U Velikoj sali Doma Omladine, 12. decembra, dok su se neke ozbiljne bitke vodile nekoliko ulica dalje, Igor Pavlica ometao je tišinu.
Podignutih ruku, u sasvim dovoljno dima, Rundek i Ekipa odali su počast poginulima u Novom Sadu. Bilo je to 15 zvona, za 15 života. Nečije haljine su se belele, od krvi, suza i znoja. Znakovi su bili svuda oko nas, a jedan “Znak”, otvorio je veče.
Kako je sam rekao, bila je čast nalaziti se u toj sali, baš na tom mestu. U sali koju još uvek ometaju poneki neugašen telefon ili nevešto odškrinuta vrata. U vreme utehe, otpora i slavljenja života. Četiri reči, a u njih stane utisak dug četrdesetak dana.
Procenjeno je da je tek pred kraj “Ruku” bilo prikladno da se isprate poslednji taktovi, a da zatim to preraste u prvi aplauz.
Velika sala Doma Omladine nekada postane bioskop, mada joj za to večeras nije bilo potrebno platno. Četiri osobe, pod filmskom rasvetom, izvode svoj potpuno spontani mizanscen, uz to međusobno razmenjujući instrumente.
Činilo se da nije važno ako početak pesme kasni zbog nečijeg laganog koraka. Nije bilo važno gde će ko stati. Saksofon se čuo kad treba, zahvaljujući Ani Kovačić, mada je svirala sve što dohvati. Ako zafali šuškanja, zveckanja, bio je tu Igor Pavlica, u slučaju da baš tada ne svira trubu. Silvio Bočić, uz povremenu pomoć, bio je cela ritam sekcija.
Imali su svoje fluidne uloge i mada je to po struci, Rundek ih nije režirao. Pustio ih je, posmatrao i sa njima se potpuno oslobodio. Možda neki dugo nismo, ali bar noćas možemo sanjati da smo srećni.
To je jedini adekvatan način da prihvatimo pozdrave od Izabel, prenete nam pesmom koju je nekada izvodio Cargo Trio. Ona je, kako nam je javljeno, negde u Istri, dok smi mi u našem Beogradu, pozdravljeni, pospani i bar u snu srećni.
Negde oko polovine, tiho i neprimetno, došao je na red Haustor, onaj romantični, prepoznatljivi.
Tako je sa njim stigla i “Uzalud pitaš” i aplauz više nije bio dovoljan. Rekao je, još pre turneje je obećao da će svirati nove pesme, a onda je bio prekinut sa “Ja sam bio pogrešan”, koje je došlo negde iz publike.
– Doći ćemo i to toga – odgovorio je.
Dolazili smo do starih, pa se vraćali na nove, a preko onih “srednjih”, stizali smo do Kube, uz par posveta. Više ni aplauz, ni glas, nisu bili dovoljni.
U nekom trenutku, moralo da se ustane. A zna se ko dolazi kada se pred njih ustaje, kada mesta ostaju prazna. Odmah zatim, usledila je ona “meksikanska”. Jasna stvar, jednoglasno, u ritmu, protiv i njih, i njihovih pomagača.
Zato smo, valjda, i ustali. Zbog pesme, razume se. Baš tada, nismo morali da ostavimo sve.
Prisutnost, ta mala, sporedna uloga u filmu bez platna, praćena meditativnim, dalekim zvukovima, bila je dovoljna suzama da se same slivaju.
Onda, kad tako omađijani, čujemo priču da neke pesme nastaju u samo slučajnim prolascima pored instrumenta, od još nasumičnijih pritiskanja dirki, poželimo samo da se Rundek, neko od nas, neko sa bine, bilo ko, češće nađe pri klaviru. Počinjemo da negiramo sudbinu i verujemo u slučajnosti. Ako bismo znali da je samo to dovoljno.
Vremena za čekanje nemamo, to smo tako glasno shvatili. Dok smo se mi pitali, kakve smo to sate propustili, Rundek i Ekipa su pokušali da nestanu.
Čak iako su se svečano poklonili, nismo im verovali. Za bis, nismo podigli bliceve na telefonima, ipak oni troše previše litijuma. Nismo podizali upaljače, i to već nečemu šteti.
– Neka gori šta gori. Neka se sijaju oči.
Konačno smo došli do toga, a nismo bili pogrešni. I tako smo zasijali poslednji put, a onda toliko izgoreli otišli svako na svoj parobrod. Da li je neki ispunio želju i prenosio so, možda budemo saznali sledeći put. Rundek je veče oslovio “toplinom i lepotom za koju se vredi boriti”. Nama preostaje da mu verujemo. I da ga ne izneverimo.
J. Ilić za HL
