Nije dan u Kragujevcu izgledao kao da će noć biti nezaboravna. U kasno popodne, prvog dana druge polovine godine, kiša je još lila nad Šumadijom, pa se činilo da će poslednje, četvrto veče Arsenal festa, biti samo spisak lepih želja i dobrih namera.
Ali, na kraju, na Arsenalu se, nekako, ipak sve u dobro pretvori…
Arsenal fest (dan prvi): Zbog čega su srpske klinke naučile hrvatski, slovenački i pančevački…
Arsenal fest (dan drugi): Prštale gitare, Vlatko zagrejao, Clutch i The Cult razvalili, a na kraju – ŠČ
Arsenal fest (dan treći): Šareno kao… Šumadija – počelo violinom, završilo “dubiozno”
Razvedravanje je stiglo na dva načina. Oblaci su se sklonili da na Glavnoj bini dočekaju Kolju i Grobovlasnike, prave majstore razvedravanja. Od prve pesme, simbolične “Sreće”, pa nadalje, preko “Meksikanca”, “Pedofilije”, “Užičkog heroina”… do “Može malo sutra”, jedna stvar je bila primetna – osmeh od uha do uha na svim licima. A to je valjda poenta ove, Arsenalove, priče. I svih drugih priča.
Elem, Nikola Pejaković Kolja možda nije najbolji gitarista na svetu, njegov bluz je pomalo sirov i tvrd, ali zato su tu duhoviti i višeznačni stihovi, pevljive i pamtljive melodije i neverovatna energija uz, naravno, sjajan bend predovođen Vojom Aralicom. Teško da je mogao bolji uvod u koncert nesumnjive zvezde večeri, možda i celog festivala.
Naravno, Gibonni.
I tako se to radi. Izađeš na binu, kreneš odmah “u glavu” i nema brige. A ako neko ima iskustva da “kupi” publiku na “keca”, to je Džibo. I zato je krenuo sa “Činim pravu stvar”, pa odmah potom “Dve duše”, “Ne odustajem”, “Mirakul”, “Sve je moje njeno”, “Hodaj”… i to je bilo dovoljno za potpunu euforiju u publici.
Kad se tome doda neverovatan bend, sa biserom u liku neodoljive i neponovljive Maje Azuscene, i koncertna produkcija koja važi za najbolju u regionu (možda i šire), onda je finale Arsenala dobilo zasluženi “Final touch”. Uz, simbolično, za kraj ostavljenu još jedna verziju “Činim pravu stvar” sa spektakularnim “Amazing Grace” uvodom.
Ali to nije bilo sve te četvrte, najluđe noći Arsenala.
Za ludu završnicu na Glavnoj bini pobrinuo se Markus Fireder, poznatiji po umetničkom imenu Parov Stelar. Nije jednostavno rečima dočarati muzički hepening koji se odigrao pred, istina prepolovljenom publikom posle ponoći. Jer je to bio retko neobičan i neverovatan spoj scenskog događaja, melodije i pozorišne atrakcije koja je spustila zavesu na ovo izdanje Arsenala.
Kao što rekosmo na početku, ponekad se stvarno sve u dobro pretvori.
Ps.
Za one kojima su Kolja, Gibonni i Stelar bili suviše “mainstream”… ništa manje zanimljivo nije bilo ni na Garden stejdžu, gde je publika od kasnih popodnevnih do ranih jutarnjih sati uživala uz Monah, Prototio, Sharks snakes and planes, Built for Spil, Irish Stew, KBO!, Koza Nostra, Zoster i Atheist Rap…
