Nakon dolaska interneta, koji je uzrokovao prebrz protok informacija, ali i dolaskom novih generacija kojima je ekran bitniji od papira, važnost štampanih medija je značajno opala.
Dva stara fanzinaša su ipak odlučila da daju šansu tradicionalnom mediju. Posle 10 godina i čak 20 brojeva, čini se da su i dokazali kako to i te kako ima smisla – potražnja za medijem u kojem ne dominira senzacionalizam i jurnjava za novim vestima očigledno postoji, i oni uspevaju da se održe.
Igor Todorović, autor mnogih knjiga na temu panka i fudbala, i Nemanja Bošković, jedan od urednika nekadašnjeg fanzina Last Breath (koji je u 8 brojeva, u periodu od 2005. do 2010. uspeo da okupi 30 ljudi iz bivših jugoslovenskih republika), celu priču pokrenuli su slučajno, 2016. godine. Bez prevelikih ambicija, priča se kotrljala, a saradnici su se uključivali. Tako danas imamo štampan fanzin koji je postao ozbiljno štivo za svakog ko iole prati hardcore punk scenu. Svaki broj ispunjen je intervjuima, kolumnama, recenzijama izdanja i fanzina/knjiga, a naslovnu stranu svaki put radi različit autor.
Iako je motiv rada, što bi se reklo, old school, materijal ovog fanzina je uvek na visokom nivou. Njihov fanzinački staž i decenije provedene na sceni čine da svaki članak obiluje potpunim informacijama, a svaki intervjuisani bend, izdavač, fanzin ili pojedinac bude predstavljen na najbolji mogući način. U vremenima poprilične površnosti, oni nude fanzin koji odskače i celoj priči daje smisao.
Poslednji broj, štampan na 104 strane, sadrži intervju sa Majakom (mlađi bend iz Beograda kojem je upravo ovaj fanzin objavio i ploču), sve popularnijim Home Frontom, te fanzinom Artcore koji ove godine slavi 40 godina postojanja. Stranice krase i bendovi iz Hrvatske s nedavno objavljenim izdanjima – Dead Dog Summer i Plastika. No, kako ovaj fanzin krasi sveobuhvatnost i jak ex-YU pečat, zastupljeni su i Boiling Point (kolektiv iz Kumanova zadužen za koncerte u tom malom makedonskom gradu), ali i Popik, čija je ekipa aktivno uključena u sam fanzin. Za naslovnu jubilarnog broja zaslužan je Leo iz Goblina, nekada iz benda Džukele.
Sa promocijom fanzina krenulo se krajem prošlog meseca. Nakon Novog Sada i Beograda, priča je odjeknula i u Sarajevu, gde su Statico i Vršnjačko nasilje kao predstavnici iz Srbije svirali sa Popikom. Za 18. april zakazano je Smederevo, s nastupom bendova Vršnjačko nasilje iz Novog Sada i Reflection iz Gornjeg Milanovca.
Pored fanzina, ova ekipa stoji iza dve kompilacije — jedne s bendovima iz ex-Jugoslavije i druge s bendovima iz Beograda, među kojima su i Nevena i Majak (koji su upravo objavili prvu ploču). Pored izdanja na kompakt disku, objavili su i LP starog novosadskog benda NOSPEEDLIMIT, kao i album benda Statico iz Beograda. Za mesec dana izlazi i 7″ benda Krime iz Holandije, a za kraj godine planirano je zvanično reizdanje beogradskog hardcore klasika iz 90-ih – benda Dead Ideas i njihovog albuma “Where to?”.
Out of the Darkness je svakako priča koja je odskočila i koja dokazuje da se uz dosta truda i angažovanosti više ljudi jedna zdrava priča u današnjim vremenima može izgurati.
Intervju sa jednim od osnivača, Igorom Todorovićem, vodio je Sava Savić:
Kako je fanzin nastao, ko ga je pokrenuo i sa kojom idejom?
– Fanzin se desio spontano, bez nekog posebnog plana i ideje. Grupa drugara pokrenula je istoimeni sajt nekoliko godina ranije. Pozvali su me da im se priključim te sam im često slao izveštaje sa svirki i festivala kojima sam prisustvovao, kao i recenzije nekih novih izdanja. S obzirom na to da me nikada nije privlačila online ni muzika, ni fotografija niti web fanzini i portali već sam oduvek cenio i voleo fizička izdanja tako sam i došao na ideju da se uradi prvi broj fanzina. Ekipa se već tada izmenila, ostali smo Nemanja i ja. Nismo tada sebi zacrtali nikakav cilj. Niti smo planirali da fanzin traje deset godina i dogura do 20. broja. Takođe, ni sada ne možemo sa sigurnošću reći koliko će ih još izaći, jer ovo je pre svega hobi koji zahteva dosta ulaganja, pre svega vremena, živaca i novca. Od početka smo imali ekipu saradnika sa raznih strana, ali se u poslednje vreme iskristalisalo desetak redovnih saradnika ili pre punopravnih članova ekipe koji pišu recenzije, kolumne, rade intervjue…
Kako je i zbog čega dolazilo do personalnih promena i ko su danas “nosioci” fanzina?
