Kritika je stimulativna i dokazuje da postoji želja za preispitivanjem. Nekada se iza nje samo krije potreba da se druga strana povredi. Čast i čoveštvo su tada razapeti na krst, ali pošto će i druga strana posegnuti za kritikom, čim se ukaže prilika, onda je u redu staviti ga na nišan.
[accordion title=’Nemanja Jovanov’]
Nemanja Jovanov je filmski umetnik i pisac, sa više od petnaest godina aktivnog snimateljskog iskustva. Od 2015. aktivno se bavi pisanjem. Objavio je roman Belina, za koji je dobio nagradu Zlatni Pegaz 2017, na Sajmu knjiga u Beogradu. Profesor je kamere i fotografije u stručnoj školi ArtiMedia u Beogradu i jedan od osnivača udruženja Foto Zavod 9, osnovanog radi negovanja vizuelne kulture.[/accordion]
Tako je bilo oduvek, tako je i danas, jer ljudima je genetskom kodu urezano da seru po svemu što stvore. Tako da – živela kritika. Večiti seratorski ples! Sa veće visine gledano, ima i logike. Sami stvaramo, pa je red da sami i kritikujemo. Na sve pristajem, ali samo ako postoji element prostojnosti i valjane argumentacije! U tom slučaju možemo govoriti o izvesnosti napretka, pa makar i za 1.000 godina. U zemlji i kulturi, stanje je tako nakazno da je potreban vagon kritike, kako bi nas zaustavio u brzom kretanju unazad.
Zašto je kvalitet vizuelnih sadržaja stigao do ivice provalije?
Ponekada sedim i pitam se zbog čega se sve to dešava? Tako malo je potrebno da se vratimo na put kojim smo nekada ponosito jezdili. Naša produkcija je otišla u tri kurca, malo je postalo mnogo i sa ove tačke nije jasno da li će se ikada vratiti tamo gde je nekada bila.
Prebivajući godinama u njenoj suštoj srži, prilično toga sam preturio preko leđa. Ako ne lično, onda sam pomagao drugima. Imamo izmerivo dobre stvaraoce, talentovane zanatlije, srčane i preduzimljive radnike. Ta mašinerija sposobna je da iznedri mnogo više, ali negde se zakazuje. Paralelno, o mnogim projektima sam slušao od ljudi sa kojima sam radio i kojekuda borio bitke za magični komadić kvaliteta, pa u sprezi sa godinama, možda i vidim grm u kome se krije zec.
Strah
Strah od drugačijeg, nepriznanja, strah od sebe samih? Nije ni bitno koji, strah je ubica uma i čak i kod najtvrđih, pobeda je njegova. Producent strahuje da ne ostane bez love, reditelj da ne ostane bez imena, snimatelj i drugi saradnici opet strahuju od toga da ih niko neće zvati da rade nove poslove. Uvek neki strah, a gde je strah, tu su i oni kojima on odgovara njegova zloslutna senka. Da se pod nju sakriju i otpuste nabujalo neznanje.
Pogrešna slika o svemu i strah od nje
Moć, kontrola scenarija, žene i lova oko filmadžijskog posla. Boljke su to od kojih i drugi pate. Slabosti današnje civilizacije bazirana je delom na supstitutima za stvarnost i opijatima. Možda bankarski menadžer ili vrhunski zubar zarađuje više od flmskog producenta, ali javno uverenje je da se producent više zajebava i skoro da ništa ne radi. Tako barem misle bankar i čika zuba.
Sa druge strane, velika je greška posmatrati posao stvaranja foto/video sadržaja kao nešto mnogo drugačije od, recimo, rudarskog posla. Razlika je jedino što se rudnik može urušiti i pobiti sve koji su unutra, mada se i projekti urušavaju, a ljudi koji na njima rade skoro i izginu… Možda je bolje napraviti poređenje sa cirkusantskim poslom. Život ispod crveno-bele šatre. Muzika, kostimi, šminka, a posle čišćenje štale, jelo sa tacne na kolenima, dremanje u hladnim prikolicama i potucanje po kojekakvim vukojebinama koje deluju lepo samo iz fotelje. Ništa strašno ili nečasno u tome, ali hajde da nazovemo sve pravim imenom.
