Ako ste se u poslednjih nekoliko meseci, dok su temperature još uvek bile prijatne za šetnju, našli u Knez Mihailovoj, čuli ste kako neko svira gitaru.

U suštini, nije to ništa novo, to je svakodnevna pojava glavnog beogradskog šetališta. Međutim, nisu to bile kompozicije koje smo navikli da čujemo od uličnih svirača. Bile su to ozbiljne metal solaže, pored kojih ne možete tek tako da prođete.

Toliko dobre da ste verovatno pomislili da je u pitanju razglas, ili plejbek. Sakriven u gužvi, do te mere da se ni ne vidi, pa vam nikako nije jasno odakle ta muzika dopire, stoji mali dečak.

On je Luka Yize, (ili Kang Yize, što je njegovo kinesko ime) osmogodišnjak iz Kine.

Od društvenih mreža do Eastman Guitars

Sve je počelo, naravno, na društvenim mrežama. Odsvirao je “Cross”, što je zahvaljujući algoritmu video i brazilski gitarista Ozielzinho, autor pesme. Lukini snimci postali su viralni, sa stotinama hiljada pregleda. U komentarima, publika ostavlja muzičke želje, tu i tamo se pojavi neka ponuda za članstvo u bendu, a među lajkovima se često nađe i Igor Paspalj.

Sa društvenih mreža, Luka je stigao i do vodećih kineskih nacionalnih medija, kao što su China Daily, China News Service, Sanya Daily i mnogi drugi. Tako je Eastman Guitars nedavno izrazio želju da mu pokloni gitaru, ponudivši mu time saradnju koja je najčešće rezervisana isključivo za iskusne, profesionalne muzičare.

Beogradski saobraćaj mi nije dozvolio da dođem na vreme, pa sam veoma neprofesionalno zakasnila. Luka i cela porodica Yize me je čekala nasmejana, noseći na glavi uši i rogove glavnih junaka predstojećeg popularnog crtanog filma, nabavljene u obližnjem bioskopu.

Čekaj, polako…

I mada ne govore srpski, pozdravili su me sa “Dobro veče”, jednako uzbuđeni povodom našeg susreta koliko i ja.

Luka, dečak koji bez ikakvih problema nastupa pred hiljadama ljudi, delovao je stidljivo i rezervisano, pun one prave dečije treme, kao pred recitaciju na priredbi u osnovnoj školi. Pružio je ruku, pogledao sa strane i odlučio da će se, bar još malo, čvrsto držati uz svoju mamu.

Jezička barijera me je brinula znatno više nego njih, ali kako smo savršeno komunicirali gestovima, mimikom i pantomimom i budući da smo se prvih deset minuta samo smejali bez izgovorenih reči, videla sam da nemam nikakvog razloga za brigu.

Klinci razbijaju komšiluk, dok 9-godišnji pevač “kida” Slipknotov hit… pogledajte najluđi spot za “Wait and Bleed”

Popila sam veći deo svoje kafe dok smo uspeli da zajedno dođemo do zaključka šta je to “ledeni čaj” i dok su se dečaci odlučili koji im je omiljeni sok. Nije bilo mesta za nerviranje, jer je Lukin otac vešto naučio jednu od najvažnijih srpskih mantri – “Čekaj, polako”.

– U našoj porodici ima puno ljudi, malo je bučno – napisala mi je Lukina majka. Nije imala razloga da se izvinjava. Nosili su sa sobom toplu, porodičnu atmosferu i bili su najbolje najbolje društvo koje sam mogla da zamislim. Doduše, bila sam pomalo ljubomorna što nisam i sebi nabavila rogove iz bioskopa.

Dve godine? Nemoguće…

Poznajem ljude koji sviraju godinama, ali nisu ni blizu Lukinog nivoa (i ovim putem se izvinjavam svima koji se u tome prepoznaju). Tako da je, sasvim logično, prvo što me je zanimalo bilo upravo to – kada je počeo da svira.

Rečeno mi je, “dve godine”. Pomislila sam da je u pitanju greška u prevodu, odnosno da je počeo da svira kada je imao dve godine, što bi se graničilo sa mogućim, ali bi značilo da on ima šest godina sviračkog iskustva iza sebe. Međutim, Luka je stvarno počeo da svira pre dve godine.

Ne zvuči mnogo realnije ni da je za dve godine dostigao nivo na kom je sada. I baš to je ono što smatram najfascinantnijim kod njega.

Grickao je svoju slamčicu, dobio je sok kojim je bio zadovoljan i bio je sve manje i manje stidljiv. Želeo je da mi kaže što više.

Sve može

– Mogu li da mu pomognem da organizuje svoje misli? – pitala je mama. Tada sam mogla da citiram još jednu fenomenalnu i više puta tokom ovog susreta ponovljenu mantru Lukinog tate – “Sve može!”.

Ova porodica, ako do sada nije bilo dovoljno jasno, neguje prave vrednosti. Tako je bilo dovoljno da Luka jednostavno vidi svog tatu sa gitarom, da zavoli rok muziku i poželi da svira, želeći da bude kul, baš kao njegov tata. Bez spoljašnjih uticaja, bez prisile i bez bilo kakvih spoljašnjih uzora.

