Ugledni svetski ansambl Holland Baroque (Holandski barok) održaće koncert u sredu, 17. marta u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u saradnji sa ansamblom Beogradski barok.
Uz pridržavanje svih epidemioloških mera, publika će imati jedinstvenu priliku da čuje program pod nazivom “Mundus inversus” koji donosi presek žanra italijanskog instrumentalnog koncerta 17. i 18. veka, u širokom rasponu od “končerta grosa”, preko “virtuoznog koncerta” do “rokoko“ stila.
U organizaciji CEBEF, Holland Baroque prvi put nastupa u Beogradu zajedno sa ansamblom Beogradski barok, na čiju je inicijativu i došlo do ove saradnje, u okviru njihovog ciklusa “Evropa u gostima”.
Saradnja dva ansambla je ostvarena kao deo serije koncerata “Evropa u gostima 2021” a na inicijativu Katarine Aleksić, koja je član oba ansambla, u Srbiji i Holandiji.
Holland Baroque/ Photo: Wouter Jansen
Ansambl Holland Baroque, koji predvode sestre bliznakinje, čembalistkinja Tineke Stenbrink i violinistkinja Judit Stenbrink, uživa reputaciju jednog od najboljih ansambala za baroknu muziku u Evropi.
Redovno sarađuju sa vodećim evropskim umetnicima kao što su gambista Paolo Pandolfo, mandolinista Avi Avital, violončelista Đovani Solima, a ističe se inovativnim programima i nekonvencionalnim pristupom koji briše granice između žanrova i epoha.
Spoj dva izvanredna ansambla za baroknu muziku garantuje jedinstveni muzički doživljaj.
Početak koncerta je u 19:00 časova, a ulaznice se mogu nabaviti na blagajni Kolarčeve zadužbine po ceni od 600 dinara.
Tineke Stenbrink i Judit Stenbrink/ Photo: Wouter Jansen
Film ‘Shoplifters of the World’ svoju premijeru će imati 26. marta, a ovih je dana stigao službeni trejer filma.
Film se temelji na priči o obožavaocu grupe The Smiths koji je 1980-ih držao taoce na radio stanici Denver.
Još 2016. godine otkriveno je da je glumac Džo Manganjelo dobio Morisijevo odobrenje za snimanje filma “Shoplifters of the World” nadahnutog grupom The Smiths.
Film je režirao i napisao Stiven Kijak, a temelji se na ponešto ulepšanoj priči o poremećenom obožavaocu grupe The Smiths koji je 1980-ih držao taoce na radio stanici Denver uz pretnju oružjem, zahtevajući da DJ pušta samo pesme te grupe.
U filmu glume Helena Hauard, Elar Koltrejn Elena Kampuris, Nik Kruze i Džejms Blur.
Foo Fighters bili su jedni od izvođača na Rock-N-Relief humanitarnom livestream festivalu.
Bend Dejva Grola nastupao je drugog dana ovog virtualnog festivala uz Dženi Luis iz Rilo Kileysa, Blejk Senet, Mejsi Grej, Silversun Pickups i Šeril Krou.
Bend je izveo dve pesme: obradu pesme “Shadow Dancing” koju je izvorno izveo frontmen Bee Geesa Endi Gib, kao i pesmu “Making A Fire” koja se našla na novom albumu Foo Fightersa pod nazivom “Medicine At Midnight”.
Nedavno su Foo Fighters obradili takođe pesmu Endija Giba, a reč je o pesmi “You Should Be Dancing” za koju je Grol izjavio kako je uživao pevajući je i kako smatra da je to najlakša pesma koju je ikada otpevao.
Multimedijalna izložba Željke Aleksić bavi se odnosima prezentacije radničke klase i njene manifestacije kroz likovni iskaz. “Plava laguna” ističe pitanja društvenog staleža i njegove pozicije kroz vreme. Kreiranjem interdisciplinarnog sadržaja, Željka Aleksić upućuje na distinkciju u sagledavanju društvenih vrednosti i lične borbe pojedinca za egzistencijom.
Kroz narativni ciklus umetnica ukazuje na porodično nasleđe, a kroz fragmente upućuje na probleme sa kojima se susreće prilikom rada u trgovini, a sa kojim se susretala i njena porodica prilikom rada u fabrici.
