Otkako je, na dan pre odluke o dobitniku, nas osamnaestoro pisaca proglasilo bojkot Ninove nagrade, druga strana uzvraćala je bučnim spinom, slabo se osvrćući na suštinske zamerke. Međutim, kad neko spinuje, nehotice priznaje štošta i o sebi i drugima, jer spin je magla što skreće pažnju sa biti, pa je tako i neka vrsta laži. Otud ne čude nesvesni verbalni autogolovi spinadžija, u čemu je prednjačio Predsednik Ninovog žirija.
Iako se izdaje za politički korektnog i prosvećenog, kao naš razlog za bojkot rado je, uz nezaobilazni nacionalizam, spominjao povređenu sujetu. Dopuštajući sebi slobodu da tumači tuđe emocije i duševna stanja, pokazao se kao, zapravo, politički nekorektan. Usput, i pretenciozan: za takvo psihologizovanje bi morao biti stručno osposobljen a nema ni dana nikakvih studija. Ali ako diplomirani srednjoškolac može da bude Predsednik žirija za roman godine, zašto ne bi nagađao i kao kvazipsiholog. A njegov je komentar i vrlo prosvećen: o povređenoj sujeti kao razlogu za bilo šta možete slušati bilo gde, od komšiluka do pijace.
Za spin su Ninov Glodur i urednik kulture, Činovnik nagrade, koristili i tajming objave bojkota (rekoh, na dan pre odluke o dobitniku). Pošto su potpisnici estetski i ideološki vrlo različiti, svako od nas drugačije vidi taj tajming. U svoje ime mogu reći da sam zbog proizvoljnih izbora članova žirija i nezaslužene i nesnosne pompe što ide uz ceo proces Ninove nagrade, i ranije razmišljao da moji romani ne budu slati nedeljniku koji procesira i na kraju nagrađuje. Tako da sam, sa svešću da je u sredini kolektivizma individualni gest mahom jalov, prihvatio prvu kolektivnu inicijativu znajući da će imati učinka te stoga apstrahujući sporedne momente bojkota poput tajminga.
Uostalom, koliko su individualni gestovi jalovi videlo se i iz bojkota Ninove nagrade ovogodišnjeg Laureata; njegovog relativno davnog povlačenja romana iz konkurencije koje je prošlo toliko zapaženo da je malo koji fan žirija primetio da je Laureat i dalje u bojkotu nagrade, iako ga je donedavno osnaživao svojim daljim javnim gorljivim kritikama supstance Ninovoga priznanja. Kada mu je postavljeno i pitanje s tim u vezi (kako objavljuje TV N1), „Saša Ilić je rekao da je pre tri meseca pokušao da obavesti javnost da edicija ‘Noć Republike’ ima dva nova naslova, ali tu informaciju nije objavio niko. Tako da su on i Milenko Bodirogić (Drugi član najužeg izbora, op. M. I.) shvatili da im ne preostaje ništa drugo nego da se prijave za NIN-ovu nagradu.“ „Ispada da je glavni razlog za učešće bio marketinške prirode, da bi se saznalo za novu ediciju dvojice pisaca“, piše Saša Ćirić na portalu zagrebačkih “Novosti”. A ako je Laureatov imenjak, donedavni ideološki istomišljenik i sujaran iz podliska “Beton” prinuđen da se nepristrasno bavi fenomenima recentne dodele, Laureatov prezimenjak – i apsolutni ideološki istomišljenik te dojučerašnji izdavač i urednik – ovako piše u “Peščaniku”, gde obojica objavljuju tekstove: “Te 2010, Saša Ilić kao da je poslao pismo sebi iz 2020, sa jasnim uputstvom za postupanje. Ali, u međuvremenu pismo se zaturilo. Napisao je onda Ilić o jednom drugom piscu, kao da je mislio na budućeg sebe: ‘(…) Umesto da je vratio NIN-ovu nagradu, u znak protesta zbog svega što je učinjeno u srpskoj militarizovanoj kulturi poslednjih decenija, Basara je oberučke prihvatio lentu i ugradio se u kanon za koji se danas, više nego ikada pre, može reći da pripada Srbiji koja bunca i kolje i posluje.’“
Iako je isprva na naš bojkot reagovao umalo ležerno, Predsednik žirija se posle dodele žalio zagrebačkom “Jutarnjem listu” pod nadnaslovom na koji nemam zamerki: „Rušenje najuglednije književne nagrade“. U tekstu nam je nesvesno dao kompliment da je bojkot “gusto zasijano minsko polje“ i da je žiri ipak ostao „u komadu“. Takođe u – budući da je bojkot pokrenuo razna pitanja, a tek će – naivnom obliku prošlog vremena, Glodur je za jedan sarajevski medij izjavio da mu je „veoma drago što se od pokretanja peticije osamnaestorici potpisanih nije više niko priključio, zaključivši da bojkot ipak nije uspio“. Da se ovde upitam samo šta bi Glodur zaključio nakon što se bojkotu – za početak – podrškom priključilo dvadeset dvoje akademika, (prof) doktora i magistara književnosti?
