Iz nekog razloga, prilično je neobično zamisliti Leonarda Koena kako igra tenis, ali kada je pobegao u budistički manastir, upravo su ga tome monasi naučili.
Njihov cilj je bio da ga navedu da život shvati malo manje ozbiljno. Bio je obavešten da “zna da radi, ali ne i da svira”. Sve ovo je navelo Koena da proslavi mantru koju je nastavio da veliča dugo nakon što je okačio reket o klin:
“Olakšajte savest! To znači prosvetljenje, osvetlite sebe”.
DVOJE STRANACA, U HOTELSKOJ SOBI, VODILO JE LJUBAV U RITMU NJEGOVE USNE HARMONIKE… LEONARD KOEN TADA JE ZNAO SVOJ PUT
Njegove pesme mogu zvučati kao da ih je napisao čovek sa hiljadu života, i na neki način je imao ogromnu mudrost zbog koje je takav stripovski podvig izgledao moguć. Tako smo spojili različite komentare o svesnosti, ispunjenosti i jednostavno o tome kako dobro živeti uopšte, a koje je Leonard Koen predstavio pored svoje kule od pesama. On je bio prvi koji je priznao da je daleko od savršenog, pa ovi saveti ne potiču od božanstva koje je svetije od tebe, a šta više, Koen bi takođe priznao da je stara linija ‘bolje učiti od drugih ljudi lekcije nego od sebe’, čita se bolje nego što se odigrava; ipak, njegov teško stečeni uvid je blagodat koja će nam ulepšati svakodnevni život.
Pravila Leonarda Koena za dobar život:
O kreativnosti …
U jednom intervjuu, tokom perioda dok je bio budistički monah, primetio je:
– Popularan je stav da isključivo patnja proizvodi dobro ili pronicljivo delo, mislim da to nije slučaj. Mislim da je to u određenom smislu okidač ili poluga, ali mislim da se dobar rad proizvodi uprkos patnji, kao pobeda nad patnjom.
TAKO JE GOVORIO LEONARD KOEN: SAMO BUDALE STALNO ISTO MISLE I TO NAZIVAJU STAVOVIMA
Ovo je još bolje objasnio 1976. godine, kada je rekao za Guardian:
– Vapaj bola sam po sebi je upravo to. To može uticati na vas ili vas može odvratiti od toga. Ali deo rada koji tretira iskustvo koje je proizvelo krik bola je sasvim druga stvar. Vapaj se, kao alhemijom, radom transformiše određenom objektivnošću koja emociji daje oblik. To je razlika između života i umetnosti.
O suočavanju se sa smrtnošću…
Svi moramo u određenoj meri da se suočimo sa smrtnošću, ali s dugotrajnom borbom Leonarda Koena sa bolešću, on je imao je vremena da to posmatra i prenese u pesmu. Njegov album “You Want It Darker” primer je kako nepokolebljivo gleda u tamu i ubija je zlatnom prozom.
Govoreći za PBS u poznim godinama, rekao je:
– Svi umiremo od ove neizlečive bolesti koja se zove starost. Naravno, osećate. Moj prijatelj Irvin Lejton, najveći kanadski pesnik, rekao je da je to “neizbežna kob starenja”.
PESNIK KOJI JE ŽELEO SAMO JEDNO – DA UMRE NA SCENI… OVO JE PRIČA O LEONARDU KOENU
Ali kasnije, kada se suočio sa smrću, rekao je za The New Yorker:
– U određenom smislu, ova nevolja je ispunjena mnogo manje ometanja nego u drugim periodima mog života i zapravo mi omogućava da radim sa malo više koncentracije i kontinuiteta –rekao je i dodao:
– Umirete, ali ne morate sa entuzijazmom da sarađujete sa tim procesom. U ovoj fazi sve je veoma saosećajno. Mislim, prvi put životu nemam taj glas koji kaže “život te je zajebao”. To je ogroman blagoslov.
