Zoran Cvijanović ne daje često intervjue. Harizmatični glumac do sada je na velikom platnu odigrao više od pedeset uloga, bio član BDP, potom Ateljea 212, dok je danas redovni član ansambla Pozorišta “Boško Buha” i na poziciji je direktora Visoke škole dramskih umjetnosti Andrićgrada.
Nezaboravni Šojka iz “Sivog doma” ipak je napravio izuzetak i pristao da za headliner.rs otkrije kako se snalazi u “ulozi” direktora, zašto Emira Kusturicu smatra uzorom i kako da umetnici pomognu mladima da se snađu u ludom vremenu u kojem živimo.
Zašto Vas nema u medijima, ima li nekog posebnog razloga zašto je teško obiti intervju od Vas? Koja pitanja Vas najviše nerviraju?
– Uvek sam pokušavao da se u medijima pojavljujem kada za to postoji neki razlog, kada imamo o nečemu da pričamo. Mediji su danas postali toliko sveprisutni i toliko agresivni da jednostavno čovek dobija neka pitanja o kojima nikada nije razmišljao i, na kraju krajeva, nije ni moje da odgovaram na ta pitanja. To su neka, šta ja znam, estradna pitanja koja zanimaju možda neku publiku ili neke ljude, ali se meni čini da ja ne pripadam, da nemam neku odogovrnost da tome izlazim u susret. Naprotiv, čini mi se da medije treba koristiti samo kada je u pitanju neki rad, kad napravimo neku dobru predstavu, kad napravimo neki lep film, onda je to divna tema o kojoj treba da pričamo, a sve ovo drugo je prolazno.
Premijera filma “Stado” u kojem glumite sa Natašom Ninković zakazana je za 23. novembar. Šta publika da očekuje od ovog filma Nikle Koja?
– To je jedna lepa ljudska priča o četvoro glumaca koji su dobili fantastičan scenario i poželeli da snime film o tome. Boreći se za taj film nailaze na razne neke probleme, ali u suštini to je jedna divna komedija o prijateljstvu i ljubavi.
Vaša prva značajnija uloga posle završene Akademije bila je uloga Šojke u seriji “Sivi dom”. Kako iz današnje perspektive gledate na tu seriju i svoju ulogu u njoj?
– Velika je sreća bila za nas, za tu generaciju glumaca koja je tada tek izašla sa Akademije, što je mladi reditelj u to vreme Darko Bajić, koji je praktično imao samo diplomski film “Direktni prenos”, dobio priliku da snimi tu seriju, po fantastičnom tekstu Gordana Mihića. Pokojna Donka Špiček, koja je bila urednik programa za mlade, izborila se za tu ideju i mi smo joj svi i dan danas, kao i svima njima, beskrajno zahvalni. Generalno, da nismo dobili tu šansu, pitanje je da li bismo mi kao generacija bili ovo što jesmo, da li bismo se i dalje bavili ovim poslom. Jedna od najznačajnijih stvari za mlade glumce je da dobiju pravu šansu u pravom trenutku, kao što su na primer bile serije “Više od igre”, “Grlom u jagode”, “Montevideo” i tako dalje. A Srbija da li se promenila od onda… pa jeste, Srbija je sada Srbija, onda je bila Jugoslavija tako da… eto.
Od septembra 2016. direktor ste Visoke škole dramskih umjetnosti Andrićgrad. Kako ste se snašli u novoj ulozi? Koliko Vam u radu pomaže sam Kusturica?
– Profesor Emir Kusturica je osnivač te škole i on je ne samo koncipirao, nego i izgradio zgradu u kojoj će škola da bude. Ne samo tu zgradu, nego i taj grad, u kome je škola. Škola je jedinstvena na celom svetu jer će studenti živeti i raditi u gradu koji je podigao njihov profesor, što bi trebalo da znači da za te studente ništa neće biti nemoguće. Odložili smo početak rada naše škole za sledeću godinu iz nekih administrativnih i tehničkih razloga, ali s obzirom na to da je škola i njeno pokretanje izazvalo veliko interesovanje, napravili smo dogovor da ovo bude nulta godina u kojoj ćemo praviti seminare i radionice, na kojima će budući studenti imati priliku da upoznaju školu i profesore, ali da i profesori upoznaju svoje buduće studente. Vreme do proglašenja novih prijemnih ispita, koji će biti u onom regularnom roku u junu iduće godine, iskoristićemo na taj način.
Da li je lakše biti iza ili ispred kamere?
– Ja sam bio producent na nekih 10-11 filmova. Producirao sam filmove kao što su “Munje”, “Kad porastem biću kengur”, “Karaula”, “Edit i ja”… To je za mene bila šansa prosto da se isprobam na jednom drugom polju, a sa druge strane da se izborim za neka scenarija koja su se nama dopala i prosto u jednom zajedničkom naporu sa svojim kolegama napravimo nešto, ne čekajući da nam neko drugi pomogne. Mislim da nismo pogrešili, naprotiv. Napravili smo filmove koje ljudi danas mnogo vole, pogotovo mladi, vidim da postoje celi forumi kad su u pitanju “Kengur” ili “Munje”, tako da je to nešto što će ostati.
Kako tumačite sve veću popularnost TV serija u odnosu na filmove?
– Pa to je zaista jedna interesantna priča. Očigledno je da su ljudi na neki način postali veći konformisti i da im je prijatnije da sede kod kuće nego da idu u bioskop. Srbija je jedna od retkih zemalja na svetu u kojoj su domaći filmovi bili gledaniji od američkih. Na primer. “Munje” su imale 600.000 gledalaca, a “Gospodar prstenova, prvi deo” i “Haiy Poter, prvi deo” zajedno su napravili 300.000. Onda, na primer film “Crna mačka, beli mačor” je imao 600.000 gledalaca, a čuveni “Titanik” 500.000, i to je bilo nešto po čemu smo mi bili karakteristični i poznati. Meni je žao sto se dugo vremena ta neka naša lepa osobina nije ponovo ukazala, ali se svi nadamo da hoće. Jedna od mojih uzdanica je novi film Nikole Kole “Stado”.
Niste zapostavili ni pozorište…
– Pored predstave “Prah”, igram u “Klaustrofobičnoj komediji” u Zvezdara teatru, dok u svom matičnom pozorištu “Boško Buha” igram četiri divne predstave koje su isto jako posećene. To su “Majstori, majstori” po tekstu Gorana Markovića, “Dan odluke” koju je režirao mladi reditelj Marko Manojlović, jedna dečija predstava “Čarobnjak iz Oza”, koju je režirala Staša Koprivica i “Magareće godine” po čuvenom romanu Branka Ćopića.
Mogu li umetnici i kako da pomognu mladima da se lakše snađu u sivilu u kojem živimo?
– Meni se čini da mogu, zato što se ja sećam svoje mladosti i znam u koga sam gledao i ko su bili moji uzori. Moje divne kolege Gaga Nikolić i Pera Kralj su bili moji uzori kad je reč o glumi, a kad je bio neki širi pogled na život, tako neko hrabrije maštanje i veći snovi, to je bio uvek Emir Kusturica, koga sam jednostavno od rane mladosti gledao u daljini kao neki nedostižni uzor, a onda sam imao sreće u životu da ga upoznam i da postanemo bliski prijatelji, pa da eto čak doživim i da budem nastavnik u njegovoj školi
M. Badjuk
