Branimir Džoni Štulić ponovo se oglasio, ovoga puta povodom izjave Huseina Hasanefendića Husa, gitariste i osnivača Parnog Valjka, koji je nekadašnjeg frontmena Azre nazvao “lošim čovekom”. Štulićev odgovor, očekivano, nije bio ni kratak ni naročito pomirljiv.
Sve je počelo Husovim gostovanjem u emisiji “Kakodalogija” na Una televiziji, u kojoj je govorio o nekadašnjoj saradnji sa Štulićem i njihovom odnosu.
“Džoni Štulić je loš čovek, sada evo ponovo to kažem. Ne treba mešati lik i delo. Zaista smo se potrudili da ga gurnemo u neki fokus jer smo osećali da to vredi”, rekao je Hus, dodajući da je Štulić autor vrhunskih stihova i pesama, ali da se kao čovek pokazao lošim.
Štulić je reagovao opširnim pisanim osvrtom u kojem se vratio na kraj sedamdesetih godina, prve snimke Azre, saradnju sa Husom i njihove muzičke razlike. Pritom nije štedeo nekadašnjeg saradnika, osporavajući njegov doprinos sopstvenoj karijeri, ali i značaj njegovog autorskog rada.
“Rečju, on se ogrebao o mene, a ne ja o njega”, napisao je Štulić, tvrdeći da Hus godinama pokušava da predstavi njihov odnos kao priču u kojoj je upravo on pomogao mladom muzičaru da se afirmiše.
Džoni Štulić: Istina o egzilu, teretu slave i borbi za pravdu (pogledajte novi dokumentarac)
Prema Štulićevoj verziji događaja, njihova saradnja bila je pre svega poslovni dogovor. Hus je dobio priliku da snimi njegove pesme, dok je Štulić zauzvrat dobio mogućnost da objavi singl. Odbacio je tvrdnje da mu je gitarista Parnog Valjka bio svojevrsni mentor ili muzički pokrovitelj.
Posebno se osvrnuo na zajedničke probe i snimanja, uključujući rad na pesmama “Balkan”, “A šta da radim”, “Poziv na ples” i “Žene koje prolaze kroz grad”. Iako je priznao Husove gitarističke kvalitete iz tog perioda, nije imao mnogo razumevanja za njegove kompozitorske sposobnosti.
Šta je pesnik hteo da kaže… Štulićeva “Sloboda” kao razgradnja iluzije
Štulić se dotakao i prvog albuma Azre, produkcije Drage Mlinarca, kao i nesuglasica oko toga ko je imao glavnu reč tokom snimanja. Njegovo viđenje tih događaja značajno se razlikuje od onoga što je Hus godinama iznosio u javnosti.
U svom prepoznatljivom stilu, Džoni je odgovorio i na tvrdnje o sopstvenoj sujeti, odnosu prema saradnicima i uverenju da je uvek u pravu. Čitav tekst pretvorio se u svojevrsni obračun sa starim muzičkim računima, uz brojne digresije, ironiju i prilično oštre lične ocene.
Džoni Štulić zabranio tribute bendovima izvođenje svojih pesama: Nek čiste ulice i skupljaju smeće, za to imaju moje odobrenje…
Zanimljivo je da se iza međusobnih optužbi krije i deo istorije jugoslovenskog rokenrola, iz vremena kada su se putevi Azre i Parnog Valjka ukrštali, a zagrebačka scena prolazila kroz velike muzičke promene.
Gotovo pola veka kasnije, očigledno je da dvojica muzičara i dalje potpuno različito pamte iste događaje. I da neke stare razmirice nisu izgubile ni gram svoje nekadašnje žestine.
Pročitajte kompletan Džonijev odgovor, sročen onako kako samo on to ume:
A sad ću prijeći na Husa, pošto vrti jednu te
istu priču već desetljećima, pogotovo nakon
hrvatskog osamostaljenja (što ne znači da je i
prije bio išta bolji). Tu njegovu priču – kako
nisam bio dovoljno dobar za Valjak (na svu sreću)
– treba naći u kolutanju mojih očiju prilikom
izvođenja njegovih glazbenih bisera, a još i
više u njegovom hvastanju posjedovanja demo
snimka (radi se o dvanaest pjesama, i, bez brige,
Aki ih pjeva), kad reče da bi mnogi na Zapadu
dali masne pare za nj, jasno, nije imao na
umu jedino skupljačku vrijednost istog, nego bjeh,
hoću li reći, izuzetan gitarista, ako i
derah ritam, dapače, ritam gitaristom se i smatrah
(ne u klasičnom rock smislu), jer sola su dosadna, a ja
imadoh još pune ruke posla s komponiranjem,
pjevanjem, menadžerstvom, tiskom, pa i plaćanjem najvećeg
poreza na Balkanu, da ne pominjem ljubavne jade
i podstanarstvo. Riječju, Hus nije skladatelj, ni za
milion godina neće uspjeti pjesmu napraviti,
to je što se tiče glazbe, ali bio je izvrstan
solo gitarista (u ono doba), međutim, najveća
teškoća mu je sporost poimanja – da mu misao
pređe jedan metar od dupeta do glave treba mu
sva reinkarnacija, unatoč svim za tu svrhu od
boga stvorenim ganglijama. Tako može biti da ga
otpuste iz vojske ne samo zbog unutarnjeg uha,
nego i razumijevanja – ako nađu da je ispod
svakog nivoa – budući je usklađenost pokreta
veoma važna, pogotovo kod usiljenih marševa.