Željka Aleksić (Knjaževac, 1989), student je likovne Akademije u Beču i stipendista “Second year schooling” Akademie der Bildenden Künst Wien. Likovnu Akademiju u Beču upisala je 2017. na odseku “Kontekstualno slikarstvo”.
Fotografijom se bavi od 2009. godine. Osnivač je neformalne grupe Centar za kulturu i umetnost K019 u Knjaževcu (2013). Od 2009. godine je učestvovala na mnogobrojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Gitarista Iron Maidena Adrijan Smit prisetio se da nije želeo da se pojavi na dobrotvornom singlu “Stars” 1986. godine sa svojim kolegom iz benda Dejvom Marejem i da im je Roni Džejms Dio rekao da se “plašio” šta bi dvojac mogao da donese u pesmu.
Akcija zvezda u podršci fondaciji Hear ’n Aid započela je Diovom pesmom. Smit se u to vreme aktivno družio sa basistom benda Dio, Džimijem Bejnom.
– Zamolio nas je da to učinimo, a to je bila dobrotvorna akciija, pa nismo mogli da kažemo ne – rekao je Smit nedavno za Rocksverige.
– Da budem iskren, nisam se tome radovao. Bilo je tamo svih ovih “drobilica”, a u to su vreme svi pokušavali da nadmaše jedni druge i da bidi brži i glasniji, a mene to jednostavno nije zanimalo – ispričao je i dodao:
– Dejv i ja smo otišli tamo, i rekao sam mu “Ne želim da se stvarno takmičim s tim drobilicama… hajde da uradimo nešto melodično”. Upravo smo svirali melodijsku liniju na refrenu, tu su bili Vivijan Kempbel i Malmstin, ali Dio je bio stvarno iznenađen. Rekao je: “Hvala Bogu! Strahovao sam da ćete ući početi da svirate sto nota u sekundi kao i svi ostali. Drago mi je što ste učinili nešto tako “muzički”.
Smit je rekao da je atmosfera u studiju bila kao “prizor iz filma.”
– Sigurno je bilo oko 30 ljudi u kontrolnoj sobi dok smo pokušavali da radimo, što sam mrzeo – prisetio se. – Pilići, ljudi koji puše džointe… bila je to prava stara škola.
Uprkos tome, svidela mu se pesma “Stars”.
– Zapravo sam rekao Džimiju: “Imaš jako dobru pesmu”, a on je odgovorio: “Da, znam. Trebalo je da je stavimo na svoj album, ali to nije moguče jer je u dobrotvorne svrhe.
“Stars” je snimljena u maju 1985. godine, ali trebalo je nekoliko meseci da se reše ugovori sa više od 40 umetnika različitih etiketa koji su zajedno radili. A ovo je konačan rezultat:
Branimir Džoni Štulić ne samo da je odgovorio na navode SOKOJ-a da ova organizacija ne ubira prihode na osnovu njegovih dela, jer je iz nje istupio pre 40 godina, već je na svom zvaničnom Jutjub kanalu priložio i skeniranu potvrdu ove institucije za zaštitu autorskih prava muzičara iz 1990. godine.
Njome SOKOJ potvrđuje da je njegovo potraživanje tantijema za Azrino živo izvođenje pesme “Džoni budi dobar” u Banjaluci validna.
Uz printskrin, Štulić je napisao i odgovor koji prenosimo u celosti:
“Zbiљa? Na dokumentu lepo piše da će napuštaњe proizvoditi dejstvo počev od 31.12.1981. Opet lažete. No ako je tako kako kažete, šta onda znači ova kopirajt tvrdњa, zahtev ili potraživaњe (i to opetovano, toliko vam se osladilo i četrdeset godina pod kožu zavuklo) prava na moju pesmu Џoni budi dobar (Johan B. Good), koja je Azra Music iz februara 1982. (kad je javno obelodaњena), kad vi ionako nikakve veze sa kopirajtom nemate, sem ubiraњa prihoda ili dažbina po bilo kojem osnovu, pa tako i lažnom, ako već pravi iznaći ne možete. Navika je čudo jedno”.
