Kada bi samo napisali – Ivan Zoranović, pretpostavka je da šira javnost samo po imenu, ne bi prepoznala o kome je reč.
Ali kada je neko deo kolumne “Lica iza muzike” onda je to garant da je reč o nekome ko svojim talentom, radom i karakterom itekako ostavlja trag na domaćoj, kao i regionalnoj muzičkoj sceni.
I ne, ovde nije reč o nekome ko je na početku svoje karijere… Ivanov muzički put kontinuirano traje od početka devedestih godina, do danas.
Reč je o multiinstrumentalisti, muzičaru koji je među kolegama neosporno cenjen, a njegov profesionalni i životni put itekako mogu biti inspiracija za neke nove talentovane klince…
Kada je reč o onom najosnovnijem za profesionalno bavljenje muzikom Zoranović ističe da su na formiranje njegovog muzičkog ukusa uticali porodica i prijatelji:
– Svako, sa kim sam se viđao, ili sretao u period detinjstva, doneo je u moj život neku muziku, koja je meni bila zanimljiva. Otac i majka su me inficirali starim domaćim rockom i mjuziklom “Kosa”, tetka i teča Beatlesima i domaćim i stranim novim talasom, stariji brat od tetke novim romantizmom, deca porodičnih prijatelja heavy metalom… Iz svega toga, ja kao dete željno upijanja, izvlačio sam ono što mi je bilo interesantno, kako zvučno i estetski, tako i kroz način razmišljanja i posmatranja sveta oko sebe.
Nezaobilazna tačka na muzičkoj i životnoj mapi jeste period odrastanja, stasavanja i – prvih koraka ka odabiru muzike kao opredeljenja, za Ivana to su bili bendovi Zarđale šerpe, Talični Tom i Requiem.
Prvi bend u ovom nizu nastaje još polovinom osamdesetih godina, zlatne decenije na svetskoj muzičkoj sceni. U to vreme na Ivana i njegovu ekipu utiču opusi Psihomodo Popa, Bijelog Dugmeta, Riblje Čorbe…
No, druga dva benda bili su realni pokušaji autorskog rada, prvih demo snimaka, studijskog iskustva i – svirki u značajnijim koncertnim prostorima za, tada, srednjoškolce:
– Talični Tom je bio veseo bend, sa pesmama na raskrsnici između rockabillyja i punka, dok se Requiem bavio tamnijim sazvučjem, na tragu bendova The Cure, Bauhaus, EKV itd. Nastupi ovih bendova događali su se na mestima, kao što su pozorište Dadov, teatar klub SKC-a, mali klub Doma omladine, a sa Requiemom sam imao i prve nastupe izvan Beograda.
Ivan Zoranović je formalno obrazovan muzičar, u vreme dok je išao u muzičku školu, te svirao violončelo, zavoleo je i – gitaru, koja će mu i odrediti sudbinu.
Govoreći o značaju formalnog muzičkog obrazovanja on ističe da je tek godinama kasnije shvatio koliko je to važno za formiranje kriterijuma i odnosa prema muzici – kao umetnosti: “danas, naravno, shvatam značaj muzičke škole za moj život, kako u teoretskom i praktičnom smislu, tako i kroz spoznaju sopstvenih ograničenja i nastojanja da se ta ograničenja prevazilaze”.
Zanimljivo je da Ivan gitaru nije učio u muzičkoj školi već na jednom sasvim neformalnom, ali kultnom beogradskom mestu, kod danas itekako legendarnog gitariste.
– Želeo sam da upišem muzičku školu za gitaru, ali je moj deda želeo da mu unuk bude gospodin i upisao me na violončelo. Međutim, kako je ljubav prema gitari bila ogromna, a znanje šturo, saznao sam da Radomir Mihajlović Točak drži kolektivni kurs rock gitare u beogradskom Božidarcu i zamolio roditelje da mi uplate bar jedan semestar.
Iako je imao podršku roditelja, Zoranoviću je kao jakom individualcu zasmetao kolektivni rad, pa je rešio da posle tog jednog semestra samostalno nastavi svoju edukaciju.
Kada govodi o svojim profesionalnim tutorima, o onima od kojih se “učio zanat” i umeće muziciranja, koji su ga inspirisali i podržali, Ivan ističe Mišu Milosavljevića i Srđana Jovanovića Joleta:
– Kod Miše sam išao na časove električne gitare i on me je naučio različitim tehnikama sviranja, koje do tada nisam poznavao. Sa Joletom mi se ukrstio put 2005. godine, kada smo zasvirali u istom cover bendu Euroexpress. On je 90-tih godina imao dosta zavidnu karijeru studijskog i koncertnog bubnjara. Njegova je zasluga to, što nakon sviranja sa njim mnogo više slušam bend oko sebe i pronalazim svoje mesto u tom celom spektru. On je, ni ne znajući, odradio sa mnom finalnu pripremu za velike utakmice, u kojima sam kasnije zaigrao.
Prelomni trenutak u profesionalnom životu Ivana Zoranovića, onaj kada je postalo jasno da će popularna muzika postati profesija desio je sredinom devedesetih godina.
