Monday Blues, serijal low-noise bluz koncerata u organizaciji Doma omladine Beograda, prešao je dug put od svog premijernog predstavljanja publici u maju 2017. godine.
Tokom desetina nastupa u Centralnom holu i na Zidiću DOB-a, nastupili su brojni domaći bluz izvođači. Ovog ponedeljka 8. marta, u Centralnom DOB nastupiće duo Soulshine, koji čine Boris Supan (gitara, vokal) i Milan Petrović (klavijature). Njihov specijalni gost biće Ivan Jovanović iz benda Loup Garou.
Photo: Promo (DOB)
Repertoar benda Soulshine sastoji se od dobro poznatih bluz standarda i pažljivo odabranih pesama koje znate iz drugih žanrova, ali ovoga puta u bluz ruhu.
Poslednjih nekoliko godina više su nastupali u inostranstvu nego na “domaćem terenu”, tako da je ovo prilika koju ne treba da propustite.
Pozivamo sve ljubitelje muzike na ugodno druženje ponedeljkom uveče – dođite u Dom omladine i postanite deo Monday Blues iskustva.
Istorijski atrefakti koje je prikupio proslavljeni britanski rok muzičar Fil Kolins i 2014. godine poklonio američkoj saveznoj državi Teksas izloženi su od 2. marta u istorijskoj tvrđavi-garnizonu Alamo koji su od 23. februara do 6. marta 1836. godine branili američki naseljenici od meksičkih trupa pod komandom generala Antonija de Santa Ane.
Među izloženim predmetima je i jedan mesingani top, koji je koristila meksička vojska tokom opsade Alama, a izložba više od 200 istorijskih predmeta, tzv. Kolinsova kolekcija, trajaće do 25. aprila.
– Javnost je veoma zainteresovana da vidi kolekciju koju nam je Fil Kolins velikodušno poklonio. Čast mi je što se brinem o njoj i čuvam je – izjavila je Kristi Miler Nikols, direktorka za arheologiju, kolekcije i istorijska istraživanja u Alamu.
Glumac Branko Đurić poznat je po tome što voli da nasmeje ljude i da se dobro zabavi. Slavu je stekao glumeći u “Top listi nadrealista”, ali je Đurić poznat i van naših prostora.
Đurić je naime sarađivao sa holivudskom glumicom Anđelinom Džoli u filmu “U zemlji krvi i meda”, a sada je mnoge nasmejao objavivši fotografiju sa njenim bivšim suprugom i slavnim holivudskim glumcem Bredom Pitom.
On je na fotografiji pozirao sa Feđom Štukanom i Bredom Pitom. U centru slike se nalazi Bred koji je gurnuo lice u kameru i nakreveljio se, a Đuro i Strukan se vide kako se smeju u pozadini.
“Feđa i ja s nekim tipom koji nam je uleteo u kadar”, napisao je Đuro i u hashtagovima dodao “vidi mu glave” i “nisam ja hteo pred njim”, a otkrio je i da je fotografija nastala na filmskom setu.
Predstava “Audijencija” svoji premijeru doživela je još 1981. godine u Ateljeu 212, a glavne likove tumačili su legendarni glumci Bora Todorović i Petar Kralj.
Havelov komad predstavlja politički satirikon iz doba Čehoslovačke i kulta ličnosti. U novoj verziji likove oživljavaju Miodrag Radonjić i Nikola Rakočević.
“Audijencija” je jednočinka zasnovana na dijalogu između glavnog lika i njegovog poslodavca, pivara Sladeka, zaduženog za špijuniranje svog sagovornika.
Kako je Havel u vreme kada je napisao dramu bio zabranjen pisac, delo je izvođeno krišom, u sobama umesto u pozorišnim prostorima.
Intrigantna prošlost “Audijencije” čine je i danas izuzetno zanimljivom i provokativnom. Naizgled običan, prozaičan, gotovo prijateljski razgovor krije u sebi puno više od puste razmene, skoro pa najobičnijih porodičnih informacija, muških tajni…
Sam tekst na duhovit način problematizuje kako se osećaju i šta misle ljudi koji su pristali da neko drugi razmišlja umesto njih.