Štulić. screenshot
Podsetimo, SOKOJ je pre dva dana naveo da je “Branimir Štulić istupio iz članstva u organizaciji SOKOJ u septembru 1981. i da mu je tom prilikom saopšteno da će napuštanje proizvoditi dejstvo od 1. januara 1982. godine”, a prethodno je kantautor i bivši frontmen Azre na svom Jutjub kanalu naglasio da od SOKOJ-a “nije primio ni dinara u celokupnom životu“, preciziravši:
“Za drugu polovinu 1980. ste ubrali barem 50. 000 tadašnjih maraka samo od Jugotona na ime mojih autorskih honorara koje nikad nisam video, a sledeću ’81. kudikamo više, da ne spominjem radio-difuzna izvođenja kako u zemlji tako i inozemstvu (koja su daleko platežnija)”, napisao je Štulić, dodavši da SOKOJ nije “prestao sa ubiranjem njegovih prihoda ni po isteku ’81, već su to produžili sve do 1994”, kao i da ga je ova organizacija “svake godine oštetila za milion evra”.
Međutim, iz ove organizacije su na to reagovali saopštenjem u kojem su istakli i da Štulić nakon istupanja iz SOKOJ-a “nije pristupio nijednoj svetskoj organizaciji za kolektivno ostvarivanje prava” i zaključili:
“SOKOJ, niti bilo koja druga organizacija nisu mogli da ubiraju naknadu za korišćenje njegovih dela, tako da ne postoje neisplaćeni tantijemi na ime Štulića”.
Ne znam za vas, ali moja prva asocijacija na Red Hot Chilli Peppers su noge blatnjave do kolena i jurnjava po bespućima Inđije.
Nije to tako bilo uvek, naravno, do tog nadrealnog iskustva sa Pepersima u sred njive ta prva slika je bila “Kidis kako trči ka kameri u spotu koji su sve klinke obožavale“.
Obožavala sam svaku njihovu pesmu koja se pojavila, zbog zvuka, zbog tekstova, zbog njega, onako specifično lepuškastog…
Bila sam van sebe od sreće kada sam čula da sviraju u Srbiji, a izgleda da je skoro sto hiljada njih mislilo isto. Svaka čast svima koji su tog dana nastupali na tom festivalu, ali ulaznice su rasprodali Pepersi.
Ljiljana Zdravković/ Photo: AleX
I Pepersi nisu krivi što gomila nije shvatila da to nije koncert, niti što je pala kiša. A najmanje su krivi što se sve to organizovalo u njivi koja je levo od one druge njive i na xy kilometara od naseljenog mesta… a ne u nekom smislenom koncertnom prostoru. Dakle, nisam zamerila ni Kidisu ni ekipi što sam se sa hiljadama njih gurala po blatu nakon samo sat vremena svirke i jedva pronašla i društvo i kola i što sam pokisla do gole kože. To sam zamerila organizatorima.
Ali njima sam zamerila što čak ni full festivalski nastup nisu odradili, pobegli su od kiše. Njima sam zamerila što im je stav bio kao da ih apsolutno zabole što je skoro 100 hiljada Srba došlo tu da ih čuje prvi put. Bila sam u fan pitu, videla sam im lica… videla sam ih izbliza…
Dok je Džeger učio kako se na srpskom kaže “ružne su ti sandale“, ovaj mlađani (takav je utisak, nije da je on neki klinac, naprotiv) Amer je šetkao po onoj bini kao da ga je neko pozvao da dva bloka od kuće nešto malo otpeva pa da ide dalje u zezanje… Takav sam ja bar osećaj imala. I koliko god mi je bilo drago što ih čujem i vidim tu ispred sebe, nisam se osećala “ispoštovano“. A ja verujem da svaki veliki izvođač mora da ispoštuje svoju publiku, ma gde ona bila.
Tako da… to je najsažetija priča o tom mom prvom utisku. Godinama je on trajao. Godinama sam ih, posle te Inđije volela, ali sa nekom zadrškom. I sa tim blatom po nogama. Kako je Kidis mogao da izađe pred nas sa tim, takvim stavom?
A onda sam pročitala njegovu autobiografiju. Žive rane. Rane. Tek kada sam se upoznala sa njim, takvim kakav je, bilo mi je malo jasnije.
Žive rane (Entoni Kidis)/ Photo: AleX
Od početka, kroz detinjstvo, mladost, zrele godine… kroz lude i bizarne porodične situacije, karijeru i način na koji je Entoni odrastao i izrastao u ono što je danas.
Nije mi to njegovo pripovedanje o životu koji je živeo bilo opravdanje, ali neka vrsta objašnjenja jeste. Tek ako pročitate sve to, pa se možda malo posvetite razmišljanju o njemu i ako uspete da pređete preko onog “ma, ko ga je*e“ osećaja… možda i shvatite otkud mu takav stav i ponašanje.
