U sve većoj i raznovrsnijoj koncertnoj ponudi u prestonici, imali smo sreće da dobijemo priliku da gledamo jednog od najboljih savremenih akustičnih gitarista, Luku Strikanjolija.
Poznat po inovativnoj tehnici kojom na jednoj gitari istovremeno izvodi melodiju, ritam i bas linije, Luka je u petak u Zappa bazi okupio zanimljivu publiku – njegovim majstorijama i maestralno izvedenim numerama podjednako su se radovali klasičari, rokeri, bajkeri i kolege gitaristi.
Koncert je započeo AC/DC klasikom “Hard As A Rock” i nastavio sa “Highway To Hell”, što je momentalno podiglo prisutne i najavilo odličnu svirku.
Već na Stingovoj legendarnoj pesmi “Shape Of My Heart”, Luka je najavio fanovima kako će je svirati na dve gitare istovremeno i pritom dodao usnu harmoniku.
Ono što je zanimljivo kod ovog virtuoza je to što publici pažljivo objašnjava tehniku sviranja instrumenata koje je izumeo – gitaru sa obrnutim slajd vratom koristio je na “The Sound Of Silence” Simona & Garfunkela, a gitaru sa trostrukim vratom je na “Feel Good Inc” grupe Gorillaz upotrebio kao bas i perkusije. Stoga su njegovi nastupi ujedno i mali tutorijali i, iako sam na bini, Strikanjoli zaista zvuči kao ceo bend.
Najveći problem akustičarskih koncerata (naročito kada se svira na više instrumenata), naštimavanje, Luka vešto premošćuje duhovitim najavama i direktnom komunikacijom sa publikom koja je na ivici stand upa – beskrajno šarmantan, Strikanjoli ruši stereotipe o uobraženim i sujetnim muzičkim genijima i veštom kombinacijom svirke i priče ne dozvoljava da energija koncerta padne.
Mudro odabranu set listu sastavljenu od hitova Red Hot Chili Peppersa, Toto, Aviciia, Musea dopunio je autorskom numerom “Somewhere” koju je posvetio svojoj pokojnoj baki i “Stars”, koju je izveo na bis zajedno sa čuvenom pesmom “My Sharona” od The Knack.
Samo za našu publiku odsvirao je legendarni klasik grupe Deep Purple “Smoke On The Water” – “jer je to pesma koju te učitelji gitare najpre nauče” – dok je temu iz “Poslednjeg Mohinkanca” izveo uz pomoć gudala.
Najveća vrednost ovog koncerta je, pored fascinantne Lukine tehnike, to što smo imali priliku da ga gledamo na vrhuncu karijere i iskreno se nadamo da će neko od promotera biti dovoljno mudar da ga ponovo dovede u Srbiju.
