Tri bine, četrnaest bendova i jedan prepun Dragstor su sve što je potrebno da se proslavi nova, druga po redu Hali Gali kompilacija.
Showcase ovogodišnjeg Kontakt festivala okupio je pod isti kišobran neka stara, dobro poznata lica, zajedno sa novim bendovima, budućim miljenicima publike.
Njihova jedinstvena stvaralačka energija pozvala nas je na još jednu ludu vožnju, a to je ponuda koja se je odbija. Sa nje se vraća prvim jutarnjim, u patikama uništenim od šutki, mokre kose, kože lepljive od polivenog piva i bez glasa. Posle nje sledi jedna duga, umorna, kako bi Proto Tip rekao, teška nedelja.
Ovde nema nikog, nikog osim nas… Hali Gali kolektiv predstavio novu kompilaciju
Dok se pokalo stvarala gužva na svakom uskom prolazu, glavnu binu hrabro su otvorile devojke koje su se pobrinule da naše stvari budu sigurne cele večeri. One su Čuvari Stvari, a nedavno su objavile svoj prvi EP, pod nazivom “Tonem”. One su šarene, šarmantne i odlično znaju šta rade na bini. Probile su led, predstavile svoje izdanje, a veče je bilo tek na početku.
Preko puta, na bini sa suprotne strane, za svoj nastup spremali su se Cactus Fields. Gornji Milanovac ima Bjesove, Plišani Mališan i Trulu Koaliciju, a nove generacije imaju njih. Kao što pomenuti bendovi u lokalnim pričama imaju kultni status, ovi momci prete da naslede tu titulu. Novi članovi kompilacije, već dugo imaju svoje obožavaoce i konačno se nalaze tačno tamo gde treba da budu. Pesme naivnih naziva i ni malo naivnih tekstova, kao što su “Muve” ili “Haha” u sebi sadrže pomalo od svega, taman dovoljno da ih nečiji roditelji okarakterišu kao rok i pomisle da ipak nije sve izgubljeno, a taman dovoljno da mi mlađi znamo da su oni alternativa, a šta se sve u njoj nalazi, jasno je na prvo slušanje.
Negde oko ponoći, stvar počinje da se lomi. U drugoj prostoriji, na manjoj bini, predstavljali su se Daze i Ubili su batlera, bendovi koji zajedno sa Kaktusima čine podmladak Hali Gali kompilacije. Ko voli šutke i hardkor, svoje mesto je zauzeo u crnoj sobi, možda i do kraja večeri.
Nazad, oko glavne bine, nije bilo mesta. Ni do šanka, ni do izlaza, ni na stepenice… Nigde se nije moglo, a prostorom je vladao moćan vokal Dunje Mijačić. Sitzpinker je svirao prvi od starih članova, pokazujući koliko toga može da se promeni za samo nekoliko godina. Uskoro, trebaće im mnogo veći prostor od Dragstora. “Da li”, iako je prošlo tri godine od njenog objavljivanja, još uvek ostaje favorit publike, još uvek je najflasnije otpevana.
Za sto osamdeset stepeni i nešto više od pola sata kasnije, bilo je vreme da Vizelj ispuni visoka očekivanja publike uspostavljena danima ranije uz pomoć njihovih besomučnih najava i obećanja. Ne bi to bili oni, da ponovo nisu smislili nešto što ih potpuno izdvaja iz mase.
– Dobro došli na greatest hits – rekao je Aleksa Nedić, a kako oni već duže vreme u svojoj pesmi “jure novčanice i ljube se zubima”, ka publici su letele novčanice sa njegovim likom. Za samo nekoliko trenutaka, osigurali su sebi titulu za najupečatljiviji nastup.
– Budite glasni, da vas čujemo, da smetamo svim ostalim binama – zahtevao je Nedić i bilo je ispunjeno. Kao što i dolikuje dobroj žurci, bili su više u publici nego na bini, trudeći se da iskoriste vreme koje imaju da publika 23. mart i Hali Gali pamti po njima.
“Crna magija”, pesma sa ovogodišnje kompilacije odsvirana je poslednja, a onda je došao red na Proto Tip, da nas svojom neopisivom lakoćom smiri. Ponovo im je bila “Duša u šaci” dok su potpuno svesni sebe, a ipak kao da ih ništa od toga ne dotiče, neprimetno flertovali s publikom. Savršen spoj mekih, toplih pesama, sa energičnim, skoro pank deonicama bio je ravnoteža između šutki koje prete da obore ogradu i plesa zaljubljenih parova.
Ništa, nažalost, ne traje večno i sve se kreće, a ovo je pre svega festival, pa je tako poslednja pesma bila “Krećem se”. Kao da je neko priključio mobilni telefon na razglas i redom puštao studijske verzije sa interneta, tako je zvučao Šajzerbiterlemon. Uz dodatak najopasnijih i najmasovnijih šutki koje preko striminga ne mogu da se dožive, ni da se zamisle.
Ono što čini Hali Gali onakvim kakav jeste je nesebična međusobna podrška, pa su tako bendovi žurili da ostave instrumente, da bi se što brže našli jedni drugima u publici. Gostovanja su česta, pa je tako Damjan Vitorović (Ubili su batlera) sa njima odsvirao jednu pesmu, pre nego što su “oživeli” bend Johanbrauer. Na opštu radost i iznenađenje, kao omaž kolegama koje više ne sviraju, Šajzeri su izveli pesmu “Tundra”. Bili su u publici, bili su u vazduhu i rekli su nam dok su svirali “Sneg” da svi budemo dole, da će zapamtiti ko ne bude skako. Mada, nemaju puno koga da zapamte, publika je uvek poslušna.
Dok je na maloj bini vladao beogradski hardkor, kao što su Neven, Majak, ili Nabod, došlo je vreme da glavna bina bude zatvorena. Čast je dobio Gazorpazorp, a iako je tada bio već peti sat ove nezaboravne žurke, odustajanja nije bilo, uvek je moglo još. Od novih, do dosta starijih pesama, preko najnovijeg “Proleća” koje je nedavno stiglo u svakom smislu, ovi momci uzeli su nam poslednje atome energije.
Oni najhrabriji, kasnije su odlazili na treću, tehno binu. Neki su čekali da se otvori pekara ispod Pančevca, neki su u prevozu dočekali svitanje. Jedno se nadamo da sledeću kompilaciju nećemo morati da čekamo pet godina. Neka bude još masovnija i što pre. A do tada, naizmenično slušamo prvu, iz nostalgije, i novu, koju još uvek slavimo.
J. Ilić za HL