Photo: Promo
– Velika je odgovornost kada igrate komad koji je sa velikim uspehom već izvođen kod nas od strane velikih glumaca. Nama je to podstrek i nadamo se da ćemo napraviti i našu “Audijenciju” koja će se dugo igrati. Mi smo se spontano okupili bez velikih pretenzija i iz dosadašnjeg iskustva mi se čini da je to skoro uvek najbolji način za stvaranje. Zadovoljstvo nam je da radimo zajedno i radujemo se svakoj probi. Siguran sam da ćemo ujedno i zabaviti publiku ali i da će se veoma zamisliti. Radnja se odigrava u pivari u kojoj radnik pivare i njegov direktor vode neobičan razgovor koji će nasmejati publiku ali i ostaviti dubok utisak – izjavio je Miodrag Radonjić.
Režiju potpisuje višestruko nagrađivani pozorišni reditelj Milan Nešković,a produkciju Scena ASM. Premijera je zakazana za 20. mart u 19:00 časova u Akademiji 28, a prva repriza je 21. marta.
Ulaznice po ceni od 1000 i 1200 dinara mogu da se nabaei na blagajni Akademije 28 i na prodajnim mestima Ticket Visiona.
Aleksandar od Jugoslavije/Photo: YouTube printscreen
Filmska biografiji kralja Aleksandra I Karađorđevića, nastala po istoimenom romanu Vuka Draškovića. Reditelj i scenarista je Zdravko Šotra.
U projektu je učestvovalo više od 130 glumaca. Serija će se prikazivati na televiziji NOVA S.
Serija, koja će imati 15 epizoda, obuhvata istorijski period od 1918. do 1934, odnosno od stvaranja Kraljevine SHS koja će 1929. postati Jugoslavija do 1934, ubistva kralja Aleksandra u Marseju.
Kralja Aleksandra tumači Ljubomir Bulajić, a kraljicu Mariju Tamara Aleksić.
U glumačkoj ekipi su i Irfan Mensur, Petar Strugar, Branislav Lečić, Žarko Laušević, Voja Brajović, Nikola Kojo, Goran Šušljik, Sloboda Mićalović, Nada Macanković, Nataša Ninković, Nela Mihailović, Danica Maksimović, Anica Dobra, Jelica Sretenović i mnogi drugi.
Danas je pred vama treći u serijalu tekstova pod zajedničkim naslovom “Headlinerke urbane kulture” u kome vam predstavljamo sve one hrabre i posvećene žene koje, iako različitih zanimanja, različitih interesovanja i godišta… u ovoj i ovakvoj Srbiji ne odustaju od svog cilja – borbe za kulturu i očuvanje zdravog razuma u vremenu sveopšteg ludila.
One nam otkrivaju sa čime se sve sreću u toj svojoj borbi, na koje načine realizuju svoje ideje i projekte, ali i šta savetuju nekim novim “headlinerkama” koje tek kreću stazom kroz bespuća srpske urbane kulture.
Selana Simić je, jednom rečju, drugačija… Devojka u “muškom” metalu. Glasna protiv nepravdi, kao njeni bubnjevi u bendu Nemesis…
Selena je rođena u Smederevu. Aktivna je na alternativnoj i andergraund sceni već 10 godina. Bila je deo bendova Fandango, Vibrator u rikverc, Aeternia, Hadži prodane duše, Raskid13 i Goatmare & The Hellspades, bubnjarskog sastava Dragoljuba Đuričića Balkanska lavina, a trenutno je članica ženskog death metal benda Nemesis.
Za početak, pitali smo Selenu koliko je urbana kultura važna za jedno društvo?