U toj dekadi dogodila se neverovatna ekspanzija klubskih, cover bendova. Scena teatar kluba beogradskog SKC-a bila je epicentar u kojem je nastupao i čuveni bend Radijacija, čiji je Zoranović član bio punih osam godina.
Prisećajući se tog perioda Ivan napominje da se “u klubovima lako postiže kontakt s publikom. Nekako je sve zbijeno na malom prostoru i razmena je brza i neposredna. Velika scena je drugi univerzum. Zahtevi, energetski utrošak i očekivanja su podignuti na viši nivo i potrebno je veliko iskustvo i kilometraža u poslu da bi se odsviraok na velikoj sceni”.
Govoreći o periodu svog muzičkog stasavanja na velikim scenama i saradnjama sa respektabilnim imenima (ex)yu-pop-rock scene Ivan napominje da “muzičar, verovatno, sazreva tokom čitavog života. Ali je to bio svakako period najbržeg tehničko sviračkog napredovanja, najintenzivnijeg vežbanja instrumenta, otkrivanje različitih gitarista, njihove muzike i odabira šta mi se kod koga sviđa, a šta ne i implementiranja svega toga u moj sopstveni stil sviranja”.
Kažu da, pored frontmena, scenom, zvukom i delovanjem mora vladati jak gitarista, da bez njega doživljaj nije potpun.
Zoranović vremenom je postao važna karika velikanima muzičke scene, no logično se postavlja pitanje da li je ta posvećenost interpretaciji na sceni nekada pretendovala da ustupi mesto producentskom ili autorskom delovanju i poslu?
O tome Zoranović ne govori rado jer kako ističe, “to je jedna bolna tačka mog života, to kopanje po sebi, da pronađem tu kreativnu crtu, koja kao da je pod nekakvom blokadom. Razlog, ili pak izgovor za to, možda najviše leži u činjenici da sam sarađivao i sarađujem sa svoja dva omiljena autora (Đorđe Balašević i Nikola Vranjković) i da sve, što napišem ili iskomponujem, u poređenju sa njihovim radovima meni deluje smešno i nedovoljno zrelo”.
Respekt koji iskazuje prema muzičarima sa kojima deli studio i scenu zaista je hvale vredan, a nama ostavlja značajan trag kada je reč o istoriji popularne muzike našeg prostora. U tom kontekstu o sinergiji sa Đorđem Balaševićem govori sa ponosom i setom:
– Počelo je, kao i mnogo toga u našim životima, krajnje neočekivano. Bas gitarista Bane Marković, sa kojim sam u to vreme svirao u jazz-fusion bendu Gis Maj Es, bio je član pratećeg benda Đorđa Balaševića i, kada ga je Balaš pitao zna li nekog gitaristu za bend, on se setio mene, pritom ne znajući da sam veliki poštovalac lika i dela… Ta saradnja trajala je osam godina, od kojih se poslednjih godinu dana nije sviralo usled pandemije COVID 19. Naša međusobna energija bila je sjajna, na sceni smo se razumevali u pogledu i bili veliki oslonac i faktor stabilnosti jedan drugom. Vreme već uveliko pokazuje koliko taj čovek nedostaje ovom podneblju, kao umetnik, kao pesnik, ali i kao personifikacija slobodne misli i slobodne teritorije za ispoljavanje emocija, koje globalno zamiru kao kategorija.
Takođe, Zoranović već deceniju intenzivno sarađuje sa jednim od najrespektabilnijih muzičara na ovim prostorima – Nikolom Vranjkovićem, autentičnim autorom i pripovedačem.
Govoreći o kompatibilnosti umetničkih i izvođačkih narativa Ivan napominje da je to “…vrlo verovatno, najbrižljivije i najpažljivije vođena karijera, kojoj sam imao prilike da svedočim izbliza, u smislu gotovo fanatične beskompromisnosti i uvek jasnog stava, izraženog kroz muziku i poeziju. Potrebna je zaista velika doza samouverenosti i sigurnosti u kvalitet svog rada, da bi ti pravio desetominutne pesme, koje mediji neće emitovati, ili će ih emitovati parcijalno, i biti siguran da će takve pesme naći svoj put do publike. Naše ličnosti se ne podudaraju, ali to ne ometa našu međusobnu komunikaciju i rad, jer smo sa godinama savladali kako da se ophodimo jedan prema drugome. Takođe, to je možda najbolji bend, u kojem sam se ikada našao i najžalije mi je što nikada neću moći da nas slušam iz publike”.
O pokretačkoj energiji koja se razmenjuje na velikoj sceni, Zoranović ističe saradnju sa Neletom Krajlićem naglašavajući da “ono što je posebno u saradnji sa njim jeste apsolutna nepredvidivost razvoja događanja na svakom koncertu. Odgovorno tvrdim da u radijusu od oko 1000 km ne postoji frontmen sa većom scenskom energijom od njega i većom sposobnošću dizanja sve i jednog čoveka u publici na noge”.
