Za razliku od prve večeri, kada je festivalskim prostorom Rokstikcije na platou iza Muzičkog centra Crne Gore u Podgorici vladao uglavnom funk zvuk, a ekipa do iznemoglosti plesala uz Artan Lili, Funk Shui, Rotka Stjuarta i Elemental, druga noć donela je malo tvrđe rifove i stihove, uz koje prosto idu vriska, skakanje, šutka, headbangovanje…
Dakle, line up snova za žestoke cure i velike dečake.
Za početak ludila subotnje podgoričke noći, Mortal Kombat i to prvi put u glavnom gradu Crne Gore.
Očigledno ne i poslednji. Jer od prvog takta prve pesme “Papučar”, pa do “After partija” na kraju, publika je skakala, pevala, psovala sa Krikijem, dovikivala se s bendom (“Preko Morače!” orilo se iz stotina grla – javila se ekipa iz istoimenog podgoričkog naselja – nap.a.t.), headbangovala, ljuljala ogradu ispred bine, kačila se s obezbeđenjem… sve baš kako treba na jednoj jakoj metal svirci.
Proslavili su Kombati 15. rođendan u glavnom gradu Crne Gore, obećali da će doći ponovo, razmenili još po koju psovku s naloženim fanovima i, dok su se organizatori hvatali za glavu zbog probijanja tajmlajna, odsvirali dve stvari više od dogovorenog, ali sebi su vrata Podgorice svakako ovorili. Širom.
A to je bio tek početak.
Ko nije uživo slušao Šizu, tu grešku mora da ispravi kako zna i ume. Od prvog do poslednjeg tona, dva momka iz Koprivnice su – oduvali sve.
Marko Kuhar i Bruno Antolić, drums&bass duo negde na granici između glasnog garažnog rocka i sirovog post-punka ili, kako je to neko u bekstejdžu slikovito opisao – kad Buč Kesidi na steroidima sretne distorziranu Disciplinu Kitchme.
Pokazali su da je njihov album “Pristojnost iz malog prsta izgubila se u srednjem” jedan od najboljih koji se proteklih godina pojavio u regionu.
I što je najbolje od svega, publika, čak i oni koji nisu došli zbog njih, prepoznala je to u momentu i za tili čas Šiza je stekla nove tvrdokorne fanove.
Ako neko pita – to je rokenrol.
A onda je ograda pala. Zahvaljujući domaćem Autogenom treningu. Punk-core veterani iz Nikšića imali su prednost u odnosu na ostale bendove zbog domaćeg terena.
Fanovi su to pokazali već na prvoj pesmi kada su obaranjem ograde izludeli obezbeđenje. Ali stvar je rešena brzo i vešto, u skladu sa odličnom organizacijom celog festivala.
Oko 1.000 ljudi na platou u narednih gotovo sat vremana uglas sa bendom pevalo pesme čije stihove očigledno znaju napamet.
Mantrične tekstove, u skladu sa imenom benda, doduše nije teško ni zapamtiti, pa je posle završetka žestokog nastupa svima u glavi i dalje odzvanjalo “Mene, i mene, i mene…”
Za kraj druge večeri prve Rockstrikcije koja je ovim izdanjem definitivno ušla u red značajnih regionalnih festivala – još jedan rođendan.
Iako su u Podgoricu stigli u poslednjem momentu, kao zamena za Eyesburn koji je morao da otkaže nastup, Brkovima nije trebalo mnogo reklame da napune plato.
Za svoj 20. rođendan publici su poklonili sve muzičko/tekstualno/vizuelne perverzije kojima godinama grade status regionalne atrakcije uz koju ne može da se zabavi samo onaj ko baš neće. Reputaciju su potvrdili i ovog puta.
Konačno, ako nam treba neki zaključak posle šeste Rockstrikcije u Podgorici, a treba nam, to bi mogla da bude rečenica slična onoj sa početka izveštaja s prvog dana.
Čak i jedan čovek, ako je dovoljno posvećen, uporan, motivsian, pozitivno “lud” i vidi “širu sliku” – može da promeni stvari. Kao, na primer, Janko Popović…
Uz dodatak… Sedam je srećan broj. Vidimo se sledeće godine.
A.S.I. za HL
