograda su ostali ispred Višeg Javnog Tužilaštva. Tamo gde su se sledećeg dana uputili svi koji su bili na, iza i ispred bine, ako se nisu uputili ka svojoj najdražoj raskrsnici.

Koikoi je jedan od retkih bendova koji je dobio bis. Odsvirali su “Bog te ubio!”. Ko je kome (ili čemu posvetio), neka ostane za interpretaciju.

Ovogodišnje izdanje Arsenala zatvorili su Orthodox Celts.

Po pravilu, na festivalu se poslednje večeri ostaje do zore. Ne mari se mnogo za stanare, na klupi ispod prozora se odaju tajne, sabiraju utisci i zveckaju limenke.

Razlog više za nespavanje bile su vesti. Neizvesnost i noć koja je neosetno postala novi dan, u koji se prelila borba iz prethodnog. Bio je to kraj festivala. U ostatku Srbije, tek je počinjalo.

Zora je bila u 04:56. Svitanje tek predstoji.

J. Ilić za HL