Šalim se. Ne šalim se.
Poslednjih godina izgovorio sam ove dve rečenice jedno milion puta.
Šalim se. Nešto manje.
Ponekad se osećam kao da pričam kineski.
Šalim se.
Siguran sam da neki misle da stvarno pričam kineski.
Ne šalim se.
Nekada su, čini mi se, svi razumeli kineski.
Šalim se.
Zapravo, razumeli su kada se neko šali, a kada ne.
Ne šalim se.
Danas, kao da smo kolektivno zaglupeli.
Šalim se.
I ne šalim se.
Posle svake (ne baš svake, šalim se), ma koliko bezazlene izjave, moram da dodam – šalim se, ili ne šalim se, kako bih bio siguran da će me ljudi pravilno razumeti. Jer izgleda da je čuveni srpski smisao za humor ubijen bez predumišljaja.
Šalim se.
S predumišljajem.
Ne šalim se.
A kad ubiješ smisao za humor, ubio si duh jednog naroda.
Nažalost, opet se ne šalim.
A kad to ubiješ, imaš poslušne zombije kojima možeš da manipulišeš do mile volje.
Šalim se za zombije, hteo sam da kažem glasačko telo.
Ne šalim se, stvar je više nego ozbiljna.
Jer ako sad napišem da su prava mera legendarne srpske duhovitosti postali Baka Prase i njemu slični s jedne, a Kesić i Mićko s druge strane, da li se šalim? Ili ne? I šta nam to govori o nama?
Ma, nema veze, samo se šalim…