Može li, na ovim prostorima, urbana kultura da pobedi na kraju? – U ovim nekim trenucima sveopšteg ludila i besmisla sa kojim se verujem svi susrećemo, često nisam sigurna, a ni optimistična. Mada, moram priznati, u meni postoji nada da će ova represija, koja se, zapravo globalno, vrši nad svime što je drugačije rezultirati naglim povratkom urbane kulture, jer sve što se zabranjuje i potiskuje se na kraju naplati sa kamatom. Za mene je ova kultura u koju ja ubrajam i andergraund, utočište u kome zapravo nalazimo nešto što bi bilo najsličnije smislu.
Da li je “zvanje” bubnjarke ženskog metal benda ono što si oduvek želela? – Zapravo da. Od kada sam počela da slušam metal i sviram bubnjeve želela sam da imam svoj death metal bend u kome bi svirale moje drugarice. Sada sam to i dobila.
Zašto metal, a ne neka “mirnija” muzika? – Iako sam razne neke žanrove svirala i slušala, metal mi je oduvek bio najprivlačniji. Prosto rečeno, u drugim žanrovima je ta neka oštrica koju metal ima mnogo tuplja. Mišljenja sam da je metal jedina prava antiteža tom nekom “normalnom” svetu koji odbija da prihvati svoju prirodnu nenormalnost.
Selena Simić/ Photo: AleX
Kako je biti član ženskog metal benda u svetu koji je pretežno rezervisan za “muškarčine”? – Izazovno, haha. Ima to i svoje dobre, a i loše strane. Neki te ne shvataju ozbiljno, neki posmatraju kao cirkusku tačku, ali uglavnom je jako dobro. Svirajući u metal bendu, obišla sam skoro ceo region, a i neke dalje zemlje, upoznala divne ljude i svirala na nekim binama o kojima sam kao mala maštala. Ali ono što mislim da je još bitnije od toga jeste što ti metal zajednica daje određenu vrstu slobode i prava da budeš svoj bez previše osuđivanja, za koju mislim da eventualno možda postoji još u panku.
Nemesis je debi album objavio početkom 2020. Zašto ste čekale i zašto ste pustile nas da čekamo pet godina na vaše prvo studijsko izdanje? – Hvala ti na ovom pitanju. Iako se mnogima čini da smo 5 godina radile na tom prvom albumu, zapravo smo to vreme provele sticajući neko izvođačko iskustvo i upoznavajući se međusobno. Retko koja od nas je pre Nemesisa imala iskustvo sviranja u bendu i aktivnog nastupanja, pa smo želele da malo prvo ovladamo scenom i da se bolje upoznamo sa tim svetom pre nego što krenemo kreativnim pravcem. Verujem da se naredni album neće toliko čekati.
Selena Simić/ Photo: AleX
Da li su metalke, duboko u sebi, ipak romantične duše? – Smatram da je ovo veoma individualna stvar. Neke jesu, neke nisu. A i dosta zavisi od toga kako definišemo romantiku. I zajednički odlazak na metal koncert, hedbengovanje i slušanje, recimo, Mejhema mogu biti izuzetno romantični.
Da li ti i koliko nedostaju žive svirke? – Neopisivo mnogo. Imam otisak da mi je neko nasilno oteo deo identiteta. U poslednjih nekoliko godina Nemesis je bio dosta aktivan na sceni. Želele smo da često sviramo, pa smo često i svirale i putovale. Tek sada kada toga nema shvatam koliko mi lično to znači, koliko mi je bitno da imam tu vrstu ventila i energetskog “fiksa” da bih se generalno dobro osećala.
Bila si aktivna u okviru Projekta Femix, a sada si članica kolektiva Ženergija Hub. Objasni nam u nekoliko rečenica zašto je važno da ovakve organizacije postoje na našim prostorima? – Da, više nisam aktivna članica Femixa, članica sam jednog drugog kolektiva koji se zove Ženergija Hub, ali smatram da je promocija ženskog stvaralaštva kojom se Femix bavi od izuzetne važnosti za kulturno-umetničku scenu. Što se tiče Ženergije, to je organizacija koja obučava mlade devojke u polju podcasta, novinarstva i ženskog aktivizma. Smatram da je postojanje i Femixa i Ženergija Huba, kao i mnogih drugih ženskih organizacija važno zbog osnaživanja devojaka i podizanja njihove vidljivosti u društvu.
