Gibonni nije prečesto u medijima. Dozira i nastupe, a vojska fanova uvek s nestrpljenjem i iznova čeka njegovo nadahnuće. Tako je bilo i s “U po’ ure”, nastalim posle pet godina stanke.
U intervjuu za T portal Gibonni je, možda i prvi put, progovorio o ljudima koji su ga inspirisali da danas bude ono što jeste.
Gibonni posle mnogo godina progovorio o Osmom putniku: Nisu verovali u nas, ali dali su nam ugovor za prvi album – jer smo bili dosadni
Vaš rad uticao je na mnoge mlade umetnike, ali retko čujemo o muzičarima, književnicima i rediteljima koji su vas inspirisali. Možete li nam otkriti neke?
– Od domaćih ljudi nekako sam najviše osećao one gde mi je bilo srce, možda najviše ljude s kraja sedamdesetih. Tada se događalo nešto, da ljudi znaju što ne znaju, a bilo je sredstava, da me ne shvatite pogrešno. Tako da je Atomsko sklonište moglo da dozvoli sebi da snimi album na Floridi, Josipa Lisac i Karlo Metikoš takođe američki album, Bijelo dugome da ide da radi ploču u Londonu. Knjige, film… Puno sam čitao, a bilo je i knjiga od kojih sam odustajao. Možda sam se u svojoj formativnoj fazi navikao na ‘jake doze’. Voleo sam da pročitam neku knjigu da me omađija, na primer latinoameričkih pisaca, pa sam voleo da čitam Danila Kiša. Od domaćih književnika najviše sam voleo da čitam Ranka Marinkovića.
Gibonni: Stidim se nekih pesama koje sam napisao, ali kajem se što jednu nisam potpisao….
Crnjanski, Andrić?
– Da ne grešim dušu, ima jedan koji je jednom rekao da ‘uvek stvari komentarišu ljudi iz četvrtog reda”. Malo me to pogodilo. Ako će neko da komentariše Andrića, daj da ga komentariše Jergović, nemojte da ga ja komentarišem, ja sam iz četvrtog reda, ja ću komentarsisati nešto gde sam u prvom redu. (smeh) Čitao sam ga, a sad je li na mene uticao, nadam se da jeste. Mešu Selimovića takođe sam čitao, je li i on na mene uticao, nadam se da – da, ali nisam ja taj koji može da donosi sud prema takvim velikanima. Malo bih se čak diletantski osećao da to počnem da komentarišem. Pisci koji su mi značili su i Orhan Pamuk i Milan Kundera.
Pročitajte sjajnu priču Dejana Stojiljkovića inspirisanu Gibonnijevom novom hit pesmom “Kiša”
Nekima vaše rečenice imaju andrićevsku veličinu u muzičkom smislu. Kako ste otkrivali muziku nekad, a kako to činite sad?
– Bio sam velika guska u magli dok nisam otkrio časopise Džuboks ili Rock. Oni su bili jedini vodič jer u to vreme nije bilo drugog nego da nađeš nekog rock kritičara koji je bio obazriv, bistar, širok da bi ti možda nekom recenzijom dao preporuku. Onda kupiš taj album, budeš gladan dve, tri marende, odgladuješ da bi kupio neki album i onda skontaš da je dosadan i odrekneš se tog kritičara dok ne nađeš tog svog. (smeh) Onda su ljudi nalazili tog svog kroz Darka Glavana, Dražena Vrdoljaka, Petra Popovića, Zlatka Galla. Oni i još neki retki pomogli su generacijama da se snađu u dućanu i šta treba tražiti po policama. (smeh)
Koji su vam najveći strahovi?
– Strahovi da ću zaglibiti u bezidejnost, a da toga neću biti svestan (smeh). To je najgore što bi mi se moglo dogoditi.
Kompletan intervju pročitajte na tportal.hr