Dobar producent možda želi da vidi sve one lepe i “filmske” aspekte posla, ali kada zatreba, mora i u gumene čizme i balegu, što nije sasvim prijatno i izaziva strah da će se iz čizmetina kasnije ponovo upasi u neke paćoti gilje i da će ga svi zbog toga zajebavati! Zato je u redu da se takva potreba porekne i da se zaposliti nekoga da čuva od tog straha, a njegovo ime je: reditelj! On ili ona će prići tim prljavim i napisanim stvarima voljno i bliže, čuvajući odstupnicu samo za najlepši nakit umišljene profesije.
Čuvar straha I kategorije
Svaka budala može da režira, ali zapravo samo onaj koga je veliki, sa vrha piramide izabrao, tekstom koji je sam naškrabao ili koji mu je tutnut u ruke. Ili bar tako producent misli.
Pošto riba od glave smrdi, izuzetak nije ni filmski svet. Ako producent angažuje dobre saradnike, dozvoli im pristojan prostor za saradnju, ali im i postavi razumne granice, rezultat ne može izostati. Poput dirigenta, koji sve razume i celu partituru zna, producent lakim pokretima ruke, daje ključeve zajedništva reditelju, a time i svima ispod sebe. Ovako romantično piramidalna struktura nije predstavljena ni u najlepšim odama ljubavi, a riba zaista smrdi od glave, pa sve do kante za đubre u koju je bačena, a šta tu iko uopšte i treba da razmišlja, osim da gaca tamo gde je blatnjavo i ufleka se. Ako zasere, kriv je samo on! Ako dobije nagradu, pa majka mu stara, valjda je producent taj koji mu je omogućio da radi!? Ko je taj ko je našao scenario? A ko je taj koji plaća sve? Čuvar straha ukupnog projekta i prva potrošna osoba, spremna da bude puštena niz vodu, jeste dakle, njegovo veličanstvo: reditelj!
Čuvar straha II kategorije – poltron
Novo je doba. Sva iskustva vode do zaključka da je tehnološko doba dopustilo da se i oni kritično niskog nivoa znanja, sumnjive estetske prakse i začudnog ukusa počnu pitati za suštinske stvari. Sada celokupna ekipa ima ideju da zna sve o svemu, ali i da je pozvana da daje svoj sud. Na čelu sa vrhuškom, koja sve vidi i s toga odmah svemu i sudi, ili zbog tako superiorne kontrole angažuje saradnike koje manje plaća, jer zaboga, zato može da ih kontroliše! Šta tu ima sada da se umetničari i izmišlja, kada se sve odmah vidi. “Evo imam ja neku rasvetu u magacinu, pa vidi šta ti treba i da snimamo”.
Ipak, svu tu tehnologiju neko treba i da uključi, popali, donese, odnese, a ponekada da uradi i nešto što baš i nema jasnog imena. Mora Poltron još štošta da smisli, napiše i preuzme na grbaču, ali jedino što ne sme, to je da govori! Ako nešto počne da priča, odsecite mu jezik. Nema tu šta da se govori i objašnjava. Sve se na ekranu vidi i sve je tu jasno, zato snimatelj, dok ne izmisle neke poslušnije drono-robote, i danas ima funkciju da sa svojim timom i ukupnim znanjem što brže i tiše sprovede viziju Čuvara straha I i svesrdno podeli krivicu ako ovaj prvi zasere. Naravno, ako sve bude u redu, kamera je snimila tako jer je novac kameru kupio, a kako drugačije da izgleda nego dobro, jer je kamera skupa!?