[infobox title=’Rok kamp za devojčice’]
Rok kamp za devojčice pokrenut je 2017. godine na inicijativu Tatjane Nikolić. Njegovom održavanju prethodile su bubnjarske radionice za devojčice i istraživanja na temu ženskog učešća na alternativnoj sceni Srbije i regiona.
Do sada je održano 3 kampa, na Avali, u Sremskim Karlovcima i u Knjaževcu. Rok kamp svake godine prima po 30 devojčica uzrasta od 11 do 14 godina koje dolaze iz različitih mesta u Srbiji i tokom 7 dana trajanja kampa, zajedno sa svojim mentorkama (mladim muzičarkama sa alternativne scene) uče osnove sviranja gitare, bas gitare, klavijatura i bubnjeva i prave svoje bendove sa kojima se oprobavaju u autorskim i koncertnim vodama.
Rok kamp za devojčice/ Photo: Promo (AleX)
[/infobox]
Jedna si od osnivačica Rok kampa za devojčice. Koji je to put koji želiš da pokažeš nekim novim klinkama, kakve vrednosti da im preneseš? – Da se ne plaše, da budu uporne i da budu svoje. Često u nastojanju da budemo prihvaćeni, sebe i svoje potrebe prilagođavamo drugima, što nije baš najzdravije. Želim da im pokažem da mogu biti svoje i prihvaćene u isto vreme. Nema ničeg lošeg u tome da budeš drugačija.
Da li je tvoja generacija spremna da nešto promeni i da li to ipak treba prepustiti nekim generacijama koje dolaze? – Verujem da ako nešto želimo da promenimo moramo transgeneracijski da se udružimo. Mislim da moramo da se slušamo međusobno i da shvatimo da promene dolaze samo ako ih stvaramo zajedno, a ne ako nadamo da će neko drugi nešto promeniti umesto nas.
Selena Simić/ Photo: AleX
Dobila si ime po grčkoj boginji meseca… ima li nešto njeno u tebi? – Obožavam i svoje ime i mitologije, tako da sam i dosta čitala o njoj. Jedino slično što mogu da vidim jeste da obe umemo da prelazimo tuđe granice, s tim što je ona u tome bila baš ekstremna. 🙂
Tačno znam zašto voliš Amsterdam, ali reci i drugima da znaju… – Amsterdam je najlepši grad u kome sam ikada bila. Tamo sam imala utisak kao da sam u nekom crtanom filmu jer su sve one zgradice šarene i sve deluje ušuškano, krstarenje kanalima je divno i opuštajuće, a sam grad je pun razne i važne istorije. Doduše i hrana je odlična.
Gde vidiš sebe za 10 godina? – Iskreno, trenutno nemam pojma. Idealno na nekoj turneji, ali mi ne bi smetalo ni da se vidim u nekom stanu sa prostranom kuhinjom i lepom terasom.
Elena Cangrinu/Photo: facxebook@elenatsagkrinou.official
Ne pratimo Evroviziju, to baš nije naša polja čaja, osim ako ne pobedi neko kao onomad Lordi, ali od pravila postoje izuzeci, posebno kada neko pokušava da “ugasi” muziku i slobodu govora.
Naime, numera “El Diablo” Elene Cangrinu koja će predstavljati Kipar na Pesmi Evrovizije uzburkala je strasti u toj zemlji posle negodovanja nekih konzervativnih i desničarskih krugova koji je opisuju kao – satanističku.
Nepoznati muškarac je optužen za izricanje pretnji i uznemirivanje nakon što je upao na posed kiparske javne radiotelevizije u znak protesta zbog, kako je rekao, “bogohulne” pesme koja će tu zemlju predstavljati na Eurosongu, prenosi AP.
