Nemanja Jovanov je filmski umetnik i pisac, sa više od petnaest godina aktivnog snimateljskog iskustva. Od 2015. aktivno se bavi pisanjem. Objavio je roman “Belina”, za koji je dobio nagradu Zlatni Pegaz 2017, na Sajmu knjiga u Beogradu. Profesor je kamere i fotografije i jedan od osnivača udruženja Foto Zavod 9, osnovanog radi negovanja vizuelne kulture.
Snimano je IMAKS 15/65 formatom i prvi put je ovom tehnikom rađeno u celosti. Pompezan je, dobro svetlopisan. Uveren sam da je u izvornom formatu odnosa stranica utisak drugačiji, ali ni u sinemaskopu nisam imao problem da doživim superiornu i organsku rezoluciju filmskog izvora od 65mm. Pošto lepa i oštra slika čine samo jedan aspekt ukupnog dela (akcenat), neću se gubiti u hvalospevima i divljenju.
Nolan se dohvatio najdublje temeljne ploče evropske kulture. Uleteo je u sve snažan, samouveren i možda za nečiji ukus nadobudan. Ipak, stiče se utisak i vođen iskrenom ljudskom potrebom, skoro kao i lik o kome snima film! Prikrao se današnjim bogovima kapitala taman toliko, da pomisli da je sasvim siguran da može da kontroliše više nego manje! Nema zamerke. To je jedan od onih čovečijih poriva, koji su nas kao civilizaciju i doveli ovde gde smo sada. U taj pohod poveo je ogromnu silu moći, pomalo zaboravljenu u današnje vreme. Pomenuti IMAKS, praktične efekte, animatronikse, teško dostupne lokacije, slobodne (možda i preslobodne) vizije kostima, šminke i celu družinu iznad i ispod linije (above and below the line crew) koja ga je ispratila u pohodu. Sve vreme nas ubeđuje da je uradio ozbiljan domaći, posebno kao potpisnik adaptacije scenarija. Ovo se da primetiti kada Met Dejmonov Odisej izgovori poneku reč koju bi Kristofer Nolan rekao. Da li publici ili producentima? Možda silnim kritičarima ili hvalospevcima? Još kao mladi snimatelj, nalazio sam veoma zabavnim činjenicu da reditelji i glavni protagonisti tokom snimanja počnu da liče. Možda čak pomalo i fizički, ali u nekom mom ličnom utisku, u ovom ostvarenju Odisej i Nolan dele veoma blisku vezu kao borci protiv suparnika, ali i sebe samih.
Ono što teže mogu da razumem jeste bukvalni “trojanski konj” u koji su nagurane i natrpane svekolike baljezgarije. Iza čijih zidina je ovaj trojanac završio, a ko ga je podmetnuo, neka ostane na nivou pretpostavke, barem za sada. Siguran da će u narednih nekoliko meseci razlozi biti mnogo jasniji. Sačekaćemo cermoniju zlatne statuete, da vidimo imaju li neke od odluka veze sa tim! Govorilo se da za samu nominaciju postoji neformalna agenda koja preduslovno mora biti ispunjena, a u momentu dok ovo pišem, već kruže čestitke određenim učesnicima u projektu.
Nije skoro odluka o glumačkoj podeli, odjeknula jače nego munje bogova antičkog sveta. Bez rezerve, ovaj deo filma nalazim da je sa najviše problema. Glumci su previše umiveni, potšišani, dizajnirani i kako sam već pomenuo, kao da su izašli sa obližnjeg spiritualnog kampa za meditaciju. Odisej je donekle izuzetak, kao i solidan broj druge linije imenovanih uloga. Sve ponuđene fizionomije nadopunjene šminkom, ne prate mukotrpnost sumraka na kome se ostatkom estetike stalno insistira. Turobni eneterijeri osvetljeni vatrama, vlažan kamen, smrdljiv i osoljen, lepo bi bili upotpunjeni nekim autentičnijim facama, naturščicima, pu pu, ne daj Bože kao u Apokaliptu na primer. Dobro de, neću da se zanosim, Apokalipto je van konkurencije, a Mel Gibson je obeleženi rasista. E kada smo kod rasizma, ovo je jedan prilično rasistički i seksistički film, pre svega jer silom natura promene po pitanjima koja nisu za razmatranje.
Crnac reper kao bard na Odisejevom dvoru i to u kadru koji otvara film!? Crnkinja kao Jelena, žena zbog čije lepote se menja istorijski tok helenske civilizacije. Azijati, melezi, meksikanci u Odisejevoj posadi!? Na kraju, možda i kao najoštriji prst u oko, devojka koja glumi jednog od ratnika sa Itake!? Zašto bre sve to? Ponor koji se otvorio usled ovih odluka, veliki je kao vrtlog koji umalo da dođe Odiseju glave! Od možda i namenskog antimarketinga pa preko generalnog siledžistva implementiranja vouk kulture u svaki prošli, sadašnji i budući trenutak teško je dokučiti pravi razlog, ali je još teže nemati mišljenje o svemu ovome.
