“Bitlsi ili Stounsi?“ Uvek me je nervirala ova toliko popularna i opštepoznata “dilema“, iako sam, po svom muzičkom senzibilitetu, uvek nekako bila bliža Stounsima. Mene je uvek više morilo, ma koliko to besmisleno i čudno zvučalo, pitanje “Bitlsi ili Lenon?“
Vrlo je verovatno da će mnogo vas sad prevrnuti očima uz silent komentar – “ma šta ova piše“, ali tako je to bilo u mojoj glavi, godinama.
Uprkos tome što sam znala da je on taj koji je sa Polom Makarnijem zapravo napravio bend koji je postao globalni fenomen i što je bio njegov neodvojivi deo, Lenona sam “zakačila“ iz onih kasnijih dana i u mojoj glavi taj senzibilitet mi nije išao uz tu priču. Bar ne ovako površno.
Valjda sam zato imala želju da zagrebem malo dublje i upoznam i njih i njega na malo drugačiji način. I opet ih negde, i ovom poslednjom rečenicom, delim. Oni i on.
Uopšte nije sporno da su svi bili zanimljive ličnosti za proučavati. Uopšte nije sporno da je Pol Makartni faca za sebe sa ozbiljnom “karijerčinom“ čije sam solo momente pratila još kao klinka. Ali Lenon je – Lenon!
Zbog konstatacije iz prvog pasusa, nisam bila previše sklona tome da se suviše udubljujem u istoriju Blitlsa, iako sam s godinama razvila potpuno drugačije poštovanje prema njima i njihovoj muzici.
I naravno da sam, iz znatiželje, nabavila i njihovu biografiju. Logično je bilo da posle toga imam još veću želju da pažnju posvetim njemu. Jer, Lenon je – Lenon.
Kopkalo me je, da budem iskrena, koliko se moja slika o njemu i taj osećaj koji sam imala kad se njegovo ime pomene, razlikuje od onoga što je on zapravo bio. Zato mi je legla ova,”Biti Džon Lenon“ (Rej Konoli, Laguna).
Šta to zapravo znači? I mogu li da dođem do odgovora na pitanje zašto nama toliko znači? Zašto je Lenon – Lenon?
“Imagine all the people…“ sa sve zvoncarama i “lenonkama“ na nosu… pa beli klavir, gospođa umetnica pod ruku, golotinja i sloboda… zen master, mekan lik, fin i pomirljiv umetnik, garantovano? Nope. Ni blizu.
“Sve važne stvari u njegovom životu, pisanje, sviranje, crtanje karikatura, ljubav i mržnju, on je proživljavao vatrenom, burnom strašću, “spontano”…“
Zato često volim one stotine i stotine stranica ovakvih knjiga koje se bave nečijim detinjstvom, mladošću, školovanjem… volim da vidim ko je neko bio i odakle (ako je to nekad uopšte moguće skontati) potiču neke od osobina tih velikih ljudi koje smo mogli da vidimo i mi smrtnici.
“Promenljiv kao vreme u Liverpulu“, on “nikada nije predugo ostajao isti Džon Lenon“. Klinac koji traži pažnju, fin i uredan dečko iz predgrađa, ratoborni student umetnosti zaluđen rokenrolom, multimilionerski boem, duhoviti ali surovi zabavljač okoline, psihodelični guru koji je u svemu što je radio osećao nemir…
Imam utisak da pisac, s razlogom, sve vreme pokušava da nađe razloge za njegovu konstantnu želju za promenom. I konstantno provlači, vrlo suptilno, tu kontradiktornost koja ga je pratila, neopisivu želju za pažnjom i oklop koji je čuvao i “glancao“ sve vreme svog postojanja.
Negde sam i ja sve vreme u tim redovima tražila razloge za tu ludačku želju da se istakne, da bude vođa i da bude bolji i “jači“ od drugih i pokušavala to da uklopim sa očiglednim pokazateljima, od malih nogu, da to biće ima nešto predivno i suptilno umetnično u sebi.
Kako se slaže taj mališa koji je slušao i voleo priče, sa 9 godina počeo da stvara, “obožavao besmislene rime, igru reči i maštarije sveta snova“ i svoju usnu harmoniku, sa surovim buntovnikom koji je mrzeo autoritete, “šalio se“ na račun tuđih nedostataka, i vrlo svesno i jasno pokazivao koliko mu je važno da bude važan?
Kako se slaže lik kojeg su, zbog tetaka (imao ih je četiri i odrastao je sa jednom od njih) celog života privlačile jake žene, sa posesivnim i ludački ljubomornim likom koji je zbog gluposti ošamario svoju devojku, buduću ženu?
Da li je zaista bio neshvaćeni genije (kako je za sebe tvrdio) ili je samo pokušavao da u spoljašnji svet proturi takvu sliku? Da, bilo mi je zanimljivo i da saznam kako je izgledao njegov muzički razvoj, od te usne harmonike do svetskih turneja.
Kako je uvideo snagu pop muzike ali i koliko mu je značajan bio rokenrol, Elvis, Badi Holi… Kako je sazrevao uz The Quarry Men, upoznao Pola… Koliko je njihovo prijateljstvo i kreativno rivalstvo uticalo na obojicu… Koliko je važan deo njegovog života i razmišljanja bio Stjuart Satklif… gde su i po kakvim klubovima pokušavali da postanu “rok zvezde“ (a on je to svakako hteo), kako su se dovijali za instrumente (yup, jednu gitaru je i ukrao, bez pardona), kako su podnosili to što su zvezde, kada su jednom to i postali… Pa i kako je uspeo da “socijalne naočare okruglog okvira“ koje je mrzeo da nosi pretvori u “modni stav“...
Sve je to zanimljivo pričitati i saznati, kada je u pitanju bend koji je obeležio istoriju popularne muzike i postao i ostao ne samo bend već – fenomen.
Ali mene je nekako, iskreno, sve vreme zanimalo to nešto u njemu zbog čega je i on sam postao fenomen. Mislim da sam uspela da shvatim, ali neću iznositi zaključke, to morate sami. On je to zaslužio. Jer Lenon je, ipak – LENON.
HL čitač glasnih knjiga: Ljiljana Zdravković
