Pred vama je novi u serijalu tekstova pod zajedničkim zajedničkim naslovom “Headlinerke urbane kulture” u kome vam predstavljamo hrabre i posvećene žene koje, iako različitih zanimanja, različitih interesovanja i godišta… u ovoj i ovakvoj Srbiji ne odustaju od svog cilja – borbe za kulturu i očuvanje zdravog razuma u zemlji i epohi ludila.
Kroz razgovor sa Milenom Branković, u muzičkom svetu poznatijom kao Milena Trigger, pokušali smo da otkrijemo šta nju motiviše da se u ovom okruženju i dalje žestoko bori protiv vetrenjača i kako uspeva da i dalje živi svoje snove u “vremenu čuda”.
Kao što je poznato svima koji makar ovlaš prate muzičku scenu ovih prostora, Milena je najpoznatija kao frontwoman benda Trigger, koji još od 2005. vozi svoju specifičnu muzičku priču bez kompromisa i nikad “niz dlaku”, ali istovremeno kvalitetom prebazilazeći regionalne okvire. Ali, Milena je i mnogo više od toga. Završila je menadžment u kulturi, bavi se produkcijom, PR-om, organizacijom… bila je radio voditelj, panel modferator, predvodila programe razmene mladih u sklopu EU projekata… i sjajan je poznavalac domaće muzičke i kulturne scene.
Za početak, Milenu smo, kao i sve naše prethodne sagovornice, pitali – šta ona smatra urbanom kulturom i koliko je ona važna u današnjem vremenu:
Smatraš li sebe borcem za urbanu kulturu?
– Trudim se koliko god je to u mojoj moći. Zaista pomažem svim kolegama, delim kontakte, spajam ljude i ne odustajem da posećujem koncerte – slušala privatno te bendove ili ne. Gostovala sam do sada na preko 15 albuma, a broj kolega i bendova smo zvali da sa nama sarađuju i sviraju je ogroman. Smatram da se upravo tako održava kultura, kao i sama scena, i da se podrškom zapravo borimo. Negativan stav, nepoštovanje drugih, kukanje i pričanje u prazno ni malo ne pomažu i tako se potpuno zanemaruje stvarnost. Upravo ta vrsta sebičluka je dovela do toga da nam se scena uruši ovako i da urbanu kulturu održavamo na aparatima. Ne mislim da je iko od kolega to radio svesno ili namerno, već da se nužno mora obratiti pažnja na širu sliku.
Da možeš, šta bi konkretno promenila u srpskoj muzičkoj industriji i kulturi generalno?
– Ovaj narod suštinski ne voli sebe odkad se skupismo na ovom podneblju i shodno tome donosimo odluke kroz istoriju. Nama je uvek baš onako kako smo sami odlučili da nam bude, tako da za lošu situaciju u kojoj se nalazimo uzalud svi krive zle duhe, neprijatelje i kosmičke sile. To ne može da se popravi lako, jer nije par konkretnih problema u pitanju, a nisam sigurna da ćemo ikada prestati da jedemo sami sebe. Kulturološki gledano, satiranje kulture nije periodični trend – isti modus teramo stotinama godina. Kao što malo pre rekoh – podrška i ljubav!
Kako pronalaziš motiv da se u ovakvom okruženju boriš protiv vetrenjača
– Konkretnog motiva nema, ja jednostavno nemam izbor. Znam šta želim da budem od kada znam za sebe i taj drajv ne jenjava. Kada ne odustaješ od nečega, kakva god klima bila i po svaku cenu (a košta kao sam đavo), to je posebna vrsta ludila koja te konstantno gazi – kamikaza stajl.
Kako je došlo do toga da Milena Branković postane Milena Trigger?
– Hahaha, došlo je spontano. Upoznala sam Dušana preko YuMetal foruma kada sam imala 19 godina i jednom prilikom mi je skromno pustio da čujem šta je on snimao u tom periodu i kako mi se čini… zaprepastila sam se! To je za mene bilo nešto najbolje što sam čula do tada na našoj sceni – tekstovi, aranžmani, zvuk, ma sve! Nordica u kojoj sam pevala je tada prestala sa radom, ali Duletu je bilo glupo da me pita da li hoću da pevam, a meni je bilo glupo da se trpam sad tu, jer me nije pitao. Posle nekih 7 meseci smo tek skapirali da smo bili mutavci i da oboje to želimo i Milena postaje Trigger! Inače, Dušan je zaslužan da sam danas vokal kakav jesam, jer količina truda, rada i strpljenja koju je uložio u mene je nezamisliva. Volim te Dule!
Može li ozbiljan muzički uspeh da se napravi s ove geografske lokacije?
– Može, ali je potrebno mnogo više ulaganja i žrtvovanja, nego da smo bilo gde u Evropi. Ne kažem da bendovi preko rade manje, naprotiv, rade mnogo više od nas, jer im je konkurencija nezamislivo veća, ali je sve mnogo dostupnije nego nama ovde. Teško je doći do tih ljudi, konkataka, festivala, teško nam i dalje da putujemo normalno i na sve to standard nam je katastrofalan u poređenju sa ostatkom Evrope.
Trigger postoji već 16 godina, a ima samo tri albuma, ne računajući aktuelni na kojem su verzije pesama na engleskom jeziku. Da li ste mogli da uradite više, i da li je sve zavisilo samo od vas?
– Zapravo, na tom “neračunajućem” albumu smo radili 3 godine, jer je sve moralo ponovo da se snima, tako da ga mi i te kako računamo. Naravno da smo mogli više, ali uvek su u jednačini razni faktori, okolnosti i (ne)mogućnosti, tako da samo mogu da kažem da zaista radimo najbolje što možemo. Snimamo trenutno novi album i radimo na spotu za novi singl, stoga bez brige, stiže još Triggera!
Da li još sanjaš i šta sanjaš?
– Da, da, oduvek i to su ludačka putovanja, ali moram to da zadržim za sebe, jer nisam sigurna da li bi me ljudi pogrešno shvatili ili hospitalizovali! 😀
Hoće li proći ovo “vreme čuda”, pa da živimo u “vremenu nirvane”?
– Vremena ne prolaze, niti dolaze u tom smislu. Ljudi čeznu za utopijom, jer misle da je nekome nekada bilo lepše i lakše ili da će jednog dana biti, a samo njima je baš sada teško i loše. Pobogu, svako vreme ima svoje breme i stoga ne postoji bolje ili gore. Život je borba i pun je zadataka, a vreme nirvane dođe tek kada se ovaj prekratki život završi.
Koja bi bila tvoja poruka nekoj maloj “Mileni” koja upravo kreće u neizvesne vode metala u Srbiji i koja bi htela da promeni svet?
– Uh, bebe… biće ovo jedna jako teška tura.
Gde vidiš sebe za 10 godina?
– Jao, bukvalno sam lik koji nije u stanju da isplanira prekosutra, ali u svakom momentu imam viziju da kroz X godina The Trigger može biti Gojira ili Mastodon ili Iron Maiden. Ljudi, samo hrabro i nema odustajanja!