“Bolno iskrena ispovest o brzom životu kojim je živeo.“ Njegov život sa ocem, dilerom… snalaženje, borba, klošarenje, droga… izlaz u muzici i borba za mesto pod suncem u zemlji u kojoj nemaš gde iglu da baciš od muzičara koji kidaju. Smrt, bol, gubici…
Znate kakve vam se slike stvore u glavi kad izgovorite reč “ološ“? E, pa… tako nekako je izgledao svet oko njega.
Ljiljana Zdravković/ Photo: AleX
I opet, možete da kažete da nije jedini, da je mogao da izabere drugačiji put, bez obzira na sve… Ali možda i nije.
Možda nije ni trebalo da izabere drugačiji put, jer ga je ovaj koji je prošao oblikovao u jednu od najvećih zvezda današnjice. U jednu od “naj cool“ zvezda današnjice. U umetnika čije pesme sluša ceo svet. U muzičara koji ima toliko prepoznatljiv put, glas, muziku i karijeru da je nemoguće ne izdvojiti ga.
Ustvari, treba da smo presrećni i prezahvalni što se ta njegova ludačka harizma uopšte izvukla iz tog mulja u kojem je odrastao i što je uspeo da dokaže da umetnost spašava i leči. Jer, još je tu… još uvek radi… i još uvek volimo ono što radi.
Iz mnogo razloga i na mnogo nivoa mi je bilo zanimljivo čitati “Žive rane“, bez sumnje je to jedna od onih knjiga koje ćete progutati, naročito ako volite Kidisa kao pojavu.
Drago mi je i što sam oprala sa nogu malo onog blata sa početka ove priče i da mogu bez one “meh“ face da čujem RHCP i da nastavim da uživam u njihovoj muzici.
Koncert Slobodana Trkulje i Balkanopolisa zakazan za subotu, 13. mart u Kombank dvorani, usled promenjenih epidemioloških mera, pomera se na ponedeljak, 15. mart od 19:00 časova. Kupljene ulaznice važe za novi datum.
– I pored pomeranja koncerta želim da naglasim da će ovaj koncert biti svojevrstan “bal pod maskama” i da je organizovan uz striktne mere kojih će apsolutno svi morati da se pridržavaju. Raspored sedenja je takav da će svih dozvoljenih 500 posetilaca biti dovoljno udaljeni jedini od drugih i da će svi morati da nose maske! Ko je bude skinuo za vreme koncerta moraće da napusti dvoranu! Ko smatra da ne može da se toga pridržava ne treba da dolazi. Oni koji mogu i žele, dobiće 100 minuta energičnog muzičkog programa koji jedva čekamo da izvedemo. Prošlo je godinu dana od poslednjeg koncerta, akumuliralo se mnogo energije u nama. Ovakav koncert je trenutno jedini bezbedan način da vratimo umetnost u naše živote. Moramo da budemo maksimalno odgovorni i da brinemo o sebi i drugima. Radujem se što ćemo vam svirati i jedva čekam da vas sve vidim pa makar i maskirane – poručio je Slobodan Trkulja
Ovaj priznati umetnik i inovator zvučnih tradicija, koji sa svojim sastavom Balkanopolis oplemenjuje globalnu muzičku scenu modernom tradicijom Balkana, podjednako je hvaljen od publike i od svetske kritike, koja ga svrstava u red nacionalnog blaga Balkana a njegov zvuk, kao novi muzički talas.
Na koncertu će publika uživati u zvuku moderne srpske tradicije po kojoj je Balkanopolis domaćoj, ali i publici širom sveta.
Adel je prema podacima Britanske fonografske industrije (BPI) proglašena najprodavanijom umetnicom veka u Velikoj Britaniji i to ispred Madone, Rijane i Pink, Dido i Ejmi Vajnhaus. Njen drugi album, ’21’, takođe je osvojio titulu najprodavanijeg britanskog albuma od 2000. godine na ovamo, nakon što je samo u Velikoj Britaniji prodat u preko šest miliona primeraka.