O stvarnosti…
Leonard Koen bio je izuzetno otvorena osoba. Nastojao je da vidi vrednost u većini stvari. Činilo se da su sve te avanture, u nedostatku bolje reči, potkrepljene gotovo studioznim pogledom na ono što se može naučiti iz iskustava, pa je kao takav zauzeo naučni pristup životu i umetnosti.
Kao što je duhovito primetio:
– Ja sam stari naučnik, i sada izgledam bolje nego kad sam bio mlad. To je ono što sedenje na guzici učini vašem licu.
I dok je tako sedeo, shvatio je sve, objašnjavajući:
– Svaki put kad uzmem neki časopis u ruke, pročitam nešto što se ističe. Na moj tempo života i gledanje na život stalno utiču stvari na koje naiđem.Povremeno je to komplikovani jezik iz elizabetanskog periodam, prevod Biblije ili Šekspira. Ali u određenim trenucima na vas utiču vrlo jednostavne stvari. Uputstva na pakovanju žitarica imaju veličanstvenu jasnoću. Dirnuti ste člankom u National Geographicu – to predstavlja određenu vrstu dostignuća – rekao je i nastavio:
– Povremeno prelazite u drugu fazu u kojoj vas dodiruje pisanje dementnih ljudi ili pacijenata mentalnih bolnica. Dobijam puno pisama od takvih pisaca. Počinjete onda da to doživljavate kao najtačniju vrstu odraza sopstvene stvarnosti, krajolika u kojem delujete. Postoji mnogo vrsta izražavanja na koje sam osetljiv.
O ljubavi…
Čini se da je s albumom kao što je “Songs of Love and Hate” sasvim jasno da je Koen poprilično vremena proveo razmišljajući o ljubavi. Zapravo, ljubav je centralni protagonist u njegovom životnom delu. Uprkos tome, ipak je izjavio da nije autoritet u toj oblasti:
– Moja reputacija “ženskaroša” bila je šala koja me naterala da se gorko nasmejem kroz sve one noći koje sam proveo sam.
THANKS FOR EVERYTHING MR. COHEN… OBJAVLJEN POSTHUMNI ALBUM LEONARDA KOENA “THANKS FOR THE DANCE”
Spolja gledano, čini se da to baš i nije bio slučaj, pa se zbog svih tih njegovih otvorenih ljubavnih pisama koje je pretvorio u pesme, ustvari prepoznaje jedna zajednička stvar – prihvatanje stavri onakvim kakve jesu.
– Kad sve krene naopako, nismo ljuti. Mi smo ljudi. Želimo da volimo, a neko nam mora oprostiti puteve kojima idemo da volimo, jer su putevi mnogi i mračni, a mi smo tada vatreni i okrutni na svom putu koji odaberemo.
I kako je rekao za Guardian 2009. godine:
– Najizazovnija aktivnost u koju se ljudi upuštaju je ljubav. Znate, imamo osećaj da ne možemo da živimo bez ljubavi, da život ima vrlo malo smisla bez nje. I zaista je tako.
O depresiji …
Koen se tokom života borio s depresijom kao i mnogi ljudi. Njegova poruka, s nadom da će možda nekome biti slamka spasa, podrazumeva da je reč o pravoj, obiljnoj kliničkoj depresiji.
– Kad govorim o depresiji, govorim o kliničkoj depresiji koja je pozadina celog vašeg života, stoji u pozadini vaše teskobe, osećaja da ništa ne ide dobro, da nikakvo zadovoljstvo nije dostupno i da vam se sve strategije za spas ruše – rekao je i dodao. – Ja sam srećan sam što mogu da kažem da se moja depresija, neprimetno, milošću dobrih učitelja i puno sreće, polako otapala i nikada se nije vratila sa istom žestinom koja je vladala tokom većine mog života. Ali, morao sam da potražim pomoć. Važno je znati da postoji momenat kada treba potražiti pomoć.
HL/Izvor: faroutmagazine.co.uk
