Utorak, 24. maj 2022. godine. Koncert grupe Iron Maiden. Veče koje je Arenu vratilo na ono zbog čega je stvorena.
Od trenutka kada je najavljen koncert, provlačio se neki čudan osećaj da neće, kada dođe taj datum, biti sve onako kako smo zamislili i hteli. Jer, pandemija je pokušavala dve godine da nas ubedi da ćemo koncerte “u budućnosti“ gledati na drugačiji način, odvojeni, u “kavezima“, i napolju, a kamoli u zatvorenim prostorima. Arena je bila kovid centar. Od Arene smo zazirali i dve godine nismo ni pomišljali na nju, a kamoli pomišljali da ćemo opet ovako…
Bilo je poslednjih nedelja dešavanja tu u tom prostoru, ali… tek ovo je zapravo – TO što smo čekali.
Čekali smo da se svuda okolo skupe veseli ljudi u crnim Mejden majicama, da se skupi ista ona ekipa koju smo poslednjih decenija sretali po gradu kad god se svira rok i metal, da su svi nasmejani ispred ulaza već od 18:00 časova kad se vrata otvaraju i da svi oni popune Arenu maltene do poslednjeg mesta.
Puna Arena. Od partera do “golubarnika“. Velika bina i veliki (strani) bend. Osećaj koji sa slabo čime može da se meri, ako pitate bilo kog pravog “vernika“ rokenrola.
Čak i za nas koji odavno više ne sečemo vene za Mejdenima, ovo je bilo pod “moram da odem“, jer ovo “moram da doživim“ opet. Možda je baš zato bio rasprodat koncert, ovo smo dve godine čekali da doživimo.
Gotik metalci iz Hamburga – Lord of the Lost imali su zadatak da zagreju masu dok se tate ne pojave na bini. Daleko od toga da nemaju šta da pokažu, svirali su pred ozbiljnim brojem ljudi koji su ih prihvatili sasvim ok, a i odabrani su s razlogom za tu ulogu… ali nije to bila ta energija.
Čak i kada su se pogasila svetla oko 20:50 i kada su se čuli prvi tonovi koji su najavili “njih“ i prva vrištanja u publici… pa i u prvom delu nastupa, to i dalje nije bila ta energija.
Morali su da počnu uz “Senjutsu“, turneja “Legacy Of The Beast 2022“ ipak je došla odmah posle objavljivanja novog albuma, koji, istini za volju, još uvek nije dovoljno zaživeo čak ni među ozbiljnim fanovima.
I “Stratego“, “Writing on the Wall“… uz problematičan zvuk, ovo probijanje leda je uspelo da pokrene samo fan pit, ostatak Arene je uživao u odličnoj scenografiji ali je još uvek čekao “prave“ Mejdene. Posle “Revelations“, pravo pevanje iz sveg glasa počelo je uz “Blood Brothers“, “Sign of the Cross“, a onda je već postalo zaista vruće jer je krenulo ono zbog čega je najveći broj ljudi i došao…
Nakon “Flight of Icarus“ verovatno više nije bilo osobe u Areni koja nije ustala i pevala u glas “Fear of the Dark“ a zatim uživala uz “Hallowed Be Thy Name“.
I da, bilo je ludački dobro uz “Number of the beast“ i “Iron Maiden“ i kako se samo oduševljeno vrištalo uz početke pesama koje smo naučili da prepoznajemo po prvom tonu…
Promeni se značenje reči “Iron Maiden’s gonna get you, no matter how far“ kad vas dohvati njihova prava energija, kad vas pokrene ono zbog čega su postali jedan od navećih bendova svih vremena…
Nepogrešivo dobar “Trooper“ otvorio je prvi bis koji se primirio uz “The Clansman“ a zatim opet probudio Arenu uz “Run to the Hills“.
Avioni na bimu, pa avion iznad njihovih glava na bini… vanvremenska “Aces High“ bila je prava za kraj ovog druženja…
Sve ovo je bilo propraćeno izgledom bine i efektima koji zaista jesu, kako je najavljeno, najspektakularniji do sad. Svaka pesma imala je svoju scensku priču, svoje boje i drugačiju energiju, i “svaki Edi“ kojeg smo videli bio je u drugačijem izdanju i u skladu sa pesmom koju izvode.
Bilo da su u pitanju japanske kuće uz “Senjutsu“, Edi na vitražima, krstovi… pa vatre i rogovi uz “broj zveri“, avion uz “Aces High“…
Mnogo dobrih i dobro uklopljenih detalja i odlično osmišljen nastup. Nije da od njih nismo na to navikli, ali ovog puta su zaista otišli korak dalje.
A oni? Oni su ljudi u ozbiljnim godinama za koje smo možda na početku koncerta pomislili da više ne mogu baš toliko energično da iznesu nastup kao onomad kada smo ih gledali u punoj snazi.
Ok, nije se Brus peo po gelenderima i malčice manje je trčao po bini… I, ok, imaju nekoliko bora više nego poslednji put kada su bili ovde… ali i dalje im uspeva da fasciniraju energijom, svirkom, glasom…
Oni su Iron Maiden. Njih slušate i kad ih više ne slušate kao nekad, njih poštujete do imbecilnosti ako ste ih samo jednom čuli uživo, njih volite kao svoje zbog desetine pesama koje su postale himne, njima uzvratite ozbiljnim vriskom kad god viknu: “Scream for me Belgrade!“
Priznajem, ušla sam u Arenu i odslušala dobar deo koncerta uz misao “malo sam ja prerasla Mejdene“… ali sam presrećna što su uspeli da me podsete koliko je važno da ovaj osećaj koji ostane posle ovakvog koncerta i poplave ovakve energije nikad ne prerastete.
Iron Maiden. Vratili su Arenu “na fabrička podešavanja“ i hiljadama ljudi u Beogradu vratili osećaj da koncert treba da izgleda baš ovako kako je izgledao ovaj večeras.
Ljiljana Zdravković