Novi statistički podaci objavljeni su povodom nacionalnog dana albuma 21. oktobra, koji će za svoju temu 2021. proglasiti ‘Proslava žena u muzici’. Geof Tejlor, izvršni direktor BPI-a i Kim Bejli, izvršni direktor Entertainment Retailers Association, organizacija koje stoje iza Nacionalnog dana albuma, rekli su:
– Oduševljeni smo što se Nacionalni dan albuma vraća s četvrtim izdanjem i ove godine osvetljava ogroman doprinos žena koje stvaraju muziku kroz format albuma i podržane su od naših službenih partnera Bowers & Wilkins i BBC Sounds. Iako se načini na koji obožavaoci uživaju u muzici neprestano razvijaju, album ostaje središnji format za samoizražavanje umetnika i za razumevanje obožavalaca onoga što umetnik ima da kaže. Nacionalni dan albuma prilika je kako za umetnike, tako i za obožavaoce da proslave ovu toliko voljenu umetničku formu i podsete se na njenu trajnu moć pripovedanja priča, uticaja i nadahnuća.
Međunarodni dan žena, 8. mart jedan je od internacionalnih praznika koji od svojih burnih početaka, pa do danas predstavlja podsetnik na borbu koja nikada nije ni trebalo da se dogodi – borbu za ravnopravnost žena u društvu.
Pretpostavka da će razvojem društva do danas ti problemi spadati u mračnu prošlost jedna je od najvećih zabluda modernog vremena jer istina govori sasvim druge činjenice.
Na praznik koji je u našim krajevima oduvek imao posebnu težinu još jednom se otvara pitanje kako se sa ovom temom, izazovima i nedaćama nose žene u različitim industrijama, ali i organizacijama poput EXIT festivala.
Menadžer za brigu o dobrobiti zaposlenih u Exitu, Bojana Lalić ističe da su žene očigledna pokretačka snaga jednog od najpopularnijih svetskih festivala, jer čine apsolutnu većinu zaposlenih, tačnije više od 60%.
– Pre nekoliko godina procenat žena u Exitu je bio skoro 70%, pa je interna šala bila da je kod nas potrebno uvesti minimalnu kvotu od 30% za muškarce – primetila je Lalić.
Exit 2019/ Photo: AleX
HR menadžerka Exita Dragana Matović izjavila je da se osnovni postulati po kojima se vrše zapošljavanja i napredovanje u Exitu temelje isključivo na znanju, veštinama, sposobnostima, želji za timskim radom i djeljenjem istih društvenih vrednosti.
Podaci i statistike iz organizacije pokazuju da su žene aktivno uključene u svim sektorima (program, marketing, PR, sponzorstva, fondacija, finansije, tiketing…) uz odgovornost i obavljanje svih pozicija, počevši od top menadžmenta u kojem je zastupljen približan broj žena i muškaraca.
– Očekivanja od žena od praistorije ista: da budu nežne, da brinu o svačijim potrebama i egu, da budu majke, da budu blage, da ćute, da budu mirotvorke i slično. Od muškaraca se očekuje da budu ambiciozni, glasni, da budu lideri. Ni jedna ni druga očekivanja nisu fer jer sva jednostavno predstavljaju pritisak i na žene i na muškarce, ali reklo bi se da su očekivanja od žena “malo više“ nefer. Lakše je imati slobodu da nešto kažeš, nego da se očekuje da nešto uglavnom prećutiš. Rekla bih ipak da je muzička industrija fleksibilnija i tolerantnija i da su žene u njoj slobodnije, što potvrđuje i primer Exita – izjavila je Matović.
Matović ističe i posebnu brigu Exita o svim svojim zaposlenima usred svetske pandemijske krize: – U najtežoj godini za globalnu, ali i srpsku manifestacionu indsutriju, EXIT je uspeo da sačuva zaposlene od gubitka posla, čemu su žene naše organizacije uveliko doprinele svojom čvrstinom, odlučnošću, hrabrošću i empatijom.
Uzevši u obzir sve razlike u društvenom tretmanu, ali i gorući problem fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja nad ženama koje je i dalje duboko ukorenjeno u našem društvu, viševekovna borba je i dalje daleko od kraja, ali pozitivni pomaci, pa i svetli primeri organizacije pokazuju smer u kom bi svet morao da se kreće, ne samo 8. marta nego i ostalih 364 dana u godini.
– Drage žene, vi pokrećete ovaj svet, rame uz rame s muškarcima, a često i ispred njih. Svaki dan je vaš, ali ovaj, 8. mart, možda malo više nego drugi. Srećno u ime cele naše organizacije – poručio je Exit tim.