Policija je rekla da su svedoci incidenta istražiteljima rekli da je muškarac razgovarao sa zaposlenima kiparske radiotelevizije i je rekao da je bio uznemiren što je državna televizija odabrala pesmu “El Diablo” jer smatra da je to uvreda hrišćanstvu.
Prema kiparskoj novinskoj agenciji, udruženje koje zastupa teologe koji predaju u srednjim školama izrazilo je svoje zgražavanje pesmom i pozvalo da se ona povuče jer se “zalaže za celoživotnu odanost i ljubav prema Sotoni”.
Agencija je takođe izvestila da je pevačica Elena Cangrinu primila telefonske pozive u kojima su joj pretili da će biti spaljena kao veštica zbog pesme.
Krajnje desničarska politička stranka ELAM izdala je saopštenje u kojem kaže da čak i ako su tekstovi pesme metaforični, napada i vređa hrišćansku veru na određen način.
Međutim, ljudi na društvenim mrežama brane pesmu navodeći kako govori o ljubavnoj vezi, a one koji je napadaju nazivaju religijskim ekstremistima.
Prošlogodišnji, 67. Martovski festival zbog pandemije koronavirusa nije održan, pa u skladu sa odlukom Odbora festivala naredno izdanje biće duplo: 67/68.
Martovski festival održaće se od 22. do 28. marta, na njemu će biti prikazane kompletne takmičarske selekcije iz 2020. i 2021. godine i dodeljene nagrade i za 67. i za 68. izdanje festivala.
Jedan od najstarijih filmskih festivala u Evropi i svetu ove godine trajaće duže – sedam dana, a publici će biti predstavljen bogat filmski program u nekoliko nacionalnih takmičarskih kategorija: dokumentarni film do i preko 50 minuta, eksperimentalni film i video art, animirani film i kratki igrani film (kategorija za koju postoji i međunarodna selekcija).
Pored takmičarskog, Martovski festival imaće tradicionalno i bogat revijalni filmski program podeljen u celine “Svetska panorama“, “Regionalna panorama“ i “Domaća panorama“.
Publika će imati priliku da pogleda filmove koji su pobednici velikih svetskih festivala, domaće, regionalne i svetske premijere, dela značajnih domaćih i međunarodnih autora, kao i selekcije ostvarenja sa značajnih evropskih festivala kratkometražnog filma u Klermon Feranu, Drami i Berlinu.
Photo: Promo (Martovski festival)
Predstavljamo program filmova iz selekcije 67. Martovskog festivala, koji se takmiče u kategoriji eksperimentalnog filma i video arta:
“Dok sam bio u stomaku, napipao sam rukom svoju pišu i tako shvatio da sam DEČAK!” (režija: Miloš Tomić, produkcija: Miloš Tomić, Jakub Felcman)
U nizu nadrealnih, poetičnih i kretenastih prizora, ulazimo u odnos i pokušaj komunikacije između sredovečnog oca i njegovog sina, koji od dečaka uskoro postaje mladić.
Svako živi sa svojom opsesijom: dečak zaluđen igricama na tabletu, otac u svojim muzičko-bučnim fantazijama.
Robo samuraj proživljava satori u tech-noire skeumorfizmu.
Komunikacija/ Photo: Promo (Martovski festival)
“Komunikacija” (produkcijska kuća: Dom kulture Studentski grad – Akademski filmski centar, režija: Saša Petrović, produkcija: Ivan Velisavljević)
Parafraza filma Karla Teodora Drajera “Stradanje Jovanke Orleanke“. Citiranjem međunatpisa i repliciranjem kadrova u novom kontekstu uspostavlja se odnos između dva istorijska vremena.
Otvaraju se pitanja uloge individue u istoriji, načina na koji ona u specifičnom istorijskom kontekstu postaje vodilja celoj zajednici, društvene dinamike uključivanja u zajednicu i isključivanja iz nje, i to u najdrastičnijoj formi.
