Jedan od najboljih gitarista koje je ovo podneblje ikada iznedrilo, Vlatko Stefanovski, nastupiće večeras na koncertu u Ateljeu 212 posvećenom svom prijatelju, preminulom bubnjaru Dragoljubu Đurićiću, sa kojim je nebrojeno puta delio scenu.
Samo nekoliko sati pre ovog koncerta, uspeli smo da sa Vlatkom popričamo, ponajviše o muzici, ali neizbežno su se nametnule još neke teme koje, sve i da smo hteli, nismo mogli da preskočimo.
Nedavno si objavio “Greatest Hits Collestion” za Croatia Records. Kako si iz tolikog opusa, iz mora sjajnih pesama, odabrao samo 17 bisera za taj album?
– Nisam baš ja sam birao, zapravo, oni su napravili neki širi izbor, pa smo se dogovarali oko svega. Ja nisam neko ko ima mega hitove, pa da onda bude lako odabrati. Uostalom, izbor je uvek takav – ako pogodiš centar, promašio si sve ostalo. Slažem se da je moglo biti više pesama, ali 17 i nije tako malo. Posebno kad se zna da tu nema pesama Leb i sol, kao ni onih koje sam radio s Miroslavom Tadićem, već samo sa mojih solo albuma. Da smo krenuli u tom pravcu, to bi u beskraj otišlo.
U poslednje vreme, čini se, vraćaš se izvornom rock zvuku 70-ih… šta te to vuče u ta vremena? I da li ćeš nastaviti tim putem, ili ponovo napraviti neki muzički zaokret…
– Sedamdesete su bile izvanredna dekada što se muzike tiče. Posle šezdesetih i raspada Beatlesa, odlaska Dženis Džoplin, Morisona… scenu su preuzeli bendovi kao što su Led Zeppelin, Mahavishnu Orchestra, tu je bio Čik Koria, fjužn je ušao na velika vrata, tu su bili Weather Report… a to se poklopilo sa nekim mojim mladalačkim zanosom, na kraju, tada je i Leb i sol osnovan. Ustvari, muzika je tada nešto značila. Danas je sve fabrički prozivod, bez previše razmišljanja i emocija. I da, volim taj period, ali ja stalno imam potrebu za istraživanjem novih pravaca,mislim da je došlo vreme za jedan “otkačeni” fjužn album. Imam ja to u sebi da nešto čeprkam stalno, možda i tamo gde mi nije mesto. Ja sam u isto vreme fan Boba Dilana i Džona Meklaflina. I nisu sve moje pesme genijalne, ali su – tačne. U produkciji, u stihovima, u aranžmanima… nisu genijalne, ali su tačne, prošle su kroz razna sita i rešeta, o svemu sam vodio računa, nema slučajnih stihova ni slučajnih melodija.
Ali zar nije upravo spontanost esencija rokenrola?
– Naravno da je dobra ta neformalnost i spontanost, ali meni idu na živce stvari koje su nedorečene, nisu završene, a nervira me i sviračka nekompetentnost. Mogu da oprostim pankerima možda, ali pamtim vremena kada se o preciznosti zaista vodilo računa. Pa, poslušajte Beatles i “Nowhere Man “, to slaganje glasova, sve se tačno zna. Tako su to radili svi genijalni bendovi pop i rok muzike. Neodgovornost može da zvuči šarmantno, ali ja sam odrastao na raznim vrstama muzike i smeta mi kad se nečemu ne posveti zaslužena pažnja.
Nemaš baš najbolje mišljenje o aktuelnoj muzičkoj sceni, ima li ipak nešto što ti se dopada?
– Naravno. Da. Od bendova, Foo Figters i Coldplay, jer su zaista muzikalni, i imaju šta da kažu, da ne pominjem talenat kakav ima, na primer, Adel… Dešavaju se i dobre stvari. Ima i novih bendova, ali nisu se nametnuli dovoljno. Heavy metal je postao patetičan, vrte se iste muzičke fraze, presvirane po stoti put… Muzika je sada svuda, ali da bi se došlo do nečeg dobrog mora da se kopa, da se traži. Ako očekujemo od mejnstrim medija da nam serviraju nešto… od toga nema ništa.
