Kako je moguće da su se za jedan diskretan, ne previše glasno najavljivan koncert, 7. novembra ispred Doma omladine vodile borbe za kartu viška?
Kada shvatimo da su u pitanju Swans, jasno je da je sve to njihov manir.
Ovaj američki bend, čija se muzika ne svrstava u žanrove, nego u iskustva, na svojoj turneji neprimetno puni dvorane širom Evrope.
Nisu bili potrebni ni bilbordi, ni svetleće reklame. Ovo je publika koja je savršeno informisana, zna šta hoće i kako to da dobije, ali se ne sreće ni svuda, ni često.
Norman Vestberg nastupio je kao podrška, kao savršena uvertira i podloga za usputne razgovore u holu, dok se skupljao sve veći i veći broj ljudi. U slučaju da je potrebno, kao dokaz kvaliteta poslužiće veliki broj poznatih lica koja su se našla u publici, prvenstveno muzičara.
Ukoliko se mladi bendovi (ili bar njihovi prisutni članovi) ugledaju na Swanse, nema razloga za brigu, domaća alternativna scena je na sigurnom. Ipak, iako poznati, među publikom večeras bili su sasvim obični. Sva pažnja bila je usmerena na binu i ono što će se ubrzo dešavati na njoj.
Nije bilo otimanja za prve redove, jer nije važno da li ih vidimo. Ovo nije nešto što se gleda iz prvog reda, na momente nije ni nešto što se sluša, ovo se prvenstveno oseća. Gde god stajali, s kim god bili, ništa osim nas samih neće uticati na doživljaj.
Uz tek poneku ovaciju, jer njima to nije potrebno, Swans su sasvim fluidno, skoro pa ravnodušno otpočeli svoj koncert. Stvorili su vremensku petlju, izvan i iznad svih tokova. Pesme su se pretapale jedna u drugu, bez bliceva, promena u rasveti, često čak i bez aplauza, jer dok se trgnemo iz jednog transa, drugi je već počeo, te nema vremena ni za dlanom o dlan. Nisu se znali početak i kraj, samo kratki prekidi u hipnozi koju je izazivala njihova muzika.
Toliko nadmoćan zvuk mogao je izazvati preopterećenje svih čula, ali taman kad bismo bili pri vrhuncu, vratilo bi nas na početnu, mrtvu tačku. Šta kad niske frekvencije struje kroz telo, kada nas prostor obuzima i čini se da će nas tako snažna sila progutati? Onda, svako na svoju stranu. Negde se rone suze, negde se žmuri, negde se pleše van ritma. Vladaće potpuna tišina. Nekome će izazvati bes, nekome anksioznost. Napetost će iz minuta u minut rasti, dok adrenalin ne dostigne svoj maksimum.
Majkl Gira dirigovao je pred bendom, ali ne u onom klasičnom smislu. Igrao se našim reakcijama, dužinom takta, oscilacijama vazduha i vodio nas je u potpuno izmeštena stanja svesti. Sve je odzvanjalo, stakla na prozorima i u izlozima bila su na korak od pucanja, a jačina zvuka ipak u savršenim granicama.
I taman kada pomislite da neki instrument fali, da neki zvuk nedostaje, da neki ton ne može da se proizvede, da se nešto ne čuje, upravo to bi se provuklo kroz zvučnu sliku, kao da čita misli. Na momente je delovalo kao da smo u potpunoj tišini, kao da čujemo svoje unutrašnje monologe oko sebe, svoje srce i krvotok. Glas kao da je dopirao iz daljine, iz neke duboke faze sna, a bio je tu, nekoliko metara ispred. San su prekidale nagle promene, dovoljne da nas trgnu, probude i prepadnu. A zatim, da nas odvedu u potpuno druge krajnosti, u sve zavučenije kutke podsvesti.
Dva sata kasnije, kada se upalilo svetlo, nije usledio bis. Niko se nije usudio ni da ga traži. Posle ovoga, ne dolazi bis, nego pročišćenje. Dug oporavak, dok u ušima još uvek zvoni. Kao iz druge dimenzije, Amerikana se postepeno praznila, a oni koji u njoj nisu bili, ne mogu ni da naslute šta se tamo desilo.
J. Ilić za HL
