Vlada Divljan preminuo je na današnji dan – 5. marta 2015. godine u Beču. Poznat i priznat kao gitarista, pevač i glavna kreativna snaga kultnog sastava Idoli, kao i po raznovrsnim projektima ostvarenim u okviru svoje samostalne karijere, Divljan spada u najznačajnije kompozitore i stvaraoce s kraja 20. i početka 21. veka na prostoru bivše Jugoslavije.
A kako je sve počelo…
Mladi muzičar Vlada Divljan (20), lider benda Zvuk ulice, dao je jedan od svojih prvih intervjua za Džuboks u februaru 1979. godine.
Prenosimo sa portala Yugopapir razgovor koji je vodio Radovan A. Vujović, uz minimalne intervencije, kako bi se prisetili legendranog Idola brojnih generacija, muzičara bez koga ova scena ne bi bila ista.
Kako je sve počelo i otkuda baš to ime Zvuk ulice?
– Grupa je oformljena 1. decembra 1976. i egzistira do danas u skoro istom sastavu tj. došlo je do promene klavijaturiste. Tada smo se zvali Merilin. Svirali smo neki džez-rok. Imali smo par nastupa u Džez klubu Doma omladine u Beogradu i na nekim drugim mestima. Uskoro smo shvatili neke stvari i promenili koncepciju. Negde krajem prošle godine promenili smo ime u Zvuk ulice.
Drago mi je što pitaš otkuda baš to ime. Dugo smo razmišljali o nazivu grupe. Bilo je dosta zvučnih imena u alternativi. Tada smo naišli na jedan Dilenov intervju o njegovim počecima 60-ilh godina (kada smo bili mali – smeh). U jednom momentu on je uzajvio: “kada se sada setim, bio je to zvuk ulice, zvuk tanjira, ljudi rano ujutro posle neke svirke…”. Nekako to je ispalo nostalgično, a i aktuelno. Istovremeno, kada su ljudi pokušavali da objasne pank i novi talas rekli su da je sve to zvuk ulice, imeđu ostalog, vraćanje gradskoj muzici Znači, osećaj da se nešto događa je nešto što treba povratiti muzici. A svi smo gluvarili po raznim ćoškovima našeg grada, što je jedna mala životna škola.
Počeli ste sa džez-rokom. Koliko je to ono pravo što želite da svirate?
– Prvo, sam pojam džez-roka, to svi kažu, danas skoro ništa ne znači. Tako da neko tu svrstava i fanki pa čak i disko. Značajno je da je taj džez-rok kod nas došao spontano naravno sa malim uticajem Stena Geca, Čik Korije i drugih.
Ipak, u našoj nuzici, u našem džez-roku ima uticaja i drugih talasa u zabavnoj muzici. Puno toga se skupilo.
“NEPOSLUŠNA GRAĐANKA”… PRESLUŠAJTE DOSAD NEOBJAVLJENU PESMU VLADE DIVLJANA
Koliko uspevate da uskladite ostale obaveze sa muzikom, koliko vežbate i koje vas teškoće pratr?
– U vezi sa opremom – za sada nemamo problema jer sviramo po manjim salama. Za veće pozajmljujemo opremu. Problema s vežbanjem nema. Radimo u proseku 3-4 puta nedeljno, imamo prostoriju. Normalno, ima perioda kada vežbamo svuda je i naše vežbanje spontano. Svi smo vezani za muziku. Ako napravimo neki veći prodor, svakako da će doći do izvesnih problema oko uskladīvanja života sa obavezama u muzici. Ako čovek hoée da uradi nešto u toj muzici, mora da razmišlja kao da će se njome stalno baviti. Ipak, naša ambicija je da završimo fakultete, a i da se bavimo muzikom.
Zvuk ulice, preteča novog talasa’
Osim osnivača, glavnog autora i bubnjara Slobodana Kokana Popovića, te davne 1975. godine bend Zvuk ulice su činili i Vlada Divljan (gitara i vokal), Zdenko Kolar (bas i vokal), Dragana Milković (klavijature), Bora Antić (saksofon) i Nenad Morgenštern (udaraljke i vokal).
Zvuk ulice stekao je kultni status preteča novog talasa na beogradskoj sceni, a njihova pesma “Amelija” često se tih sedamdesetih emitovala u radijskim programima. Vanmuzičke obaveze dovele su do rasformiranja benda, posle čega su Vlada Divljan i Zdenko Kolar nastavili s karijerom u VIS Idolima gde im se nakon odsluženog vojnog roka pridružio i Kokan Popović (Kokan Fontana).
Gde ste nastupali do sada i koje su šanse da vas vide i čuju u drugim gradovima?
– Nastupali smo do sada u Novom Sadu i Zrenjaninu sa grupom TAKO, Problem nastupanja na strani je da li ići da se održi igranka, što mi ne želimo, ili održati koncert. Ali, pošto nemamo za sada neki veći status u jugoslovenskim razmerama teško je da će nas ljudi zvati zbog koncerta. U svakom slučaju rado bismo se odazvali svakom pozivu.
