“Uživajte u ovom koncertu kao da je poslednji”. Ako nas je godinu i po dana koncertnog i festivalskog posta nečemu naučilo, možda je to baš taj ugao, da ne prihvatamo te događaje zdravo za gotovo, ko zna šta će već sutra da se promeni…
Moguće je da je baš taj momenat obojio ovaj treći, poslednji dan Arsenal festa. Ok, znamo da je (za) sada sve ok, da su najavljeni i drugi festivali i da su se neke stvari evidentno u tom smislu promenile, ali unela je pandemija taj strah od mera, otkazivanja i odlaganja… i donela u naš svet taj skoro zaboravljeni motiv za uživanje u trenutku. Biće dešavanja, ali jeste počeo da nedostaje Arsenal, tek što su se otvorile kapije…
Headlineri koji su najavljeni za Glavnu binu očigledno su tako lepo bili složeni da dozovu u Kragujevac jedan malo drugačiji profil ljudi nego prethodnih dana. Sjatila se na Arsenal old-school rok metal ekipa iz Beograda, Novog Sada, cele Srbije… mnogo njih se samo sinoć, ciljano, uputilo na festival.
Veče su otvorili, za mnoge već skoro zaboravljeni Osvajači. Čiji hitovi, očigledno, nisu zaboravljeni. Puno ljudi je bilo tu, puno ljudi se horski prisećalo mladosti, detinjstva i prvih ljubavi uz pesme koje, čini mi se, svi odnekud znamo.
A onda se na Main Stageu napravila ozbiljna gužva. Veća nego nešto kasnije, za najveću najavljenu zvezdu festivala. Zato što je na redu bila Riblja Čorba. Prvi put bez Miše Aleksića… “Mora da se svira… Miša nas sigurno gleda odozgo…”, rekao je Bora i pozvao publiku da umesto minuta ćutanja, počast Miši ukaže jednim dugim i glasnim aplauzom. Možda bi neko očekivao mnogo više priče i više emocija u ovakvim situacijama, ali dobro su to ishendlovali Mišini saborci, umereno i bez mnogo patetike. Znaju i oni a zna i publika koliko je on bio i ostao deo Riblje čorbe i da će tu, kroz muziku koju je sa njima stvorio, uvek biti prisutan.
Ono što je možda i više neke čudne emocije dodalo ovoj večeri je činjenica da je Bora sedeo na bini, od prve pesme. Znamo svi da godinama nije dobro, znamo i da mu često na nastupima u nekom trenutku zatreba jedna barska stolica, ali na ovom nastupu je tek po koji put ustao. Nakon noći u Urgentnom centru, frontmen jednog od najvećih rok bendova bivše Juge ipak je održao koncert i otpevao ga “muški”, za šta mu ipak treba skinuti kapu.
Čula sam mnogo komentara u poslednje vreme da možda, ipak, treba znati stati i odustati na vreme. Otići kada si na vrhu. Otići onda kada još uvek mogu da te pamte u punom sjaju. U tom smislu, Riblja čorba je uveliko omašila taj trenutak. S druge strane, nije nimalo lako ni jednostavno otići iz priče koja je tvoj život. Za sve nas, Riblja čorba je bend koji je u nekom trenutku bio ovakav, u drugom onakav… i lako nam je da im (pre)sudimo. Za njih, to je život, bez kojeg bi se verovatno jedan ozbiljan deo njih ugasio. Kada neko iz Urgentnog dođe na svirku, to, priznaćete, dovoljno govori toj tezi u prilog.
A to je dalje taj glas i to su i dalje te, velike, pregoleme pesme… “Ja ratujem sam”, “Rokenrol za kućni savet”, “Jedino moje”, “Zadnji voz za Čačak”, “Nemoj da ideš mojom ulicom”, “Dva dinara druže”, “Gde si u ovom glupo hotelu”, “Pogledaj dom svoj anđele”, “Kad sam bio mlad”, “Lutka”, “Dobro jutro”… Nije ni čudo što je najveća gužva ove večeri stvorena zbog njih a ne zbog jednog od najboljih gitarista sveta.
Ingvi Malmstin je jedno od onih imena koja se u tom, gitarskom svetu, izgovara sa ozbiljnim poštovanjem. Možda široke narodne mase i nemaju odnos prema tom imenu i prezimenu, ali svi koji su makar samo i slušali rokerol i metal decenijama unazad svesni su toga koliko je ovaj malo-je-reći-virtuoz uradio na tom polju. Zato je bilo potpuno očekivano to što ste mogli u publici da vidite toliko muzičara, mahom gitarista, koji su se samo zbog njega pojavili na festivalu. Ingvi je jedan od onih od kojih su učili, kojeg su “skidali” i kojem su se kao muzičari “klanjali” i naravno da će iskoristiti priliku da ga čuju prvi put uživo. Puno mu je trebalo da nas poseti, a sada nam je učinio i tu čast da dođe samo kod nas, iako nije na proputovanju, na turneji…
“Zid od Maršala” je već sam po sebi izazvao aplauz i oduševljenje, a gde je tek vrisak kada se Kneževim Arsenalom prolomio prvi ton gitare. Njegove gitare. Zvučno i vizuelno energičan nastup, oduševljeni gitaristi i “metal zaluđenici” i apsolutno nebitna injenica da je propustio da odsvira neke od pesma koje su neki očekivali… jer, to je Ingvi. Šta god da odsvira, ima smisla slušati.
Poslednji nastup na glavnoj bini pripao je našim prvim i najpoznatijim Keltima o čijem nastupu nema, uglavnom, potrebe ni pisati. To se doživi i to je uvek dobro. To je odlična prilika da se ispevate i iskačete i date sebi oduška. I, da, logično, ovog puta ste vervatno dali sebi više oduška nego inače. Jer, “uživajte u ovom koncertu kao da je poslednji…”, rekao je Seltik, i koliko je samo u pravu…
Na Gardenu je ovo veče bilo, većim delom, namenjeno mlađoj populaciji… Nakon benda Peter Vein na bini su bili Gazorpazorp, Ivan Jegdić, zatim Voyage i Sajsi MC, a zatim kragujevački Dead Joker.
Ipak, kraj večeri pa i kraj festivala pripao je iskusnim bendovima, u nešto drugačijoj atmosferi. Uvek dobri Kanda, Kodža i Nebojša, zatim i prvi put na Arsenalu Texas Flood, i za kraj, “tehnički prekvalifikovani” Pero Defformero…
Vera, nada i ljubav uz @kanda_kodza_i_nebojsa na Garden stage-u
Posted by Arsenal FEST on Saturday, 26 June 2021
– Okupili smo se u velikom broju da ispratimo ovaj Arsenal… – reče Biške, uz konstataciju da mu je drago što vidi publiku otkrivenih lica: – Lepši ste bez maski!
“… da ispratimo ovaj Arsenal…” Umorni su bili oni koji su sva tri dana tu, mnogo se dobrih nastupa desilo, prepešačilo se izđuskalo se, nije se baš mnogo spavalo. Ali kada se provuče kroz glavu ona rečenica sa početka teksta… umor nestaje.
Mnogo je utisaka i premalo ovih nekoliko hiljada karaktera kojima smo pokušali u ova tri dana da vam opišemo kako nam je bilo na Arsenalu. Malo je i fotki. Ovaj osećaj treba da se doživi.
Ne propuštajte koncerte i festivale. Ne znate šta može biti sutra…
Posted by Arsenal FEST on Saturday, 26 June 2021
Ljiljana Zdravković za HL
