U subotu, 9. marta (dan posle koncerta u Garaži) u novosadskom klubu Dom b-612 nastupiće bendovi Društvo skrivenih talenata -DST (Nikšić), Gavrilo Princip (Smederevo) i Neprijatelj prelazi Zeku (Novi Sad).
Pomenute svirke ujedno su i kraj pauze koja je trajala više od deset godina i koja je norfmalno proglašena kada je nikšićki punk rock bend poslednji put svirao pred publikom u Srbiji.
DST postoji već 27 godina i svojim radom postao je okosnica punk-rock stvaralaštva u Crnoj Gori, ali i šire. Možda u prvom trenutku ne možete da se setite, ali sigurno znate pesme “Ona je jedina”, “Mi”, “Jovana”, “Vatra”, “Ulica narodnih heroja”… Sve one deo su opusa benda DST i nalaze se na jednom demo albumu i četiri studijska izdanja.
Iz njihove labaratorije zvuka izašla su i dva posebno priređenja singla – “20 godina” i “To nije strah”, a njihove numere nalaze se i na nekoliko kompilacija.
Svirali su na mnogim festivalima: EXIT, Beer Fest, Nisomnia, EX-YU rock Fest, Lake Fest, To Be Punk Fest, Sea Dance, Bedem Fest…
Mnogo muzičara je prošlo kroz ovaj sastav, a trenutnu postavu čine: Boris Ljesković (vokal), Srđa Simunović (bubnjevi), Dragan Lučić (bas gitara), Mihailo Kljajić (gitara) i Bojan Dobrilović (gitara).
Biografija je jasna, ali je malo kome jasno zašto toliko dugo nisu svirali u severnijim krajevima, pa smo zato pred novosadski koncert “povukli za rukav” bubnjara i jednog od osnivača benda Srđa Simunovića, da nam pojasni neke nedoumice.
Da li je decenija predug vremenski period ili je dovoljan interegnum da bi se izrodio osećaj želje kod publike za nastupom DST-a?
– Istina je da nas dugo nije bilo u Novom Sadu i sjevernijim krajevima, i kada pomislim da je desetak godina prošlo od našeg zadnjeg gostovanja i sam se pitam da li je to moguće? Opet, nadam se da smo prepoznati kao bend koji ne juri “pošto poto” koncerte, već isključivo nastupamo kad se udesi dobra prilika, baš kao što govori i ovaj poziv kao dokaz da jedni druge nismo zaboravili. U susret koncertu sabijamo energiju do eksplozije, koju ćemo i osloboditi u “vatrometu” našeg opusa, kako starijih pesama tako i onih sa posledneg albuma “Stvarnost je u nama”, koje ćemo prvi put predstaviti uživo novosadskoj publici.
Hoće li biti teško udovoljiti ukusu publike novosadske, koju često nazivaju izuzetno zahtevnom?
– Zahtevnu publiku voli i priželjkuje svaki iskusniji bend. Takvu publiku najviše i poštujem. I to smatram velikim, ali i dodatnim izazovom. Obećavam da ćemo zadovoljiti našim nastupom. Ko voli DST, biće uveren u to. A još kada imamo podršku bendova kao što su Gavrilo Princip i Neprijatelj Prelazi Zeku, ubeđen sam da ćemo zajedničkim snagama ostaviti jak pečat, kao impresiju na jedan događaj kojem ćemo, nadam se, zajedno sa publikom, opet iznova rado ići u susret.
Vi ste čovek koji je uradio mnogo na povezivanja bendova u regionu i koji je zaslužan za neke od prvih turneja mnogih čuvenih novosadaskih gitarskih bendova. Koliko je važna povezanosti bendova sličnog žanra u regionu? Gubi li punk-rock u trci sa ostalim gitarskim žanrovima u našem okruženju?