Što se tiče međusobnog prebijanja dugova, Hus
napravi odličan posao na oba moja singla,
uglavnom zato što sam, oslobođen produciranja,
imao vremena nadzirati sve i svakoga (što sam
radio i kao producent, sve organiziravši,
ali neslužbenim se često više postiže nego
službenim, jer onda se ne spava na ušima), na primjer,
njegova produkcija Haustorovog prvog albuma,
(kod produkcije mislim na zvuk), je možda trunku bolja
od Mlinarčevog zvuka mog prvog albuma, koji je
najgora zvukovna ploča u povijesti rokenrola.
Zauzvrat, unaprijed mu se odužih dvotjednom probom
ča mu dade novu krv na kojoj sve do danas opstaje,
jer Valjak je sedamdeset osme, pred njegov odlazak u
vojsku, bio mrtvorođenče. Na sâm pomen dvotjednog
vježbanja s Džonijem bez problema puni Arene.
Prelazim na ekavicu. Međutim, ne stoji, što Hus
negde u novinama veli, da je vodio Azru
u studio na demo snimanje dok još ni imena
nisu imali (toliko je neuk, što se prevodi
kao ignorant, da je to strašno, i, uostalom, to
na svoju ruku uradi, što znači da mu se lampica,
namirisavši korist, upali). Beše to pred leto
sedamdeset osme, imadosmo nastupe pre toga,
pa to i uslovi da se Hus primi istoga – demo
snimaka – pogotovo jer je u vojsku išao, pa se
sa životom opraštao, a možda je hteo i nešto
novo započeti, kad se vrati, jer dobro je znao
svoje poslovne mogućnosti, ali nije imao
pesama niti sveže krvi koja mu je otada
produžila glazbeni život sve do sada, unatoč
povremenim prekidima i odjavama istoga.
Tu se, dakle, itekako okoristio, izravno
i posredno, što je jedno drugo nadopunjavalo.
Sa glazbene strane, to nije bilo sjajno zbog sijaset
razloga: odvratnog fuša u kome se sve radilo,
čemu je veoma pogodovala tadašnja lozinka,
‘niko me ne može toliko malo platiti koliko
ja mogu malo raditi,’ kao i svega ostaloga.
Također (tu isto dajem Husu za pravo), nije bilo
razumevanja između mene i drugih pankrtskih
glazbenika, pa je Truli opravdano primetio
da to ništa ne valja, to jest da ovi nemaju pojma
(onda su uspeli kao Film, premda sa novim pevačem,
što pomogne njihovom slučaju). Zatim sam ja tešio
Husa u oktobru tê iste godine, zatekavši ga
u uniformi na Azrinom nastupu, prilikom tê
turneje po Hrvatskoj od deset gradova – što njemu
sve do dana današnjeg ne uspeva (otkako svira
uglavnom oko Celja, moguće zbog grofova Celjskih),
mimo sve pomoći domaćih i stranih Pivovara
ča mu omogućuju sponzorski život – što poluči
da smo nedugo potom, dolaskom proleća, otvorili
pesme u njegovom stanu da vidimo šta imamo
(vežbali smo šest njegovih i šest mojih pesama, i
dok moje trajahu dve i po minute sa tridesetak
obrata akorda, njegove behu petominutne
sa četiri akorda, A mol, G dur, F dur i E dur),
ali tu je najveći problem bila moja gitara,
imadoh, naime, belog Strata koji se nikako
nije dao naštimati, dok mu je treća žica bila
mrtva – zbog slabog spoja vrata i trupa je zvučala
poput tremola. To je kao da igrate na travi
bez krampona, odnosno čepova, o nekoj taktici
igre nema ni govora. Što to, što Akijeva muka
pevanja u visokom ključu, pa otuda mome uhu
skičanja (ta uostalom, sasvim smo iz drugog fazona),
što kolutanje očima, tek sve to uslovi da se
jedino basista Fuma zapali, kome se to jako
svidi, a ni Stančiću nije bilo mrsko, međutim,
da bi to uspelo moralo se pevača zameniti,
novu gitaru nabaviti, pa, krenuvši kao Klif
Ričard i Šedouzi, svoje samoljublje zatomiti,
i, dakako, menadžera, kojem me proslede za gajbu
pive, razuveriti. To je tada bilo previše.