Brojni su domaći bendovi i izvođači sa kojima je Ivan Zoranović sarađivao i sarađuje, gde stekao veliko iskustvo i što je bila posebna životna škola.
No, Zoranovićeva interesovanja ne obuhvataju samo polje muzičkog izvođaštva već i – pisanu reč. Vrlo je vest pisac, pripovedač i pesnik, no kako sam kaže “nažalost, usled tempa, koji je život nametnuo taj talenat negujem pisanjem poruka ili statusa na društvenim mrežama. Pisao sam pesme pod snažnim uticajem poezije Miroslava Antića. Knjige još uvek ne pišem, mada sve jače u meni tinja želja da napišem autobiografiju i imam osećaj da će se to desiti uskoro”.
Kada je reč o skrivenim talentima, onima koji su od životnog značaja za neke ljude – iz prve ruke saznajemo da je Zoranović i vrsni socijalni radnik, hvaljen kao izuzetno darovit za komunikaciju i rad sa starim osobama.
Kao istinski empata, ali i stručnjak, koristi svoje muzičko umeće da dotakne duše ljudi sa kojima radi i o kojima brine:
– Muzika mi znači da mi sačuva dušu i unutrašnje biće u tom poslu, koji je na svakom nivou, mentalno, fizički i emocionalno, strahovito težak. Tim ljudima donosim muziku na njihove rođendane, svirajući im pesme, koje oni vole da slušaju, a koje se baš i ne podudaraju sa mojim muzičkim ukusom.
Iz svega rečenog, jasno je da je Ivan Kiza Zoranović suštinski inspirativno “Lice iza muzike” koji je talentom, radom, uz posvećenost i predanost neko ko zavređuje poštovanje, priznanje i pažnju.
Govoreći o tome kako bi oplemenio mlađe generacije uz dozu brige on kaže da stiče utisak da muzika drugačije deluje na današnje generacije uz napomenu “plašim se da bih u tom predstavljanju možda zaličio na dosadnog matorca. Ako govorimo o svetskim autorima, ne smeju se zaobići dvojci Lennon/McCartney, Jagger/Richards, Page/Plant, Waters/Barret i kasnije Waters/Gilmour, Ulrich/Hetfield, sva četvorica članova grupe Queen u raznim formacijama… Leonnard Cohen, Sting, Prince, Elton John, Jerry Cantrell… Spisak je ogroman. Od domaćih, to bi bili, mada redosled nije važan, Balašević, Bregović, Štulić i Vranjković. Dela svih nabrojanih imena, po meni, obavezna su lektira svakome, ko želi da doživi muziku i protezanje emocija u svim pravcima”.
Naposletku, Ivan Zoranović multiinstrumentalista, kreativac, čovek sa mnogostrukim veštinama mladim muzičarima koji imaju ideale o tome da dele svoju magiju i umeće sa svetom daje savet:
– Ne odustajte! Nikako! Nikada! Ni pod kojim okolnostima! Pomerajte sopstvene granice svaki dan! Edukativni sadržaji za svaki instrument danas su dostupni jednim klikom. Maksimalno iskoristite tu olakšicu. Otkrijte ko ste unutar sebe i to, što nosite u sebi, izbacujte kroz sviranje ili stvaranje. Ukoliko radite na sebi i na svom talentu i sviračkom umeću, uspeh neće izostati. Verujte ovom dosadnom matorcu.
Mi verujemo Kizi, zato je i on naše “Lice iza Muzike”.
Marija M. Karan – Music & Masmedia Multitasker nekadašnji je muzički urednik nacionalnog komercijalnog radija Roadstar (Hit music fm), radijski autor i voditelj, voice-over, muzički PR, koncertni promoter, urednik i organizator programa u Muzičkoj omladini Beograd. Školovani je muzički i masmedijski kritičar. Završila je muzičku školu”Josip Slavenski”, diplomirala etnomuzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti, a doktorske studije finalizovala je na odseku Teorija umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Bila je muzički i odgovorni urednik na radiju, a glas je, osim sjajnim radio emisijama, pozajmjivala i za brojne reklame.
Kao novinar napisala je mnoge britke tekstove, posebno na muzičke teme, a kao PR sarađivala je sa nekim od najtalentovanijih muzičara sa ovih prostora. Od samog starta portala Headliner.rs na našoj je strani. Tokom 2019. godine Marija je stekla titulu doktora nauka iz oblasti teorije umetnosti i medija na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Objavljuje naučne radove iz oblasti teorije umetnosti i medija i učestvuje na domaćim i međunarodnim skupovima i konferencijama. Svoje iskustvo stečeno u praksi, nadograđeno kredibilitetom doktora nauka iz oblasti teorije medija, a u kontekstu muzike, Marija prenosi svoje znanje studentima osnovnih, master i doktorskih akademskjih studija u okviru predmeta “Muzika i Mediji“ i “Menadžment medija i muzičke produkcije“ na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kao i na predmetu “Uvod u teoriju medija“ na Interdisciplinardnim master akademskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu.
