Da odmah razjasnimo. Nisam ultimativni fan Nika Kejva. Znam pristojan deo repertoara, preslušao sam neke albume ali, recimo, propustio sam sve njegove dosadašnje koncerte u Srbiji. Zašto?
Razloga je više, ali glavni je taj što sam alergičan na te fensi koncerte, na koje odlaze ljudi koji s izvođačem nemaju baš nikave veze, nisu ga nikad slušali, niti će, ali im je važno da budu viđeni na “velikom koncertu” i tako kupe sebi nešto ugleda u društvu za visoku cenu ulaznice. Pritom, rekoh, nisam dovoljno veliki fan Kejva da bih prešao preko toga i gurao se s klinicima u parteru kao što to, priznajem jesam radio u nekim drugim slučajevima.
Zato mi je ovaj Exit dobro došao da jednog dana ipak mogu da pričam kako sam bio i na tom čuvenom Kejvu. Ustvari, da tog lika, koji me je nekako uvek blago podsećao na mog omiljenig strip junaka Dilana Doga, i to ne samo zbog večitog odela i bele košulje, pokušam da upoznam na jedini način kako jednog umetnika treba upoznati – na koncertu.
Kao što sam pretpostavio, fensi ekipa nagurala se u VIP ložu, a ispred bine, sa nadrealno velikim fan pitom (tek kasije sam shvatio zašto), pod okrnjenim žutim mesecom iznad Tvrđave, spekatkularno šarena ekipa. Našarenija ikada. Od matorelih pankera i razdroćkanih pankerki, metalaca s tragovima bujnih frizura i njihovih vernih kopija od pre 40-ak godina, klinaca u patikama od 500 evrića i belim majicama sa skupim logom, fensi darkerki u društvu štrebera iz “osmog jedan”, razgolićenih sponzorušica u najavi i njihovih zbunjenih dečaka, do nekog sasvim običnog, normalnog i pristojnog sveta koji strpjivo čeka da koncert počne.
A ustvari nije ni počelo. Nego je grunulo. I posle 15 sekundi sve mi je bilo jasno – opasno sam se zaje*ao što ih nikad ranije nisam slušao uživo. Nešto se ne sećam da me je nešto udarilo tako dobro kao “Get Ready for Love” kojom su Kej i njegovi Bed Seeds, uz maestralnog (bolju reč ne znam) Vorena Elisa, počeli opasan rolerkoster koji je više od dva sata radio sve ono što dobar rolerkoster radi – dizao i spuštao, škripao u krivinama, izubacivao iz ravnoteže, vodio od euforije do sunovrata i nazad. Vijjjjuuuu… idemo!
Za one koji su opterećeni setlistom, što je u ovoj priči vrlo irelevantno, ali hajde, bili su tu svi najveći i oni malo manje veliki hitovi – “Jubilee Street”, “Bright Horses”, “I Need You”, “Waiting for You”, “Carnage” … naravno i “Tupelo”, “Red Right Hand”, “Murder ballad” i još mnogo, mnogo toga.
Kontakt s publikom, dodir, isprepleteni prsti, mnogo puta ponovljena reč “fala” (mnogo mu se, izgleda sviđa), košulja koju je nekad poklonio fanu i koja mu se te noći vratila, izvođenje na scenu “našeg Kejva” Nikole Krstića iz The Cave dogs da zajedno pevaju, više od dva sata furiozne svirke (na festivalu, da ne zaboravimo), pa još bis uz “Into My Arms”, “Vortex” i za sam kraj “Ghosteen Speaks”…
Jbg Niče, izvini, nisam imao pojma. Priznajem greh.