U Beogradu ste nastupali nekoliko puta u Studentskom kulturnom centru?
– Da, svirali smo tamo nekoliko puta u organizaciji Spoljnog programa i urednika prof. Momčila Rajina. Oni su nam ostali u lepom sećanju. Publika nas je iz koncerta u koncert sve bolje primala. Nadamo se da ćemo ubuduće malo aktivnije praviti žive svirke pa iu SKC, ponovo.
Nastupali ste u “Studiju M” u novom Sadu. Hoćemo li čuti snimke sa tog izvanrednog koneerta?
– Verovatno neće biti tih snimaka jer su vrlo loši. Glas i gitara su u vrlo lošem odnosu sa ostalim instrumentima. Medutim ako se više probijemo doći ée do remiksa tih snimaka. Pitanje je koliko on može da ispravi ono što je već loše snimljeno. Ne možemo nikoga da krivimo za te loše snimke jer nama je la svirka stvamo dosta značila.
Posle “Studija M” došao je krajem 1978. BOOM festival. Koji su vaši utisci o tome?
– Drago nam je što je BOOM ipak održan kako-tako. Niko nije patio zbog odsustva velikili imena. jer na kraju krajeva, taj festival treba da pogura mlade grupe. Publika se lepo zabavljala i naš nastup je bio jodna vrsta našeg kaljenja (za nas) pred velikim anditorijamom. Svaka svirka nam znači, to je neko uhodavanje, stepenik više u našem zajedničkom radu.
Utisci su, znači, dosta povoljni. Normalno, zamerke organizaciji, ali kod nas, kao što je poznato, ima uvek nekakvih propusta u takvim organizovanjinia.
Vaš nastup je tada bio vrlo profesionalan, ali šta se stvarno zbivalo u tom trenutku u vama?
– U nama je bila jedna dilema, mala doza treme, što nas publika nije dovoljno poznavala i što nemamo ni jedan singl, ni jednu poznatu stvar prema kojoj bismo mogli da koncipiramo nastup, da vodi ka toj stvari i da je publika prepozna. Ali, doći će i to.
Tu je bila prisutna ta neizvesnost da li ée nas prihvatiti ovakve sa muzikom koju, verovatno nisu čuli do sada, ne samo zbog saksofona već što tu ima i panka. Mi se slobodno ponašamo jer dugo radimo i verujemo u ono što radimo. Treba sebe kontrolisati i hrabro napred.
DILEMA… DA SI SU PRVU JUGOSLOVENSKU LGBT PESMU SNIMILI IDOLI, ILI TA ČAST IPAK PRIPADA NEKOM DRUGOM?
Dodosmo i do ploče.?
– Bilo je šanse da snimimo ploču i nismo. Jer, danas nije teško snimiti ploču. Pravi problem u vezi sa pločom je šta nastaje posle snimljenog materijala, da li je remiks onakav kakav muzičar zahteva i pitanje je da li će disko kuća da se zauzme (kao što se obično ne zauzima!) da tu stvar plasira.
Ina grupa koje su izdale ploče, a da se nije čulo ni za njih ni za ploču. Mi nismo opterećeni pločom i zato smo do sada svesno to izbegavali. Sada je situacija na neki način povoljnija i očekujemo da u aprilu izade naš prvi singl. A i to je problem – da li ići na hit-singl ili LP. Bolje je da publika pita gde je ploča a ne da se pita ko smo mi, itd.
Još nešto: nije nam stalo da snimimo ploču na kojoj ée se čuti pola instrumenata, a pola ne. A kada ta ploča izade mi ćemo sami pokušati dn je plasiramo na skoro celoj teritoriji naše zemlje tim što ćemo je poslati skoro svim radio-stanicama po našim centrima.
Da li imate neke ideje za propagandni materijal u vezi ploče?
– Mislimo da su plakati preforsirana stvar, čak prevazidena. Ako grupa ne drži koncerte i nema dobre ploče koje ée ljudi da čuju, ne vrede plakati koji su veé požuteli i na kraju jadno izgledaju po ulicama. Jedino sa dobrom pločom i sa dobrom svirkom moći demo da kombinujemo neke planove u vezi toga – tempirati istovremeno ploču, plakate, nalepnice, turneju.
Zamerka vašem radu je da su vokali su vrlo slabi. Šta preduzimate da se to poboljša?
– Vežbaéemo višeglasno pevanje, Sada trenutno snimamo probe tako da se najbolje vide tj. čuju grelke. Uz pomoé tehnike, naravno, planiramo da do makaimuma iskoristimo naše kapacitete. Za sada ne planiramo neku pomoé sa strane u smislu nevih članova. Mislimo da je prošlo vreme barušunastih glasova, onia klasičnih pevača.
HL/Izvor: yugopapir.com