Ali, pogledamo li unatrag, sve što Valjak ikad
napravi bejaše sedamdeset deveta (Jablan) i
osamdeseta (Kad Miki kaže da se boji), dakle,
mogli su komotno sa mnom u odelima tamburati
do osamdeset četvrte, a onda do rata umesto
Ekaterine Velike Sedam sekretara dobiti,
i priliku da se po njima trg nazove imati.
Eh da je bilo pameti, unatoč besmislicama
koje neumorno prosipa, barem što se mene tiče,
premda njegovo umovanje zahteva debele živce,
otprilike kao da slušate čoveka sa govornom
manom, pa se od napora da ga shvatite i koju
misao umesto njega pravilno izrazite i
uobličite – kad mu već tačno nameru i htenje
unapred predosetite – silno umorite i sve
dođavola pošaljete, osobito jer celo vreme
prdi u prašinu, odnosno bezuspešno sere kvake,
ili koji god tekući izraz može pokriti svu tu
urođenu jalovost i jalnost koja proizlazi
iz tê muke (tupog mozga, a zahtevne glave), dakle,
secira mene, a misli na sebe, vraćajući se
više od četrdeset leta unatrag – da se okružih
samo onima koji bi mi povlađivali, jer se
držah bogom, što je čista bljezgarija, budući obe
postavke isisa iz prsta, dapače, on je taj koji
klimavce treba, inače ga od mene ne bi odbilo
moje kolutanje očima na njegova glazbena
pregnuća (dokaz da se smatram bogom), i pogotovo
moje zajebantsko pevanje u Jabuci (na suho,
bez benda i nastupa) njegovih tadašnjih uspešnica,
poput ‘prevela me mala žednog preko vode, aj dao
sam joj previše slobode,’ ili ‘obuci večeras
traperice tesne i one svoje cipelice besne,’
da bih okončao sa ‘strašno jedno smo mi.’ To mu se,
naravno, odmah dojavi, i to mi njegovu zlovolju
navuče, za što me čisto zabole, pogotovo ako
uzmemo u obzir da već i pre toga izjavi kako
ne shvata ozbiljno revolucionara koji od
svoje revolucije pravi novce. Najveći uspeh mu
beše uguzivanje preko Mlinarca u sistem; otad
traje preko pedeset leta, jer UDBA je sudba, a
OZNA sve dozna, da on, jadan, ne ostane bez posla.
Međutim, bez mene bi se on do osamdesete skroz
ugasio, jer obično je vojni rok karijere
ustavljao, a njemu je bend već tada, sedamdeset
osme, pre vojske, mrtav bio, bez ikakvih izgleda,
doduše, on odsluži šest meseci, budući ga zbog
slabog sluha otpuste ranije, što je sasvim u redu,
pošto mu međed prdne u uho prilikom rođenja,
to i bude razlog, rekao bih, da nijednu pesmu
ne napravi, ali ja sam sve potrebno za uspeh već
postavio i svojim tokom nastavljao, a on mi je
u tom času trebao manje nego Mlinarec njemu
u njegovom, uz opasku (zbog poredbe i odnosa
veličina) da provedoh sa njime dve sedmice (i
nikad posle toga ne zasvirah kao Kvarni paljak),
dok on bude sa Dragutinom barem pola godine
(isprva žicajući da mu bude predgrupa, a onda,
uguzivši se, otprati ga, snimivši album s njime,
te nastavi bez Geca kao Grupa dvjesto dvadeset
pune tri godine – nema šta, dobra otpremnina), dakle,
vozi se na mom dahu života preko četrdeset
godina, dok bi ovako (da nije bilo njega) u
igru upao ovaj ili onaj ili neko treći,
pošto se to naprosto nije moglo izbeći, kad ništa
manje nego danas palih i žarih u toj nedođiji.
To spada u predodređenost, i još sijaset toga.
Rečju, on se ogrebao o mene, a ne ja o njega.
Otuda svojim himbenim pokroviteljstvom pokušava
sakriti pravo stanje stvari – da je niko i ništa.