Često si govorio da su nam ove poslednje dve godine, vreme pandemije, možda i najteže u životu. Možemo li ikako da to prevaziđemo i ponovo živimo normalnim životima?
– Kako je svet počeo da srlja u nekom čudnom pravcu, ne znam da li više i postoji normalan život. Možda u nekoj šumi, na nekoj planini, u nekom selu. To što se dešava s akceleracijom informacija i svega što se dešava, svakog dana, 24 sata, postaje preveliki teret za naša tela i umove, ne možemo više da svarimo toliko količinu informacija. Nekad su ljudi imali lampu pored kreveta i knjigu, a sad imaju veliki TV ispred kreveta. Kako onda govoriti o normalnom životu? Ja sam možda sad u godinama kada sam zaslužio da malo budem i ciničan prema svetu koji me okružuje.
Na pragu nam je, možda, svetski rat. Kako misliti na muziku, kako stvarati muziku, ako oko tebe padaju bombe i bojiš se za svoj život?
– Ne znam. Možda nije bilo bolje ni u vreme Mocarta, ali ljudi su i tada stvarali. Stvaralaštvo je možda neki eskapizam, bekstvo od surove stvarnsoti. I možda će nas upravo to spasiti.
[infobox title=’Mislio sam da će Dragoljub živeti 100 godina’]
Sviraš večeras na koncertu za Dragoljuba, kakve su emocije, generalno, kad vidiš da izenada odlaze ljudi s kojima si bio tako blizak, sa kojima si svirao, družio se…
– Prilično teško sam doživeo nejgov odlazak, kao i odlazak nekih drugijh kolega. Ali posebno mi je teško jer je Dragoljub izgledao kao čovek koji će da živi 100 godina. Pun energije, ljubavi, razumevanja, srdačnosti… Delili smo dobre i loše trenutke, večeras ćemo probati da ga se setimo i odamo mu počast, kao čoveku i kao muzičaru.[/infobox]
Često si na putu, daleko od kuće, spavaš i hraniš se po hotelima… da li si se umoriood tog nomadskog načina života?
– Ne, ne, nikako… Nomadski život volim. Volim da putujem i menjam sliku ispred sebe. Ja u apatiju upadam kada sam kod kuće, počnem da se vrtim u nekom lupu – kuhinja, šetnja, gledanje televizije, knjiga, pa opet kuhinja… to me baca u apatiju. Kada putujem, osećam se korisnim. Kao da imam neku akciju, neki plan. Možda sebe zavaravam s tom akcijom, ali je u životu interesantnije kada ti se neprestano menja slika ispred očiju.
Šta bi poručio mladom Vlatku s početka karijere, koji je to najbolji savet koji bi mu dao?
– Najbolji savet bi bio da se ne nerviram oko stvari koje ne mogu da promenim. Puno sam živaca potrošio na stvari koje nisam mogao da promenim. Ali, ne žalim se, i ovako je sve prošlo dobro. Ustvari, ja bih uradio obratno. Tražio bih savet od mladog Vlatka kako da se izborim s nekim stvarima i produžim dalje.
A imaš li savet za neke nove klince, koji žele da krenu tvojim putem.
– Da veruju sebi i da budu istrajni na putu koji su sebi zacrtali. Da imaju samopouzdanje i da veruju u sopstveni instinkt i impuls.
Konkretno, možemo li da očekujemo novo okupljanje grupe Leb i sol, makar za jedan koncert?
– O majko mila… Nema takvih planova i ambicija. Ne mogu to da potvrdim, ni da najavim…
Šta ćeš biti kad porasteš?
– Ne znam. Možda ću se uozbiljiti. A možda i ne (smeh).
A.S.I. za HL
