Samo 10 epizoda, emitovanih od avgusta do oktobra te 1976. godine, na Drugom programu Televizije Beograd bilo je dovoljno da “Grlom u jagode” postane možda i naša najvoljenija serija, ali svakako ona koja je postavila temelje televizijskoj nostalgiji. Usprkos obilju lokalizama (nije bilo na odmet poznavati beogradske kvartove kao što su Karaburma ili Dorćol i nešto malo lokalnog slenga), bila je omiljena u čitavoj Jugoslaviji.
Još je neobičnije što su je smislila dvojica zadrtih modernista, Srđan Karanović i Rajko Grlić, bivši studenti praške filmske škole FAMU. Sudeći prema njihovim dugometražnim prvencima “Društvena igra” (Karanović) i “Kud puklo da puklo” (Grlić), reklo bi se da ih uopšte ne zanima kontakt sa širokom publikom, ali “Grlom u jagode” – sa svojih deset jednosatnih epizoda – išla je savim drugim pravcem.
Istina, i tu je bilo modernističkih intervencija, glumci bi se ponekad obraćali direktno u kameru, uz profesionalce nastupali su i naturščici, ali serija je imala priču koja je plenila i afirmisala novu glumačku generaciju koja će uskoro zavladati jugoslovenskim velikim i malim ekranima.
MAJSTORI, MAJSTORI, ZAŠTO DIRATE MOJ CRNI KROV NA KOJEM STOJI RODA BELA… OBELEŽENO 40 GODINA OD PREMIJERE KULTNOG FILMA
Protagonisti su bili beogradska mladež u periodu od 1960. do 1969. Svaka epizoda obrađivala je jednu godinu, ali ne kao nekakv vremeplov, nego bi izvlačila pikanterije koje su mnogi savremenici tih vremena pomalo i zaboravili.
Već u prvoj epizodi kao glavni junak profiliđe se Branislav Živković, poznatiji kao Bane Bumbar, nadimak koji je dobio zato što je bio sklon gojenju (glumio ga je Branko Cvejić, kasniji upravnik JDP koji uprkos obimnoj filmografiji više nikad nije dobio tako upečatljivu ulogu), ali istaknut dramski prostor dobila je i njegova porodica, otac Sreten (maestralni Danilo Bata Stojković), majka Olja (Olivera Marković), baka Elvira (Rahela Ferari) i polusestra Seka (Đurđija Cvetić).
Za Baneta su svi zabrinuti, slute da bi mogao da skrenuti tamo gde ne bi smeo, ali Baneta baš briga za to, zanima ga samo njegovo stalno društvo u kojem su “Uške” (Aleksandar Berček – uz seriju “Otpisani” o beogradskim ilegalcima, to mu je bila važna uloga na početku karijere), Miki “Rubiroza” (Predrag Miki Manojlović – i on je pre ove serije igrao u “Otpisanima”) i “Boca” ili “Čombe” (Bogdana Diklića pamtilo se po tom liku sve dok nije nastupio u “Nacionalnoj klasi” uz Dragana Nikolića, a potom u “Maratoncima”).
I nikom nije smetalo što su svi igrali petnaestogodišnjake iako su izgledali puno starije, bila je 1960. i Baneta su više privlačile klizaljke kojima je mogao da osvaja devojke (mada je više padao na led nego što je izvodio piruete), sa zvučnika na klizalištu odjekivala je “Marina” Roka Granate, a to je bio tek uvod u nevolje sazrevanja jer roditelji nisu mogli da ti kupe sve što si želeo. Na spisak neophodnih potreba kasnije su došli bicikli, pa prvo odelo i naposletku – auto. Ali do toga već treba odgledati pet-šest epizoda, uz obavezno podsećanje šta se važno dogodilo te godine.
Bane to ne želi da prizna, ali devojke su mu ono najvažnije u životu ali prilično je smotan po tom pitanju. Zbog njih je nabavio kožnu jaknu da bi izigravao frajera na Tašmajdanu, naučio je da pleđe rock i twist, uvek u rezervi drži svoju prijateljicu iz detinjstva Gocu (Gordana Marić, kasnije profesorka glume na FDU), ali doživljava razočaranja kad se otisne “u nepoznato”, na primer, sa svojom “Beatriče” (zapaženo gostovanje Mirjane Majurec, tada već poznate zahvaljujući seriji “U registraturi”), s kojom recituje poeziju na beogradskom groblju.
Serija je stekla toliko fanova jer, začuđujuće, nije bila “slatkasta”, Bane je povremeno bio nesimpatičan lik, koji je dozvolio da mu “Uške” otme Gocu, ali je uprkos tome spremno prihvatao njena udvaranja. Ima još gorih stvari, ali bolje je ne kvariti zadovoljstvo otkrivanja priče onima koji će “Grlom u jagode” tek gledati na YouTubeu (ako nemate originalni box set sa svim epizodama u izdanju PGP RTS-a, to je jedini način da ekspresno ispravite taj propust).
U seriji povremeno glume tada vrlo poznate poznate ličnosti, na primer, pevačica Bisera Veletanlić, koja glumi fiktivni lik, dok Stanislava Pešić igra samu sebe, u perioduu kad je upravo snimila “Štićenika” (ali “Pozorište u kući” tek je bilo pred njom) i uz osmeh se brani od Banetovih udvaranja. Ne odigrava se sve u Beogradu, jedna epizoda snimljena je u Rovinju, a ključna scena finala u Motovunu. Zanimljivo, Rajko Grlić tada još nije razmišljao o festivalu u tom istarskom gradiću na vrhu brda, a možda ni o filmu “Samo jednom se ljubi”, jer Miki Manojlović u jednoj epizodi peva taj šlager Ive Robića.
Bez obzira na to što je brojni gledaoci pamte kao deo svoje bolje prošlosti, serija je povremeno bila i vrlo subverzivna. Recimo, u kasnijim epizodama Bane spominje da su svi oko njega počeli da prate kad su im slave i obeležavaju ih, zahvaljujući baki Elviri i on je znao nešto o crkvenim praznicima, a to na Televiziji Beograd nije dočekano aplauzima.
Drugo, kad se junak zaposli u agenciji koja snabdeva JAT (Jugoslovenski aerotransport) pomoćnim osobljem, odmah počinje da švercuje robu iz duty free shopa, a kasnije smišlja načine kako da se zahvaljujući upravi domogne stana. Ništa mu nije teško, čak ni to da se učlani u Savez komunista (tada se ta vrsta karijerizma nije na taj način spominjala u serijama i filmovima), pa ni da se oženi, jer su samo zaposleni s porodicom privilegovani kad je reč o dobijanja stana.
Tek da se ne zaboravi, serija je odlično režirana, napisana i odglumljena, muzika nedavno preminulog Zorana Simjanovića je enzaboravna, ali i fotografija Živka Zalara. Velik je uticaj srpskog crnog talasa, ali neobično je što je Karanović osetio potrebu da pojača tamne tonove priče u filmu “Jagode u grlu” iz 1985. svojevrsnom nastavku serije. Potpuno nepotrebno, jer “Grlom u jagode” u drugom planu kriju dosta mraka, pa je to naknadno razračunavanje ispalo prilično suvišno.
HL/Izvor: jutarnji.hr, headliner