– Istina je da sam pomogao, dao svoj doprinos, između ostalog da i Atheist Rap prvi put zasviraju u Crnoj Gori i na taj svoj čin sam izuzetno ponosan. Jer od tog dana do današnjeg, naše prijateljstvo konstantno traje. Taj kultni bend sada radi redovno koncerte po CG, ali zaslugom svojih kvaliteta potvrđenih odazivom mnogobrojne publike. Tu smo uvek rado da pomognemo kada smo u mogućnosti. Kako ja, tako i ostali članovi benda. Boris je takođe pomogao bendovima da se pojave prvi put u CG. Uvek smo to smatrali i doživljavali kao svoju obavezu. A danas nam ponajviše takvih mostova treba. Jer to je ono navrednije i ostaje najbitnije. Koncerti budu i prođu, ali ljudi i ljudskost su nešto što nam konstantno treba u ovim vremenima koja nas uče da budemo sebični i da grabimo da bi preživeli. Takvo preživljavanje neki od nas ne trebaju. Zato je važno da ostanemo povezani, da su naši odnosi dvosmerni. Da i na taj način zajedno ostanemo na braniku i sačuvamo vrednosti punk rocka kao iskrene muzike pod nabojom emocija koja će preživeti ova današnja vremena i opstati i u narednim.
Može se reći da ste tokom karijere bili bliski sa brojnim žanrovima, ali da se nikada niste preterano udaljili od punk rocka i njegovih izvornih načela. Da li vam političke i socijalno-ekonomske informacije danas daju još veći podstrek za iskazivanje mišljenja, uprkos činjenici da postojite skoro 30 godina?
– Mislim da smo se za ovo vreme izborili za svoj stil ili makar da budemo lakše prepoznati, što smatram jako važnim. Dobri bendovi stvaraju stil, ne uramljuju svoju umetničku slobodu i izraz u okvire istog. Opet, na način da to ne odstupa od onog izvornog po čemu je bend poznat. Načela i principi se nikada ne menjaju, forma ponekada da. Nekada se igramo i pokušavamo da se ne ponavljamo u moru jednoličnosti. Ali u srži ostajemo verni ideji punk rocka.
Što se tiče dnevno-političkih stvari i vremena u kome živimo, odavno mi je jasno da u pozicijama moći ne treba mnogo tražiti čoveka. Nadam se da se varam. Ali generalno, politika me odbija i ljudima u “odelima” ne verujem. Njihovoj igri mogućeg, kako nanovo prevariti svet. Teme i motivi koji su naša preokupacija jeste odgovor na pitanje kako kao pojedinac ostati normalan i pozitivan u okruženju koje stvara divlje i osiono društvo, u kom je čovek samo broj. Potrošna roba. Vojnik tuđih ideja. U kom se empatija smatra slabošću i manom.Više se bavimo sociološkim i duhovnim aspektom, kroz pokušaj da utičemo na poedinca, nikako na masu. Samo jaki i čvrsti pojedinci sa izraženom emocionalnom inteligencijom se mogu organizovati i udružiti oko dobre ideje, stati u odbranu vrednosti koju neće oduvati prvi vetar koji naiđe. Ili neki naredni. Odavno je vreme da napredujemo kao društvo, a tada su političari nepotrebni. Civilizacijske tekovine nam danas izgledaju kao stazica koja je poodavno zamakla za brdom, zagubljena u šumi. Mi ostali zaslepljeni smo tim svetlima koja nam se nude kao jedina smernica. No, pitaju se drugi koji nas vuku u taj mrak. U saobraćaju naših gluposti ostajemo u kružnom toku. Zato ne možemo svoj glas zadržati u sebi i vikaćemo do buke.
Umesto najave sledećeg albuma DST-a ili suvoparnog poziva na svirku, za kraj nam kaži šta bi trebalo da nas čini srećnim?
– Mislim da je sreća stvar pojednica, odnosno veoma individualna stvar. Mogu da volim i patnju, ako će očistiti moje srce koje će u meni raširiti grudi. Ako to doživim – biću srećan čovek.
Za Headliner.rs: Dejan L. Bajić