“Paralelni tokovi” (produkcijska kuća: Verige, režija i produkcija: Luka Papić i Branka Majstorović)
Prateći tokove misli, tokove interneta i tokove istorije, zalazi se u paralelne dimenzije – sive zone realnosti. Ekspedicije u sive zone su uvek lične, a njihovi rezultati nisu uvek poetični, inspirativni ili lepi. Često se tu otkrivaju banalnosti, koje se zatim pretvaraju u misterije, koje se onda iznova pretvaraju u banalnosti.
“Prizori tajanstvenog simpozijuma” (produkcijska kuća: Nezavisni filmski centar Vorky Team & Dom kulture Studentski grad – Akademski filmski centar, režija: Milan Milosavljević, produkcija: Dragan Cakić)
U toku Hladnog rata, u predvečerje nuklearne pretnje, kada deca utonu u san stariji su započinjali svoje igre u “ludim šezdesetim“…
Video sam/ Photo: Promo (Martovski festival)
“Video sam” (produkcijska kuća: Cinema Film Workshop, režija i produkcija: Zoltan Bicksei)
Prikaz “vida“ slepe osobe na pustom otvorenom prostoru. Slepa osoba nabasa na prazninu letnje pustare. Dodiruje, oseća svetlost dlanovima i licem, maštom i verovanjima – to nije samo igra u kadru, već kratak sažetak unutrašnjeg doživljaja spoljnog sveta.
Film je polifonski splet dodirivanja, držanja, saplitanja Slepe osobe, o čemu svedoče trava, suve trske i gnezdo.
Brojni mali Rajevi, ljudi koji iz njih izlaze, boreći se u smrtonosnim dvobojima. Ubijanje i ponovno rođenje poput vrtloga, ples maskiranih fragmentarnih figura, dugi koraci i veličanstvena nepomičnost promiču ispred očiju Slepe osobe…
U filmu glume: Nándor Szilágyi, Gábor Bagi, István Berecz, Rolland Resócki, Elizabetta Bicskei.
Selekcionu komisiju takmičarskog programa 67. Martovskog festivala čine: Nikola Majdak, direktor fotografije, Milan Nikodijević, profesor produkcije i Vladimir Šojat, autor i montažer.
Stručni saradnik selekcione komisije je Dragan Nikolić, reditelj i urednik filmskog programa Doma omladine Beograda, a umetnički direktor Martovskog festivala je Dejan Dabić.
U celom svetu porasla je prodaja vinila, a negde je čak vinil pretekao i do sada najpopularniji CD.
Udruženje diskografske industrije Amerike (RIAA) objavilo je godišnji izveštaj prema kome je streaming porastao za 13,4 posto i od njega je zarađeno 10,1 milijardi dolara.
RIAA je izvestila da streaming raste u poslednjih 5 godina.
Zanimljivo je da je prodaja vinila takođe porasla i to za 29,2 posto, a reč je o zaradi od 619,6 miliona dolara. Zbog svega toga pada prodaja CD medija i to za 0,5 posto, kao i download muzike koji je pao za čak 18 posto.
Miroslav Mogorović producent filma “Djeca Kozare” u režiji Lordana Zafranovića kaže da je početak snimanja tog ostavrenja planiran za proleće 2022. godine i da je našoj i susednim kulturama potrebno nekoliko dobrih filmova o nastajanju zla u Jasenovcu.
Tema logora u NDH, kako kaže Mogorović za Tanjug, nadilazi sva ideološka učitavanja koja su učestala poslednjih nedelja oko televizijske premijere ostavrenja “Dara iz Jasenovca”.
On ističe da je našoj i susednim kulturama potrebno nekoliko dobrih filmova o nastajanju zla u Jasenovcu kako bi što veći broj ljudi shvatio mehanizme nastajanja zla i sve što takva istorijska i humana straputica donosi i odnosi čovečnstvu.
Po planu realizacije ostavrenja, Mogorović otkriva da bi snimanje filma “Djeca Kozare” trebalo da počne na proleće 2022. godine.