Nakon odlgedanog filma, moj utisak f je u pitanju lakmus papir koji treba da pokaže na kojoj kiselosti se sredozemna evropska civilizacija trenutno nalazi po pitanju svesti o sopstvenoj propasti!? Nije ovo prvi put da smo svedoci nasilja nad autentičnim mitskim nasleđem. Imali smo induse i crnce u seriji o Vičeru, smeštenoj u srednjevekovnu Evropu i teško oslonjenu na slovensku mitologiju. Imali smo crne vilovnjake u seriji rađenoj po Tolkinu, Prstenovima moći. Svakodnevno u Netfliksovim adaptacijama susrećemo svekolike korekcije toka kulture, verovatno namenjene kao podrška drugim sferama sveopšte krivice koju beli čovek mora konačno da prihvati. Kontraargumenti su uvek isti. “To je mitologija, nema veze ko igra koga”, “Sloboda umetničke vizije” i slične gluposti. Od svega više boli što se uporno insistira na tome i u pratećem marketingu. Glumica koja nije našla za shodno da pročita izvorni predložak Homerovog epa i koja otrcano trabunja o tome kako žene nisu dovoljno zastupljene u izvornoj epopeji! Ili ova sirota devojka koja glumi muškarca, koja u videima koji pokrivaju film pokušava da iskaže neku odu o svojoj nesavladanoj muškosti. Dajte ljudi, pobogu! Verujete li vi u to što kazujete?
Da li je Nolan pomislio da će taj eksperiment kiselosti moći da unovči nekom dodatnom autorskom slobodom? Malo verovatno. Da će prihvatanjem nametnutih pravila nekog današnjeg Agamemnona iz Holivuda uspeti da se provuče kao unutar drvenog konja u zidine nekog novog Holivuda za koji još nismo čuli? Ili je možda jednostavno on jednog jutra ispred kuće, pronašao ogromnu statuu sopstvenog lika, napravljenu od čistog zlata. Šuplju iznutra i do vrha natrpanu fluidnošću, voukom, besmislom i uvredama za svaki oblik zdravog razuma. Stop.
Generalno film je vrlo pristojan, svakako kao što sam od Nolana i očekivao. Na stranu ostavljam sitničave kritike njegovih ranijih dela, u svakome sam našao nešto što mi je zasmetalo i štošta što bih voleo da je drugačije. Ipak kod svake Nolanove vizije stvarnosti postoji nešto iskreno filmadžijsko! Makar u pasažnim kadrovima, širokim totalima ili samo u nekim scenama. Provejava jedan podsetnik šta to film može i treba da bude! Nolanu je često zamereno da je previše “pametan” i da pokušava svoju publiku da smesti na mesto ispod sebe. Da je istripovan i često lažan u toj nameri. Mogu da se složim sa delom tih pretpostavki, ali zar to nije problem čoveka kao bića? Osvrnuti na Homera, vidimo da ljudi imaju slične probleme već trideset vekova zasigurno. Ranija svedočanstva o tome nisu sačuvana, ali mi osećaj govori da je oduvek bilo slično. Vojskovođe koje imaju potrebu da predvode muškarce iz svojih zemalja pod jednim objašnjenjem, a radi sasvim drugog cilja. Pesnici koji potom o tome pevaju i pokušavaju da budu mudri u uočavanju motiva zašto su jedni ostavili svoje žene, decu, stada, nakovnje i useve i otišli da drugim, istim takvim ljudima, bacaju bebe sa zidina zapaljenih gradova! Nije li to dovoljno gnoja o kome valja raspredati? Mora li žena koja je voljno odsekla svoje sise, po svaku cenu da se smesti u društvo muškaraca voljnih da preplove more, kako bi ratovali zbog “otmice” druge žene? Nije li to malo paradoksalno! Koju reku ovakvom odlukom probamo da ispravimo kao ljudi, kao stvaraoci? Previše pitanja na koja pravog odgovora nema, pa se neću truditi da spaljujem na tu temu makar još jednu svoju sivu ćeliju.
Ono što je najzabavnije u svemu, jeste što reditelj deluje da je i sam podeljen između tih začudnih odluka. U drugim delima koja smo videli, različite vouk baljezgariije su bile barem dosledno branjene. Kod Odiseja to je ponekada stidljivo i na kašičicu, sa dozom nekog blama koji provejava i potrebe za pravdanjem vrlo brzo i jasno! Pogledajte film sa oprezom. U delovima ćete uživati kao u klasičnom bioskopskom ostvarenju, no ne popuštajte svoj gard. Kada se previše opustimo, sigurni u sebe, iz statue drvenog konja se u tami noći mogu iskrasti neprijateljski vojnici koji će širom otvoriti vrata nekim drugim standardima i nekoj drugoj kulturi. E a onda sve moramo ponovo.
