Izložba Mirjane Bobić Mojsilović pod nazivom “Stvarnost nije dovoljna” biće otvorena u utorak, 14. januara u 19:00 časova u Likovnoj galeriji Kolarčeve zadužbine.
“Moje slike su romani, moji romani su slike.
U ovoj rečenici smestila se istina proze, poezije, boja, vetra i džeza jednog stvaralačkog opusa koji se poput akvarela, akrilika, vode i vina razliva po platnima i stranicama, plažama i licima junaka jednog sveta koji postoji u čudesnom prostranstvu, izmeđy smeha i suza, između radosti i melanholije.
Taj svet sastavljen je od Kazancakisove Bubuline, Markesovog Melkijadesa, od sinkopa Maragarete Diras, od poezije Leonarda Koena, od Mobi Dika i spektakla rečenice “More i meditacija venčani su zauvek“.
Taj svet, to vam je jedna uvala sa Čilidinim “Češljevima vetra“ , kroz koje u pramičcima promiču gorčina i pijanstvo nemačkog ekspresionizma, poezija Dejvida Hoknija, zavodljivi kaleidoskop pop-arta, melanholija Mediterana i svet boja Luisa Baragana.
To vam je svet popodnevne sieste, tišine i buke, to vam je svet pretpran predmetima i tragovima i prazninama, i nedostajanjem. To vam je svet prisutne odsutnosti. Svet ranjenih i usamljenih ljudi i predmeta, u kome je svako imanje napravljeno od nemanja, svet čežnje i traganja za izgubljenim vremenom, za uspomenama na popodneva, i noći, i suze, veće od mora.
Pejzaži na licima i životi u razbacanoj poeziji predmeta.
To vam je svet ljudi sa razmrljanim očima i usnama, sa šminkom svakodnevice koju su topili smehovi i jecaji, poljupci i odlasci, kapljice soli, i kiše, koje nema. To vam je svet koji čeka – na ostrvima, dokovima i plažama, ili iza škura, među čašama i školjkama i senkama – da sto godina samoće napokon prođe.
Kao nekakva tužna radost, možda sam to htela da kažem? Jer, stvarnost nije dovoljna.”(Mirjana Bobić Mojsilović)