Sasvim je realno da pomislimo da su za ovo umeće, posebno u njegovim godinama, potrebni sati i sati vežbe. Ipak, ponovo sam demantovana, kada mi je rečeno da Luka vežba svega dva ili tri sata dnevno. Šta bi bilo da je u pitanju pet…

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Caterpillar God of War (@klrockze)

– Moj tata, koji je veoma dobra osoba, je jednom došao u Beograd. Bilo mu je jako lepo ovde, pa smo odlučili svi da dođemo. I meni se ovde mnogo sviđa – rekao je Luka u ime cele porodice, na pitanje zašto su se odlučili baš za Beograd. Pored Beograda, Luka je svirao u Kini i Grčkoj. Voleo bi da svira, kratko i jasno – svuda.

Tako mali, a već perfekcionista

Naravno, njegovo sviranje se ne završava samo na obradama. On aktivno improvizuje i komponuje svoje pesme. Jednog dana bi voleo da ih objavi, ali kako kaže, kao profesionalac koji jeste, a pomalo i kao perfekcionista, onda kada budu potpuno završene, odsvirane bez greške i bilo kakvih problema.

Klinčadija pokidala… Osnovci iz Irske snimili pesmu koja je postala viralni mega hit

I kao da sve ovo nije dovoljno, prva pesma koju je naučio da svira nije bila jedna od onih koje bi bile rezultat pretrage pesama za početnike, nego metal verzija jedne od numera iz romana “Putovanje za Zapad”.

Na svakom snimku gde svira, Luka vlada scenom (šta god ona bila), publikom i instrumentom. Prvi put kada je izašao na ulicu, bio je veoma uplašen. Ali, kako je rekao, bio je sve manje nervozan, a sve više srećan, kada je video ljude koji aplaudiraju.

– Na početku je bio stidljiv mali dečak. Tata ga je vodio da svira, da bi što pre stekao iskustvo javnog nastupa. Često je plakao kad bi napravio grešku. Zbog toga je vežbao još više, da bi sada postao potpuno siguran u sebe – dodala je mama. Luka se za to vreme ponovo postideo, gestikulirajući plakanje na pomen grešaka.

Moj tata i – Stiv Vaj

Gledajući ovu porodicu, bila sam poprilično sigurna u odgovor na sledeće pitanje. Ipak, morala sam da pitam, ima li nekoga ko mu je muzički uzor. Naravno, odgovor je bio – njegov tata.

– Moj tata! Moj tata! I… Stiv Vaj – rekao je razdragano.

Stiv Vaj je i neko sa kim bi Luka voleo da svira. Ili u idealnim okolnostima, u bendu u kom bi bili on, tata i Vaj.

Možda je vreme da Queen otkači Lamebrta… Klinac od 10 godina oduvao kao Fredi Merkjuri u britanskom The Voice Kids

Budući da želi da postane dobar muzičar kao pomenuti, Luka bi voleo da nastavi svoje obrazovanje u muzičkoj školi ili akademiji. Kako kaže, ne želi da odustane od instrumenta.

I kad smo već pričali o budućnosti, morala sam da pitam – šta će biti kad poraste. Pokušala sam da ga navedem na drugi put, da odgovor ne bude “muzičar”, želela sam da saznam nešto više. Luka se nasmejao, ali me je prešao.

– Muzički genije. Guitar master. Guitar doctor – rekao je odlučno. Bila sam potpuno pobeđena.

PRS gitara, ona koju ima Herman Li iz benda DragonForce, je gitara koju bi želeo da ima (Deda Mraze, znaš šta ti je činiti), ali saradnja koju je ostvario sa Eastman Guitars mu je dragocena, velika afirmacija njegovog truda. Pa, ako imate nekoga u PRS kompaniji, pošaljite mu neki Lukin video.

Sve, sve, ali Plazma

Luka je drugi razred osnovne škole. Obožava svoje nastavnike i drugare, kaže da su izuzetno fini prema njemu.

– Plazma! Plazma! – poskočio je na pitanje o srpskoj hrani. Naravno da je Plazma broj jedan. I dok se odgovaranje na ovo pitanje nije pretvorilo u nabrajanje sve hrane koju on i njegov brat mogu da kažu na srpskom, na spisku favorita su se našle i maline, a istakao je da pravimo i dobru picu i sladoled. Sasvim iskren, dečiji odgovor. Da sam samu sebe ovo pitala, sa osam godina, rekla bih isto.

Oh, Boy! Klinac od 5 godina snimio vrhunski cover hita Green Day i na njemu pevao i svirao sve instrumente…

Srbija ima i dobru muziku, koju bi Luka voleo da istraži i nauči da svira. Rekao je da mu je omiljena pesma koju svira u Beogradu “Bella Ciao”, da ljudi uvek odlično reaguju. Naravno da reaguju. Ali hajde da pokušamo da sačuvamo Luku od toga zašto reaguju, neka bude dete što duže može.

Gledajući porodicu iz koje dolazi, sasvim je jasno da je Luki zagarantovan uspeh. Odgajan u čistoj i iskrenoj ljubavi, on je dalje prenosi i deli sa svetom kroz muziku.

Želeo bi da nastupa, što pre, u Beogradu, u Srbiji, kako je i sam rekao – svuda. Još malo, dok Luka ne zavlada velikim scenama i arenama (a to će se desiti mnogo ranije nego što mislite), probajte da vam Knez Mihailova bude usput.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Caterpillar God of War (@klrockze)

Nađite desetak minuta da zastanete i da čujete. Jedno dete ima mnogo toga da kaže. Sa svojih osam godina postigao je ono o čemu mnogi sa karijerama dugim nekoliko godina mogu samo da sanjaju. Jer Luka, zaista, “sve može”.

Jelena Ilić za HL