Ćutanje je zlato i veži konja gde ti gazda kaže jeste moto koji se danas ispituje na završnom ispitu, a ako se još dobaci i neki poltronski komentar o mestu gde je konj vezan. Plata zagarantovana, kvalitet… ma ko to uopšte i gleda. Zato stiskaj dukmad na tehnici i čuvaj strah svojim znalačkim prisustvom, o, ti moćni poltronu. Sve što znaš, znaju i drugi iznad, ti im samo čuvaš strah.
Roblje
Saradnici ispod snimatelja, koji masom svojih odluka čine sve ono što vidimo na slici (oko nje), svrstani su u belo roblje. Ovo ne zvuči baš sasvim korektno, s obzirom na to da je ropstvo zakonom zabranjeno, a i da je reč o poslu koji se barem u teoriji naziva timskim.
Ipak, od današnjih saradnika se danas pravi neka nova kripto-filmadžijska valuta, koja se ceni barem slično kao zlato po principu merila: 1. što jeftiniji, 2. što ćutljiviji, 3. što manje skloni udruživanju u kolektivnu pobunu. Nema mnogo potrebe da se išta danas priča. Jedan ima viziju, najčešće kafansku, a svi ostali su tu da tu viziju sprovedu! Ćutke!
Ko kosi, a ko vodu nosi
U strogoj hijerarhiji, važno je održati red, rad i disciplinu. No, u svemu treba imati rezonsku meru. Mada, ako se vodonoši zabrani da govori, a uz to je i loše izabran po kriterijumu jeftin/ćutljiv, može da izazove trovanje svih kosača nekom ukvarenom vodurinom, pa ode mast u propast. Bez mere u ovom surovom lancu komandovanja, bez osluškivanja saradnika, njihovih problema i sugestija, dolazi se do apsolutne vlasti, nametnute silom radije nego znalačkim autoritetom. Mnogo puta sam prisustvovao ućutkivanju ljudi koji su iz najbolje namere prema projektu želeli da nešto kažu. Da doprinesu!
Iz elementarnog neznanja, iz ignorantnosti prema radnicima, iskusnim i iskreno naklonjenim zajedništvu stvaranja, prečesto se ignorišu povratne informacije koje imaju smisla. Bude nekada i informacija koje su suvišne, balastne i nepotrebne, ali tada nastupa na videlo znanje. Znanje onoga ko informacije prima i ko treba da odvoji važno od nevažnog, bez odbacivanja svakog komentara kao suvišnog zluradog. Takav način rada izrasta u despotizam i u ruglo rezultata koji se skoro neće popraviti. U dobrim timovima, vođe su te koje timove biraju, a zatim slušaju šta predstavnici imaju da im kažu. Ako pričaju gluposti, izvinite, loše su izabrani!
Rezultati govore u prilog da je sve navedeno zašlo u još odvratniji i drastičniji stadijum. Glavešine saradnike biraju gotovo isključivo da budu lošiji od njih samih, kako bi sakrili sopstvenu nekompetentnost i neznanje. To donosi ovako bedan kvalitet koji, budimo realni, sada već i babetine izvrgavaju ruglu. Sve to se sakriva iza tri atrakcije, dve sise i po jedne gole ženske noge, pa se tome treba diviti.
Svaki šlamperaj u zanatu, koji vidi i nestručno oko, ukazuje da nije bilo komunikacije. Da neko nešto nije pročitao ili znao da odgovori. Znanje nije apsolutno i jedan ne mora znati sve. Zato, valjda, ima saradnike. Čak i ako pokaže da nešto ne zna, neće mu se zapušiti usisnik poršea ili izgubiti PIN sa kreditne kartice. Ostaju i auto, i plavuša, i kartica, jedino što nestaje jeste strah. Kada straha nema, nema potrebe ni angažovati čuvare od straha, već saradnike, profesionalce, agresivne u odbrani onoga što znaju i umeju.
Spremne da se ugrade u zajedništvo i stvore rezultat koji će taljige poterati unapred.