– Nemanja i ja nismo bili u ekipi koja je pokrenula sajt, u početku smo bili samo saradnici. Porodične i poslovne obaveze te opadanje interesovanja kod pojedinaca uslovilo je da nas dvojica ostanemo jedini iz te neke, da kažem, rane ekipe koja je i pokrenula štampani fanzin 2016. godine. Ako bi trebalo da nabrojim sve ljude koji su ikada pisali za fanzin bilo bi ih možda i trocifren broj. Pomenuću stalne saradnike. Marko Korać već dugi niz godina piše recenzije, kolumne, radi intervjue. Đole Ilić, Daško, Mače, Sonja, Žare, Vojkan, Gajo… su, takođe, redovni saradnici. Mimu i Sharana, duet iz Sarajeva smatramo punopravnim članovima ekipe. Ako krenem dalje da nabrajam, mnoge ću zaboraviti. Mislim da u svakom broju imamo bar neku fotku koju su ufotkali Lea Bodor, Mihajlo Zorić odnosno Jahvo Joža te su i oni deo OOTD. Poslednja tri broja prelomila je, grafički oblikovala i pripremila za štampu Mina Galić, pre nje to je radila Ivana. Tu su i distributeri, Sumoggu iz Rijeke, Dirty Old iz Zagreba, Hardcorner iz Beograda, Rebuild i Idiotski internat iz Novog Sada. Sarajlije takođe u poslednje vreme trebuju veću količinu za ekipu iz BiH. Takođe, veoma bitni u celom lancu su i ljudi koji fanzine redovno nose preko granice da bi se ubrazlo slanje i uštedelo na poštarini, poput Daškove mame i sestre odnosno Krune. Njih troje mi prvi padaju na pamet. Sve u svemu mreža je veoma razgranata i raznovrsna.
Da li ste očekivali takvu popularnost i uspeh, kako u Srbiji, tako i u regionu?
– Ne bih ja rekao da je ovo neka popularnost, jer fanzin štampamo od početka u 300 primeraka od kojih se gotovo polovina podeli. Pomak bi bio da smo uspeli da podignemo tiraž. Ali, jednostavno, uspeh je to što trajemo deset godina. Recimo, prethodni broj još uvek imamo na stanju. Zbog nekog kvara u štampariji izašao je desetak dana posle roka i promašio To Be Punk kada je planirano bilo da bude promocija. Ovaj broj pratile su četiri koncertne promocije te i ne čudi što ga gotovo više i nema sem po distribucijama.
Zbog čega sve veći akcenat stavljate na domaće i regionalne bendove, ne zapostavljajući, naravno, ni inostranu scenu?
– Do svake informacije dolazi se putem interneta vrlo lako. Čak ih je i previše. U vreme kada je pitanje da li štampani fanzin uopšte ima smisla raditi, logičnije nam je da pišemo o novim bendovima, izdanjima i dešavanjima iz komšiluka nego o nekom bendu iz, recimo, Portugala. Bitnije je da imamo recenziju sastava Dead Dog Summer ili Vršnjačko nasilje nego novog albuma Home Front. Dosta ljudi iz regiona se i povezalo zahvaljujući ovom fanzinu što smatram nekim malim uspehom.
Da li se i sa kakvim tehničkim problemima susrećete od ideje do realizacije?
– Prvi tehnički problem koji mi pada na pamet je taj što smo i Nemanja i ja potpuno nepismeni kada je reč o grafičkom dizajnu. Znam šta želimo ali ne znamo da uradimo te za svaku objavu na mrežama uglavnom on cima druge ljude da urade vizuale. Fali nam dakle ljudi, pre svega mlađih, koji bi se bavili sajtom, mrežama, izradom vizuala. Moram reci i da iako smo bacili akcenat na ex-yu scenu, ipak fanzin nikako da okupi ekipu stalnih saradnika iz ostalih ex-yu republika. Na primer, interesovanje iz Makedonije je skoro nikakvo, iako guramo i imena iz Makedonije. Kod Hrvata je uvek sve na nekoj gurci… jbg. Voleli bismo da ovo bude ex-yu glasilo, pa da sledeće promocije budu u Zagrebu i Skopju.
Postoji li podela na onlajn publiku i onu koja više gotivi štampano izdanje.
– Mlađa publika nema vremena ni strpljenja da pročita ništa duže od tri skraćene reči. Pokušavamo godinama da ih animiramo da se uključe na bilo koji način u rad fanzina, ali to jednostavno za 99 posto njih nije način komunikacije. Nepoznato im je. Kao što ni većina njih ne kupuje niti vrednuje fizička muzička izdanja već muziku slušaju preko Spotify, Bandcamp i ne znam ni ja kojih platformi. Želja mi je da se u sam rad fanzina uključi više mlađeg sveta, kojeg definitivno u poslednjih nekoliko godina ima na svirkama, samim tim bi se i čitalačka publika podmladila.
Na koji način je obeležen jubilej i kakvi su planovi za budućnost?
– Organizovali smo uz pomoć prijatelja četiri koncertne promocije. U Novom Sadu je krajem marta održana u CK13, pa naredni dan u Beogradu u Kvaci za čiju organizaciju su bili zaduženi drugari iz Statica. Prvog vikenda aprila druženje je bilo u Sarajevu zahvaljujući ekipi iz Nema više gospode u Sarajevu i ISK. Ostaje još Smederevo za 18. april uz pomoć ljudi oko Breaking the Silence. Na svim ovim koncertima nastupili su bendovi koji su promovisali nova fizička izdanja, Statico, Reflection, Majak, Vršnjačko nasilje i Popik, svi oni imaju, neki debi, neki novi LP, neki kasetu a neki i CD. Na beogradskoj i novosadskoj promociji pre, za vreme i posle bendova muziku sa gramofona je vrteo Aca, nekadašnji pevač bendova Hitman, Definite Choice i Nagön čime je doprineo da kulturu ploča približimo mladjima. Konkretnih planova nemamo, sem da guramo dalje dok nas bude držalo!