– Pandemija virusa covid 19 usporila je sve filmske ekipe koje se finansiraju na koprodukcionim, realnim tržištima i koje nisu direktno priključene na državnu kasu. Naš plan je da se ove goine pozabavimo zatvaranje finansijske konstrukcije filma, kako bi 2022. ušli u realizaciju – kazao je Mogorović i dodao da će film “Djeca Kozare” biti sniman u dva navrata.
Ostvarenje filmskog projekata “Djeca Kozare” zadesilo je, kako kaže, previše destruktivnih okolnosti: od raspada države u kojoj je nastao scenario za taj film, preko borbe za sredstva da se taj film snimi, pa sve do pandemije svetskih razmera koja se javlja jednom u 100 godina.
Lordan Zafranović/Photo: YouTube printscreen
Film Lordana Zafranovića “Djeca Kozare” je, podseća on, posle tri neuspela pokušaja podržan na prošlogodišnjem konkursu Filmskog centra Srbije za finansiranje i sufinansiranje proizvodnje domaćeg dugometražnog filma sa nacionalnom temom.
Mogorović naglašava da filmski scenario Arsena Diklića “Djeca Kozare” koji problematizuje dešavanja u zloglasnom logoru “Jasenovac” postoji više od tri decenije.
– Taj scenario je nastao 1986. godine bio je namenjen za realizaciju u bivšoj državi, nekom od autora, tadašnje, jugoslovenske kinematografije. Apsolutno nije tačna tvrdnja nekih filmskih profesionalaca i dela javnosti da se o snimanju filma o Jasenovcu nije govorilo decenijama unazad – kazao je Mogorović.
Prema njegovim rečima, film počinje zbegom nesrećnih ljudi pred ustaškim terorom na Kozari 1942. godine, a završava se 1945. padom fašištičkog, u ovom slučaju ustaškog režima i oslobađanjem logora Jasenovac i čitave nekadašnje Jugoslavije.
– Imam sreću i zadovoljstvo da na realizaciji filma “Djeca Kozare” radim sa velikanom jugoslovenske i svetske kinematografije Lordanom Zafranovićem. Siguran sam da taj film neće biti njegovo testamentarno delo, jer će snimati i nakon naše saradnje. Film “Djeca Kozare”, obeležiće prostor na kojem se dešava i neće biti sniman za dnevno plitička potkusurivanja. Logično da novac koji nam nedostaje za realizaciju filma pokušamo da pronađemo u Bosni i Hercegovini, zapravo Republici Srpskoj, ali i u Hrvatskoj – kazao je Mogorović.
Miroslav Mogorović/ Photo: Promo (KomunikArt)
Tema filma se, naglašava Mogorović, tiče svih ljudi koji žive na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
– Zločin u Jasenocu jeste obojen nacionalno jer je činjenica da su u koncentracionom logoru na teritoriji fašističke Hrvatske ubijani Srbi, Jevreji, Romi…, ali se tamo pre svega odigravala borba između dobra i zla. Dobro i zlo postoje u svim nacijama, pa je film o Jasenovcu, toj metafori zla, opomena za sve nas. Baš zbog te univerzalne poruke radnja filma se odigrava iz vizure deteta čija svakodnevica postaje brutalnost zločina u NDH logoru – kazao je Mogorović.
Njegova želja je da film “Djeca Kozare” bude premijerno prikazan na nekom od svetskih festivala 2023.
– Nadamo se da ćemo u nekom normalnom svetu bez pandemije, ili sa kontrolisanom pandemijom, sa filmom stići na neki od prestižnih festivala, a potom plasirati film u bioskope, ako do tada prežive sve ovo što nam se danas dešava – kazao je Mogorović i dodao da je planiran multinacionalan kasting za glumce.
– Namera nam je da organizujemo referantan kasting koji će odražavati državama u kojima se radnja dešava. Naš cilj je da imamo glumce svih nacija koje se pominju u filmu – kazao je Mogorović.