Međutim, članovi žirija su ipak efikasniji (auto)golgeteri od Glodura: „Evo sad ide ta, sad ide to, ide takozvani bojkot, pa, pa mi sad u žiriju, mi smo, pa da l’ smo mi dobri ili nismo dobri, znamo li to da radimo ili ne znamo, jesmo li moralne gnjide ili moralne veličine“, retorski se pita Predsednik na N1, mediju koji ga naziva „profesor Pančić“, što ovaj nije demantovao. Isto na N1, član-Filozof još odlučnije optužuje sopstveni žiri: „Od ovih petoro maloumnih iz sadašnjeg saziva, nas trojica smo prošle godine potpisali Ninovu nagradu koja je došla Tabaševiću“, inače jednom od ključnih potpisnika bojkota. Sve nas skupa je podržao još jedan Bivši Ninov laureat, jedini živi romansijer koji je odbio da je primi.
Razumljivo je što se ipak više Bivših Ninovih laureata – iz ideoloških i ličnih: neuporedivo manje principijelnih razloga – pridružilo spinu u korist žirija, bar im je takva bila namera. Najpre, pisac čiju sam nagrađenu knjigu kao urednik “Lagune” imao čast da obilato popravljam. Ovaj osvedočeni ljubitelj pojedinih mojih knjiga i dojučerašnji “prijatelj” sve nas je, bez razlike, nazvao nacionalističkom srpskom književnom elitom: dao kompliment onima među nama koji jesu nacionalisti a nisu naročito etablirani. (U odnosu na njega, čak je i Predsednik, deleći razloge bojkotaša na nacionalističke i sujetne, ispao zapravo uviđavan.) Međutim, pritom je vajni demokrata od Bivšeg laureata upravo po nacionalnoj osnovi uvredio one među nama koji su možda Hrvati, Slovaci, muslimani… korporativno im prišivajući srpski nacionalizam. Inače je Bivši Ninov laureat, koji svuda prepoznaje nacionalizam i nedemokratičnost, potpisnik “Apela 88” te tako i pomagač diktatoru Crne Gore – gde vlast nikad u istoriji nije smenjena na izborima – u sprovođenju predizbornog nacionalističkog programa oglašenog na kongresu vladajuće Demokratske partije socijalista; mislim na „obavezu da obnovimo autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve“, predizborni program koji je najmanje četvrtinu tamošnjih potencijalnih birača izveo na proteste. Nešto slično dotičnom, ali još nemuštije, izjavljivala su povodom bojkota još dva Bivša Ninova laureata – Dvojac iz potpalublja potonule Luzitanije – koje uz ideološke stavove sjedinjuje i nesporna polupismenost njihovih nagrađenih romana.
