Često imate priliku da čujete kako se za karijere nekih svetskih zvezda kaže “Wow! Šta su oni sve prošli…“ a kad se pomenu ovi naši domaći “ratnici“ rokenrola, to ne izgleda ni izbliza tako interesantno ni glamurozno.
Pa tog lika znate iz kraja, znate kad je svirao u komšiluku, šetao ribu vašeg ortaka ili kad mu je vaš brat od tetke dao pojačalo za cert.
Tu svi sve znaju ili znaju nekog ko zna… šta ima o tome da se piše, nisu ti naši neki tamo Rolingstonsi. Taj rokenrol život na Balkanu i nije baš toliko zanimljiv da se o njemu priča i čita.
Jedan dobar deo tih naših ratnika, ako ih pitate da li razmišljaju o pisanju knjige o svom životu i karijeri, samo kažu: “Ja? Ma neee… šta ja imam da pišem…“
A kada se raspričate na te teme i kada počnu da se prisećaju dogodovština, dobrih i loših iskustava, važnih i nevažnih ljudi, raskrsnica na kojima su se lomili, bina na kojima su gulili decenijama, studija u kojima su stvarali muziku koja se i dan danas sluša… tu kreće da se otvara jedan sasvim novi svet.
Isti taj svet u kojem smo i mi svi živeli i živimo, nekako poznat, ali svet koji ne znamo. Svet podjednako pun uspeha i izazova, lepote i užasa kao i taj neki daleki “strani“ svet o kojem volimo da saznamo sve. Ustvari, ako malo bolje razmislite, izazovi koji su ovde stavljeni pred bilo kojeg muzičara, često su mnogo veći od onih koje su doživele svetske zvezde.
Realno, biti roker u zemlji u kojoj je rokenrol statistička greška, biti buntovnik u zemlji u kojoj se bunt guši sistematski na svim nivoima čim proba da promoli nos… i generalno, biti ovde muzičar koji se ne bavi ni jednim široko popularnim žanrom… često se ravna sa čistim mazohizmom.
Ako svemu ovome dodate i činjenicu da je jedan dobar deo pank i rok bendova koje volimo i koji traju decenijama, u najboljim godinama radio u “najgorim godinama“ za sve nas, sve te priče koje oni mogu da ispričaju dobijaju na težini i značaju.
Branko Golubović je sa Goblinima stasavao u doba kada nikome nije bilo lako. Ratovi, sankcije, bombardovanje, inflacija, besmislenost života u rasparčanoj zemlji…
Svi koji su to preživeli lako će se identifikovati sa mukama koje su imali svi ti dečaci koji su se borili za svoju muziku, ne samo oni okupljeni oko Goblina.
Dodajte tome i činjenicu da je ovaj bend funkcionisao u jednom malom mestu, tada, čini se, daljem od Beograda, kao centra svega, nego što je sad.
Kako su se snalazili za prostor za vežbanje, za opremu, za svirke… koliko su truda i znoja uložili da bi postali jedan od najznačajnijih bendova na ovim prostorima…
U doba kada možemo da stvaramo muziku u dnevnoj sobi, kada prostor za probe imate na svakom ćošku, a sve što uradite zahvaljujući internetu može za koji minut da dođe do ljudi, sve te njihove male i velike borbe deluju kao ludački daleka prošlost, a neke scene koje su preživeli deluju maltene izmišljeno.
To je nešto što treba da pročita i svaki mladi muzičar u ovoj zemlji i da shvati pravi značaj rečenice: “Znoj je krv rokenrola“.
To je nešto što treba da pročita i svako od nas, “matorih“ ko je još onomad blejao na njihovim prvim svirkama, ili ih čuo u KST-u, kupovao kasete ispred SKC-a i pamtio ih po “onom ofarbanom pevaču koji ne zna da peva“ ali ima jebeno dobru energiju na bini i totalno je cool.
U suštini, verujem da ovu knjigu treba da pročitaju i oni koji ne vole i nikad nisu slušali Gobline. Zato što je Golub u svom stilu – “bez dlake na tastaturi“, zabeležio isečke jednog važnog, potpuno ludog vremena u kojem smo živeli i odrastali.
Meni lično je bilo više nego zanimljivo pominjanje svakog lika sa ove naše, ali i proširene, regionalne scene kojeg znam i upoređivanje Golubovih zapažanja sa onim što ja znam o njima.
Bilo mi je zanimljivo (dva puta kad sam je pročitala) da se prisećam koncerata na kojima sam bila ili zašto na neke nisam mogla da odem i bar deset puta sam pomislila “jaooo, da, jbt, kako je ovo bilo gotivno/užasno/cool…“ I nisam izvlačila citate, samo sećanja. Ali to sam ja. Vaš ugao može biti potpuno drugačiji.
“Znoj je krv rokenrola“. Meni je ta rečenica ostala da odzvanja u lobanji. Ali to sam ja. Vaš citat možda je na potpuno drugoj strani knjige.
Mislim da je šteta je što više onih koji su sa svojim bendovima prolazili tu balkansku golgotu nije uzelo olovku u ruke i zabeležilo svoje priče. Ali to sam ja. Možda vi i dalje mislite da su “oni tamo preko“ mnogo više cool.
HL čitač glasnih knjiga: Ljiljana Zdravković
