“Kada imaš problem sa rečima i emocijama, posegneš za matematikom. Arhitektura je bila matematičko rešenje problema nepriznavanja muzike.”
Tako je Margita Stefanović jednom objašnjavala put koji ju je vodio od klasičnog klavira i Arhitektonskog fakulteta do benda koji će obeležiti jednu generaciju. Dvadeset četiri godine posle njene smrti, 18. septembra 2002, možda je baš tu najvažnije tražiti Magi – u muzici, a ne samo u tragičnoj priči o njenim poslednjim godinama.
Autori izložbe “Magi – Kad krenem ka”: Margita Stefanović je bila ozbiljna umetnica… ali ne samo to
Rođena je 1. aprila 1959. u Beogradu. Klavir je učila od detinjstva, bila među najtalentovanijim pijanistima svoje generacije i završila srednju muzičku školu u klasi sa Ivom Pogorelićem. Postojala je i mogućnost nastavka školovanja na konzervatorijumu u Moskvi, ali do toga nije došlo. Umesto toga upisala je arhitekturu.
A onda se pojavio rokenrol.
Susret sa Milanom Mladenovićem početkom osamdesetih otvorio je potpuno drugačiji život. Margita se 1982. priključila Katarini II, grupi koja će ubrzo postati Ekatarina Velika, i ostala u bendu sve do Mladenovićeve smrti 1994. godine. Njene klavijature nisu bile ukras uz gitaru, bas i bubanj. Postale su jedan od elemenata po kojima je EKV odmah mogao da se prepozna – hladne i nežne, ponekad gotovo klasične, a onda sasvim sirove.
U priči o Magi često se zaboravlja koliko je njen umetnički svet bio širi od jednog benda. Komponovala je za pozorište, sarađivala sa drugim muzičarima, a pojavila se i u filmu Gorana Markovića “Tajvanska kanasta”. Posle kraja EKV-a nastavila je da radi muziku, mada sve ređe i sve dalje od nekadašnjeg centra scene.
I tu počinje deo njene biografije koji je tokom godina gotovo progutao sve ostalo.
Margita Stefanović imala je ozbiljan problem sa zavisnošću. Gubici ljudi koji su joj bili bliski, raspad sveta kojem je pripadala i sopstvena bolest pratili su njen život tokom devedesetih. Ostala je bez doma, jedno vreme živela u krajnje teškim uslovima, a poslednje dane provela između socijalnog smeštaja i bolnice. Preminula je u Beogradu u 43. godini.
Glumac Svetozar Cvetković, koji joj je bio blizak, kasnije je govorio o fizičkim posledicama zavisnosti koje je video na njenim rukama. Nije tu priču predstavljao kao još jedan detalj iz “ukletog” života rok zvezde, već kao upozorenje – nešto što, kako je rekao, mora da bude otrežnjujuće za generacije koje tek ulaze u odrasli život.
Možda je upravo to granica koju vredi sačuvati kada se danas govori o Magi. Njena bolest i kraj jesu deo biografije, ali nisu njena biografija.
Prošle godine objavljena je knjiga “MAGI:JA”, sastavljena od fotografija Srđana Vejvode i pisama koja su njih dvoje razmenjivali. Njeni priređivači opisali su je kao intimnu hroniku prijateljstva, ljubavi i umetničkog savezništva, pokušaj da Margita Stefanović ponovo bude viđena izvan mitova koji su se oko nje godinama taložili.
Objavljena knjiga “MAGI:JA”, hronika veze i prijateljstva Margite Stefanović i Srđana Vejvode
A možda je i najjednostavnije vratiti se pločama.
Tamo nema mita o “crnoj princezi”, nema senzacionalnih poslednjih dana ni naknadno dopisane tragedije. Ostaju klavijature, kompozicije i jedan zvuk koji je pomogao da EKV postane ono što jeste.
Dvadeset četiri godine kasnije, to je i dalje najvažnija priča o Magi.