Koliko je, i da li je uopšte potreban poseban uvod o nekome ko je rasprodao MTS dvoranu 20 dana unapred?
Neke stvari su tradicija, sigurno stoje na svom mestu i čekaju na red – jedna od nih je i decembarski koncert Nikole Vranjkovića.
HL intervju – Nikola Vranjković: Sva značenja Dunava, nizvodno od žanra…
Ova publika zna šta da očekuje, zašto je tu i šta će se dešavati naredna dva sata.
Uprkos tome što se zna red – dolazi se na vreme, svirka počinje akademskih petnaest minuta kasnije, a plastične čaše ne postoje kao opcija – izgleda da neki još uvek nisu navikli da gase bliceve. I verovatno nikad neće.
“Zadrži svoj dah” bila je prva, a odmah za njom, odsvirana, ali ne i otpevana (jer to je uradila publika) – “Dve reči”.
Usledilo je tek nekoliko pesama, taman dovoljno da se uspostavi dobro poznata atmosfera, a onda se dogodio prekid struje i kompletno nas vratio na početak, u realnost. Naizgled, problem je rešen, pa je prekinuta “Nagrada za strah” nastavljena od poslednje strofe.
Nažalost, problem sa strujom se ponovio, ali uskoro je sve bilo kao da se ništa nije dogodilo, a Nikola Vranjković ponovo je našao način da prevaziđe sebe i očekivanja publike.
– Nemam šta da vam pričam, valjda ove pesme pričaju dovoljno – rekao je.
Odlična rasveta dodatno je isticala najbitnije muzičke momente, niske frekvencje prolazile su kroz celo telo. Nešto ovako se ne sluša, ponekad se i ne gleda, nego se doživljava, kao kompletno iskustvo. A pesme su svakako ispričale svoje.
“Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu” svojim završetkom koji je učinio da publika već bude na nogama, nagovestila je da će sva ona buka koja je letos u Botaničkoj bašti možda nedostajala, ovde biti nadoknađena.
Ali, pre toga, Ivan Zoranović odsvirao je numeru “Đzonatan Livingston” na violončelu.
Sa prvim taktovima “Večernjih zvona” publika se ponovo probudila, a do kraja je malo ko ostao na svom mestu, miran.
A kada se Danilo Nikodinovski popeo na platformu do bubnjara, usledile pesme koje publika uvek sa nestrpljenjem iščekuje.
Možda je tokom “Dve reči” delovalo da ne publika ne može biti glasnija, ali uz pesmu “Dve hiljade i kusur godina” pokazalo se suprotno. i upravo ovaj momenat pokazao je da na ovom koncertu nije bilo potrebe za popularnim “sing along” momentom, jer ne postoji tekst koji svi prisutni nisu znali od reči do reči.
Za kraj, osvojivši stojeće ovacije, odsviran je, simbolično, “Dan koji nikad nije došao”, sa brojnim gostima sa beogradske alternativne scene koji su napravili gužvu na bini, dajući sve od sebe da stvore završetak za pamćenje.
A kad sve ostane isto kao juče i samo godina promeni ime, naći ćemo se na istom mestu, u isto vreme.
J. Ilić za HL