Za potrebe spina (bivši?) Urednik “Kontrast izdavaštva” zloupotrebio je moje reči o romanu Laureata. „Marojević je, ipak, ocenio da je knjiga Pas i kontrabas Saše Ilića jedna od boljih među dobitnicima u ovom veku“, lepo piše u “Danasu”. „Igor Marojević je recimo istakao da je on (roman Laureata, M.I.) jedan od najboljih iz prošlogodišnje produkcije“, falsifikuje Urednik ne bi li spin učinio ubedljivijim, u maniru rodnog “Kontrast izdavaštva” koje objavljuje niz knjiga prevodeći ih sa hrvatskog i falsifikujući imena prevodilaca. (Inače je Direktor dotične izdavačke i falsifikatorske kuće, priznajući u “Politici” krivicu za deo rečenih falsifikata, proturio pominjano tačno – li – mišljenje da je bojkot Nina neuspeo, nesvestan da je isticanjem njegovih izdavačkih prevara i činjenicom da je on izabran za prvu Ninovu ličnost godine, sa svoje strane lično dodatno diskreditovao “Nin” te nam pomogao; zahvaljujem Direktoru.) „Moglo bi se ustanoviti da je tek dvadeset posto nagrađenih romana zaista vredelo“, tako je rekao Laureat o nagradi, koju je nedavno dobio. Ja se tu slažem sa njim, čak sam po tim merilima tumačio i vrline njegove knjige.
Ali sve to beše samo osvrtanje na spin. Slede supstancijalne zamerke kojima se ekipa istomišljenika nije bavila, osim – pomalo – Činovnika, koji i pored toga nije rekao ništa:
- Novčani deo nagrade obezbeđuje anonimni darodavac te je finansijska osnova dodele netransparentna i sporna.
- Nijedan član žirija ne ispunjava formalne pretpostavke za članstvo: iako je posredi „nagrada kritike“ za domaći roman godine, nijednom članu žirija književna kritika domaćeg romana nije primarni poziv.
- Apsolutno sve knjige iz najužeg izbora za nagradu tretiraju jugoslovenstvo i nastoje da ga revitalizuju, iako su u pitanju izrazito manjinska tema i ideologija u produkciji od dve stotine i jednog romana koliko je prispelo na konkurs za nagradu. (Pre nego što je u “Danasu” ugrabio priliku da se definitivno distancira od bojkota – „Ne tiču me se podjele, a ponajmanje na srbijanskoj književnoj sceni“ – Treći član najužeg izbora se na “Facebooku” ovako nadovezao na debatu: „ /…/ Moram da kažem kako sam i ja već čuo ove kuloarske priče o tome ko će dobiti nagradu i prije nego što je dodijeljena. Objektivno, ja nisam u toku sa svim tim dešavanjima i iskreno ni ne zanimaju me, no ono što stvarno nije lijep osjećaj kad uzmeš u obzir da si (možda) tu samo da se popuni političko-rodno-pravna ravnopravnost. Što će reći, a govorim za svoj roman – nije bilo nikakve potrebe gurati ga u bilo kakve izbore ako je on tu samo radi toga, jer pobogu, kakve to veze ima sa književnošću?? /…/ “) Jeste, to nema naročite veze sa književnošću. I, jeste (II): i mnogi drugi su pre dodele čuli ko će biti Laureat, a možda i zato što:
- On i Predsednik često „koincidiraju“: obojica tri puta sudeluju na književnom festivalu “Krokodil” koji postoji od 2007; objavili su osamdeset i šest odnosno više od sto priloga na portalu “Peščanik”, a srodnih podudarnosti ima i u drugim medijima.
- Laureat i Drugi član najužeg izbora koji su razdelili glasove žirija uredili su knjigu jedan drugom („operativna pozicija 69“, S. Ćirić) u istoj izdavačkoj kući, “Orfelin izdavaštvu”, koje je od 2007. do danas objavilo čak tri domaća romana (!).
A finansijska konstrukcija je, rekoh, netransparentna…
